Doktrina o Trojstvu je bila, od trenutka kad je prvi put uvedena u hrišćansku veru, povod za vatrene debate i žestoke prepirke.
Danas, mnogo vekova kasnije, situacija nije ništa drugačija. Ipak postoji rasprava i podela u vezi sa ovom doktrinom čiji pobornici su je proglasili „velikom misterijom“. Nekada, tokom prvih 400 posle Hristove smrti, ova doktrina se prikrala u učenja popularnog hrišćanstva. Dok je zvanično prihvaćena i definisana na Nikejskom saboru (325 nove ere), izgleda da postoje dokazi koji nagoveštavaju da se čak pre tog vremena uvukla u razmišljanja nekih hrišćana. Međutim, ono što je potpuno sigurno je to da ova doktrina nije predstavljena u hrišćansku crkvu sve do više od veka nakon smrti poslednjeg od apostola.
Enkarta enciklopedija opisuje na sledeći način njeno uvođenje u hrišćanstvo: „Trojstvo (teologija), u hrišćanskoj teologiji, doktrina da Bog postoji kao tri osobe-Otac, Sin, i Sveti Duh-koje su ujedinjene u jednu materiju ili biće. Ova doktrina se jasno ne uči u Novom savezu, gde se reč Bog skoro bez izuzetka odnosi na Oca… Izraz trinitas je prvi put korišćen u drugom veku, od latinskog teologa Tertuliana, ali je koncept razvijen tokom debata o Hristovoj prirodi. U četvrtom veku, doktrina je konačno formulisana…“
Enciklopedija Britanika navodi „Doktrina se postepeno razvijala tokom nekoliko vekova i kroz mnogo rasprava.“ (Članak – Trojstvo).
Doktrina, prema ovim člancima, je „razvijena“ tokom prvih četiri veka nove ere. Sada razmislite pažljivo, protestanti veruju u Pismo. Katolici veruju u Tradiciju plus Pismo. Protestantizam kaže, „sva neophodna istina se uči u Pismu.“ Katolicizam kaže, „ne, crkva je nastavila da otkriva i objavljuje više istine tokom vekova (tradicija).“ Na osnovu ove tvrdnje Rimokatolička crkva tvrdi da su njena učenja iznad Pisma. Doktrina o Trojstvu spada pravo u tabor katoličke tradicije, umesto Pisma. Samim tim sledeća izjava rimokatolika je prilično opravdana: „Naši protivnici ponekad tvrde da nijedno verovanje ne treba držati dogmatski koje nije jasno navedeno u Pismu… Međutim, protestantske crkve su same prihvatile takve dogme kao što je Trojstvo za koje nema toliko precizan autoritet u Jevanđeljima.“ (Lajf magazin, 30 Okt. 1950)
Ipak, ako pažljivije ispitamo doktrinu o tri u jednom Bogu, još zastrašujuća činjenica stupa na svetlo. Doktrina o trinitarnom bogu je postojala mnogo vekova pre nego što je prihvaćena od „hrišćanske crkve“ u prva četiri veka nove ere.
„Papstvo u nekim od svojih crkava, kao na primer, u manastiru takozvanih Trinitaraca Madrida, ima sliku Trojedinog Boga, sa tri glave na jednom telu. Vavilonci su imali nešto isto. Gospodin Lejard, u svom poslednjem delu, je dao primerak takvog trojedinog božanstva, obožavanog u drevnoj Asiriji. Prateći deo jednog takvog drugog božanstva, obožavanog među Sibirskim paganima, je uzet sa medalje u Carskom Kabinetu Sankt Petersburga, i dat Parsonovom „Jafetu.“ .. U Indiji, vrhovno božanstvo, je na sličan način, u jednom od nasjtarijih pećinskih hramova predstavljeno sa tri glave na jednom telu, pod imenom „Eko Deva Trimurti,“ Jedan Bog, tri oblika. U Japanu, Budisti obožavaju svoje veliko božanstvo, Budu, sa tri glave, u istom obliku, pod imenom „San Pao Fuh“. Svi oni postoje od davnina. Prekriveno idolopoklonstvom, priznavanje Trojstva je bilo univerzalno u svim drevnim narodima sveta…“ (Dva Vavilona – od Aleksandra Hislopa, str. 17,18)
Iznova i iznova kada ispitujemo verovanja drevnih paganskih religija koja su postojala stotinama godina pre nego što je Hrist došao na ovu zemlju pronalazimo da se trojstvo obožavalo. Ako doktrinu o trojstvu nije razumeo Božji narod sve do nekoliko stotina godina posle Hrista, odakle ideja paganskim religijama?
