Puno puta smo čitali stihove u Jevanđelju po Jovanu 5:24-25: „Zaista, zaista, kažem vam, ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima večni život i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život. (25) Zaista, zaista, kažem vam, dolazi čas, i već je tu, kad će mrtvi čuti glas Sina Božjeg, i koji čuju, živeće.“
Obratite pažnju na 25. stih i recite o čemu se ovde radi, tj. na koji događaj se stih odnosi. Pretpostavljam da će većina reći – na vaskrsenje, tj. Hristov drugi dolazak, s obzirom da 28. i 29. stih pominju grob i vaskrsenje. Tako sam i ja mislio jer sam bio nepažljivi čitalac Biblije. Međutim, vratimo se na 24. stih i zapazimo glagole koji su u sadašnjem ili prošlom vremenu: sluša, veruje, ima, prešao. Reč je dakle o nečemu što se dešava ili se desilo. Takođe, Isus u 25. stihu kaže da je taj čas „već tu“. Ovo se ne može odnositi na fizičko vaskrsenje prilikom Hristovog drugog dolaska jer je taj „čas“ još uvek budućnost i za nas danas, a i za one koji su uživo slušali Hristove reči i umrli.
Ko su ti mrtvi koji kad čuju glas Sina Božjeg ožive? Fizički mrtvaci nisu, bar ne još uvek, ali duhovni sigurno jesu jer se ovde radi o duhovnim mrtvacima, celokupnom palom čovečanstvu, ljudima koji su biološki živi, ali nemaju Duha Božjeg u sebi, jer su takvo stanje nasledili od praoca Adama. Međutim, među njima su oni koji su čuvši Radosnu vest poverovali u Hrista kao ličnog Spasitelja i prihvatili ga svim srcem. Šta se dalje sa njima dešava? Oni doživljavaju natprirodno iskustvo, oživljenje – duhovno, jer dobijaju besplatno dar Svetog Duha i novi život koji je Hrist formirao na Zemlji tokom 33 i po godine. Slušanje Radosne vesti je to slušanje Hristovog glasa koji govori našem srcu i taj glas nije samo neki zvuk koji dolazi sa Hristovih usana, već sila novog života – Duh i život koji se useljavaju u onome ko veruje.
„Reči koje sam vam govorio Duh su i život su.“ Jovan 6:63
Radi se o natprirodnom fenomenu, novom stvaranju koje se nečujno i nevidljivo dešava u onome ko veruje već danas, već sada i po svom mehanizmu se ne razlikuje od fizičkog isceljenja, vaskrsenja ili bilo kog drugog čuda na ljudima. Zapazite ponovo redosled koji Hrist nabraja: slušanje, verovanje, posedovanje, prelazak ili promena. Samo što nam je mnogo lakše da verujemo da je Bog stvorio svet za 6 dana, da je pustio potop na zemlju, da je otvorio Crveno more itd. nego da poverujemo da Hristova reč, kada Mu verujemo, doslovno ima silu da izvrši natprirodnu promenu, tj. isceljenje našeg bolesnog srca, ili ne, pogrešio sam, transplantaciju, jer ono staro ne vredi krpiti, Bog sve novo tvori. To je ista ona reč kojom su stvarani anđeli, Univerzum i galaksije, planeta Zemlja i sve što se vidi i ne vidi.
Zašto nam je toliko teško da Mu poverujemo da će nam promeniti srce? Sve možemo da verujemo samo ono najvažnije – primanje spasonosnog života i to verom, bez euforije, emocionalnog zanosa i sl. već tiho i skoro neprimetno – to ne možemo. Zapravo, dozvolili smo sotoni da nas ubedi da je to nemoguće verovati. Gde god postoji vera, tu postoji sila. Sila prati veru. Zašto je to tako? Zato što je vera povezana sa našim pristankom, slobodnom voljom, a pošto je Bog najveći Gospodin u Univerzumu, On ne želi da nam promeni srce ukoliko mi ne želimo dobrovoljno da legnemo na „operacioni sto“ i prepustimo Mu da On uradi ono što niko od ljudi ne može. Bog poštuje našu slobodnu volju i slobodan izbor, čak iako je on destruktivan po nas. A On tada pati, poziva i strpljivo čeka.
Jedna molitva, jedno predanje, jedan otvoren i iskren razgovor sa Njim može ti promeniti život. Možda te samo jedna molitva deli od pobede koju i ne slutiš. Ne oklevaj ti, baš ti koji sada ovo čitaš da to uradiš i uradi to odmah, čim ugledaš poslednju tačku ovog teksta ili dno ove veb strane. Klekni pred Njim i reci Mu, reci Mu sve, pa nek bude i kratko, nije bitno, makar par rečenica, ali reci ih iskreno od srca… I ispričaj mi kada se budemo videli kako je bilo posle razgovora sa Njim.