Bendžamin Vilkinson, koji je napisao knjigu „Pobedonosna Istina,“ je predložio zanimljiv odgovor: „Otkrivenja Starog saveza otkrivaju Trojstvo. ‘U nagrđenoj i odbojnoj sličnosti.’ Zoroaster je je proglasio svoju vrstu trojstva. Postavio je za glavu svoje nebeske hijerarhije Ormuzda (ili Ahura – Mazda), velikog mudrog duha, i Ahrimana, vrhovnog zlog duha, koji je bio savremenik i suparnički bog tame koji boravi u bezdanu noći. Sa njima je povezao na upadljiv način, Mitru, boga svetla, koji je bio sunce i otelovljenje obožavanja sunca. Kako sunce nije bilo ni na nebu ni na zemlji, već je visilo u središnjem položaju između neba i zemlje, tako je i Mitra bio veliki posrednik. Kada je Mitraizam preplavio Rimsko carstvo, za Mitru se govorilo da je zaštitnik grešnika, pratilac posle smrti, i vodič duše u nebo nad nebesima.“ (Pobedonosna istina, str. 120 – od Bendžamina Vilkinsona)
U knjizi „Dva Vavilona“ isti nagoveštaj je dat od pisca Aleksandra Hislopa: „Prekriveno idolopoklonstvom, priznavanje trojstva je bilo univerzalno u svim drevnim narodima sveta, dokazujući koliko duboko je bila ukorenjena u ljudskoj rasi prastara doktrina o ovoj temi koja je toliko jasno izložena u Postanju… Trojedini simbol Asirskog božanstva pokazuje jasno kakva je bila prvobitna patrijarhalna vera“ (Dva Vavilona – str. 18)
Obojica Bendžamin Vilkinson i Aleksandar Hislop su dali nerazumne predloge da su paganske nacije primile njihov koncept trinitarnog Boga od ranih Jevreja. Većina pokušaja učinjenih da se objasni doktrina o Trojstvu otkriva nedostatak jasnog razmišljanja, i predlog iznad je jasan primer toga. Da li su paganske nacije primile njihov koncept Trinitarnog boga od Jevreja? Da li ima smisla predlagati da jesu? Da li postoji neki dokaz koji nagoveštava da su oni oponašali Izraelove sinove u svojim zamislima o tri u jednom Bogu? Koje su činjenice? Hajde da ih ispitamo.
Da li su Izraelci ikada verovali u Trojstvo?
Jedno od glavnih verovanja Judaizma je da postoji samo jedan Bog. Ovo nije novo verovanje za Jevreje, ali je jedno od njihovih osnovnih verovanja od svog samog početka kao nacije. Oni ne veruju, i nikada nisu verovali, ili učili doktrinu o Bogu koji se sastoji od tri dela ili osoba.
Rečeno je da hebrejska reč „elohim“ označava množinu osoba u božanstvu, pošto je množina reči, „el (bog)“. Međutim, ono što je veoma značajno je činjenica da iako je ovo hebrejska reč, Jevreji sami koji su najbolje razumeli svoj sopstveni jezik, nisu nikada i još uvek ne veruju u množinu bogova, ili u Trinitarno božanstvo. Zapravo, šema, „Čuj, Izraele: Gospod Bog naš, Gospod je jedini“, sadrži samu reč, „Elohim“, ipak to je nepomerljiva osnova na kojoj Jevreji učvršćuju svoj koncept jednog Boga koji je jedno veličanstveno Biće. Jevreji koji su tada imali najpotpunije otkrivenje i najviše zamisli od Boga, nisu imali koncept Trojstva, dok su pagani oko njih imali taj koncept. Da li su ovi pagani imali bolje razumevanje o Božjoj prirodi nego što su imali Jevreji?
Od izvanrednog značaja je činjenica da u nekoliko od ovih paganskih trojstava, treća osoba trojstva predstavlja zlo čiji opis se može jedino izjednačiti sa sotonom. Hajde da na primer pogledamo trojstvo bogova koje je obožavano u drevnom Egiptu, Persiji, pa čak i danas u Indijskoj Hindu veri:
U Egiptu:
„Od prve dinastije (oko 2525-2775 pre Hrista), Horus i bog Set su bili večiti protivnici koji su pomireni spajanjem Gornjeg i Donjeg Egipta. U mitu o Ozirisu, koji je postao značajan oko 2350 pre Hrista, Horus je bio Ozirisov sin. On je takođe Setov protivnik, koji je ubio Ozirisa i osporio Horusovo pravo na kraljevski prestol Egipta…“ (Enciklopedija Britanika – članak „Horus“)
„Set je predstavljen kao mešovita figura sa telom psa, kosim očima, četvrtasto-špicastim ušima, raščupanim (u kasnijim prikazivanjima, račvastim) repom, i sa dugom zakrivljenom, šiljastom njuškom… Prvobitno Set je bio bog neba, gospodar pustinje, gospodar oluja, nereda, i ratovanja – uopšteno, varalica. Set je bio otelovljenje neophodnog i kreativnog elementa nasilja i nereda unutar uređenog sveta…“ (Enciklopedija Britanika – članak „Set“)
U Persiji:
„Prema Zoroasteru, Ahura Mazda je stvorio univerzum i kosmički red koji on održava. Stvorio je blizance duhove Spenta Mainju (Mitra) i Angra mainju (Ahriman) – prvi je dobrotvor koji bira istinu, svetlo, i život, drugi je destruktivan, bira prevaru, tamu i smrt. Borba duhova jednog protiv drugog stvara istoriju sveta…“ (Enciklopedija Britanika – članak „Ahura Mazda“)
„Ahriman, ANGRA MAINJU („Destruktivni Duh“) Zli duh dualističke doktrine Zoroastrianizam. Njegova suštinska priroda je izražena u njegovom galvnom epitetu – Druj, „Laž“. Laž izražava sebe kao pohlepa, bes i zavist. Kako bi mu pomogao u napadu na svetlo, dobri stvoritelj Ahura Mazda, Mudri Gospodar, Ahriman je stvorio hordu demona koji su otelovljenje zavisti i sličnih osobina. Uprkos haosu i patnji koji utiču na svet njegovim napadom, vernici očekuju da Ahriman bude pobeđen na kraju vremena od Ahura Mazde. Ograničeni na svoje sopstveno područje, njegovi demoni će progutati jedni druge, i njegovo samo postojanje će biti ugašeno… Poreklo zla se može pratiti u Zoroasterovom sistemu do primenjivanja slobodne volje na početku stvaranja, kada su blizanci Ahura Mazde ušli u večno neprijateljstvo. Jedan, Spenta Mainju (Mitra) (Dobri Duh), je izabrao dobro, tako dobijajući osobine istine, pravde, i života. Drugi, Angra Mainju (Ahriman) (Destruktivni Duh), je izabrao zlo i njegove posledične sile uništenja, nepravde, i smrti…“ (Enciklopedija Britanika – članak „Ahriman“)
U Indiji:
Hindu Trojstvo
„Knjiga ‘Simbolizam Hindu Bogova i Rituali’ kaže u vezi sa Hindu trojstvom koje je postojalo vekovima pre Hrista: ‘Šiva je jedan od bogova Trojstva. Za njega se kaže da je bog uništenja. Druga dva boga su Brahma, bog stvaranja i Višna, bog održavanja… Da bi ukazali da su ova tri procesa jedno te isto tri boga se sjedinjuju u jedan oblik.’ (Objavljeno od A. Partasaratija, Bombaj).
…Na Višnu se često gleda kao na posebnu manifestaciju održivog aspekta Vrhovnog a Šiva kao na destruktivnu funkciju. Drugo božanstvo, Brahma, stvoritelj, ostaje u pozadini kao demiurg. Ove tri velike ličnosti (Brahma, Višna, i Šiva) čine takozvano Hindu Trojstvo (Trimurti, „Jedan ili Celi sa Tri Oblika“). Ovaj način razmišljanja pokušava da spoji i dovede u sklad osvedočenje da je Vrhovna Sila jedno sa množinom bogova u svakodnevnom verskom obožavanju…“ (Enciklopedija Britanika – članak „Hinduizam“)
„…Istoričari pokazuju da su u tom dobu (oko 500 godina pre Hrista) Hindu sveštenici promenili svoja učenja i usvojili pojam vredan divljenja o voljenom nebeskom Ocu. Nova literatura je nikla, i bezbrojni traktati su napisani da postave Brahmu (stvoritelja), Višnu (održatelja), i Šivu (uništitelja), Hindu trojstvo, na jednak nivo sa Jehovom. Ovi više sažeti manje materijalistički pojmovi religije su bili verovanje Brahmana i obrazovane klase, ali su ostavili mnoštvo njihovom neotesanom idolopoklonstvu. (Pobedonosna istina, str. 126 – od Bendžamina Vilkinsona)
Ko je ustvari treća osoba?
U ovim verzijama Trojstva pronalazimo sledeće upadljive osnove.
(a) Stvoritelj-bog koji je dobar i milostiv.
(b) U dve od ove verzije pronalazimo drugog boga koji je njegov sin i koji je isto dobro biće.
(c) Treći bog (u nekim slučajevima koji je isto sin od oca i brat drugom bogu) koji je zao i koji čini rat protiv oca i sina.
Da li možemo da propustimo važnost ovoga? Da li je ovo pojam Trojstva koji su pagani navodno usvojili od Jevreja? Jevrejsko Pismo otkriva tri bića koja se mogu izjednačiti sa opisima iznad, ali ona definitivno ne čine trojstvo. Ona su:
(a) Bog Otac vrhovni vladar univerzuma. Bezuslovno i potpuno dobar.
(b) Mihailo, najviši Knez (Danilo 10:13; 12:1), Gospod (Psalmi 110:1), Očev Sin (Priče 8:22-31; 30:4), isto bezuslovno i potpuno dobar.
(c) Neprijatelj, sotona optužitelj i uništitelj (Jov 1:6; 2:7) zmija (Postanje 3:14,15) pali anđeo (Isaija 14:12-15; Ezekijel 28:12-19) koji se pobunio i započeo rat protiv Boga i Njegovog Sina.
Ovi paganski pojmovi o Trojstvu, umesto da ukazuju na pravo Trojstvo, zapravo otkrivaju veoma jasno zabludu trinitarne doktrine i razotkrivaju njeno poreklo.
Postoji jedan koji je započeo rat protiv pravog Boga i Njegovog Sina. Jedan koji je neprijatelj svake pravde. Ovo biće je veoma želelo da bude deo trojstva. Želeo je da bude jednak sa Božjim Sinom i u pokušaju da ovo ostvari pobunio se protiv Oca i Njegovog Sina. Ova osoba je bio sotona, protivnik, uništitelj.
„A na nebu je izbio rat: Mihailo i njegovi anđeli borili su se sa aždajom. A borila se i aždaja i njeni anđeli, ali nije pobedila. I za njih više nije bilo mesta na nebu.” (Otkrivenje 12:7-8)
To je taj isti sotona koji se jasno pojavljuje u paganskom trojstvu kao treće biće u božanstvu. Ono što sotona nije uspeo da postigne na nebu, ostvario je na zemlji – obožavanje kao treće osobe Trinitarnog božanstva.
Paganske nacije su naučile nešto od Jevreja, ali to nije bila doktrina o Trinitarnkom bogu. Kako bi mogli? Jevreji nisu verovali u Trojstvo! Ono što su naučili je bila istina o kosmičkom sukobu između Boga, Njegovog Sina i moćnog nebeskog bića zvanog Lucifer koje je težilo ka božanstvu. Sotona, preko svojih paganskih obožavatelja, je lako izopačio činjenice tako da se pojavljuje kao član božanstva, brat Božjeg Sina, i samim tim, vredan obožavanja. Kakva strašna tragedija da je ovaj paganski pojam toliko potpuno prodro u hrišćanstvo da je Trojstvo sada prvo, osnovno verovanje skoro svake hrišćanske denominacije!!
Danas hrišćanstvo obožava trećeg ”boga”. Zapravo, ovaj ”bog” zaista prima najveću pažnju od svih članova takozvanog Trojstva. Zove se ”Sveti Duh”, ali on nije svet. On navodi hrišćane u najneobičnije demonstracije i u neprikladnosti, pa čak i na nepristojno ponašanje. Ipak on je obožavan kao Gospod i davalac života.
Ko je ovaj ”treći član Trojstva?” To je ista osoba koju Hindusi obožavaju kao Šivu, boga smrti i uništenja; kojeg su Persijanci obožavali kao Ahrimana, zlog brata boga Mitre. On je isti bog kojeg su egipćani obožavali kao Seta, ili Setha, zlog polu brata boga Horusa. Drugim rečima, to je sotona lično.
Ulaz u hrišćanstvo
Doktrina o Trojstvu nije učena u Novom savezu. Nije učena ni od Isusa ni od Njegovih učenika. Svedočanstvo istoričara je da se ”razvila postepeno” tokom prva četiri veka hrišćanske ere. Kada shvatimo da je doktrina o trojedinom bogu bila rasprostranjena među paganima tog vremena i da je ta doktrina, umesto da bude direktno učena iz Biblije, bila ”razvijena” tokom godina velikog otpadništva od same moći koja je bila odgovorna za brak paganizma sa hrišćanstvom, možemo opravdano početi da imamo velike sumnje u vezi sa hrišćanskim poreklom trojstva.
Istoričar Edvard Gibon u uvodu svoje knjige ”Istorija hrišćanstva” navodi: ”Ako je hrišćanstvo pokorilo paganizam, jednako je tačno da se hrišćanstvo iskvarilo paganizmom. Čist Deizam prvih hrišćana… je promenjen, od Crkve u Rimu, u neprepoznatljivu dogmu o trojstvu. Mnoga od paganskih načela, izmišljena od egipćana i idealizovana od Platona, su zadržana kao vredna verovanja.” (Istorija hrišćanstva – od Edvarda Gibonsa)
Istorija je bila toliko falsifikovana i izopačena od verskih predrasuda prihvaćene religije da je veoma teško naći puno istoričara koji će dati jasnu, istinitu sliku o uticajima koji su doveli do uvođenja trojstva u hrišćansko verovanje. Međutim, ponovo, pronalazimo još jednog istoričara, Zigfrida Morenca, u svojoj knjizi, ”Egipatska Religija” iznosi: ”Trojstvo je bilo glavna preokupacija egipatskih teologa… Tri boga se spajaju i tretiraju kao jedno biće, kome se obraćaju u jednini. Na ovaj način duhovna sila egipatske religije pokazuje direktnu povezanost sa hrišćanskom teologijom.” (Egipatska Religija, – Zigfrid Morenz)
U četvrtom veku nove ere izbila je rasprava u vezi sa učenjima Arijusa, hrišćanskog sveštenika iz Aleksandrije, Egipat. Enciklopedija Britanika tako komentariše o učenjima Arijusa: ”Izjavljeno je da Hrist nije zaista božanski već da je stvoreno biće. Arijusova glavno naslućivanje je bilo Božja unikatnost, koji je sam po sebi samopostojeći i nepromenjiv; Sin koji nije samopostojeći, ne može biti Bog. Zato što je Božanstvo jedinstveno, ne može se deliti ili prenositi, tako da Sin ne može biti Bog… Prema njegovim protivnicima, posebno prema biskopu Atanasiju ‘Arijusovo učenje je svelo Sina na poluboga, ponovo uvelo politeizam (jer se obožavanje Sina nije napustilo), i narušilo hrišćanski pojam iskupljenja jer samo on koji je pravi Bog može biti smatran da je pomirio čoveka sa Božanstvom. Izgleda da je rasprava privedena kraju Nikejskim saborom (325 nove ere), koji je osudio Arijusa i njegovo učenje i izdao kredo da se čuva ortodoksno hrišćansko verovanje. U ovom kredu piše da je Sin homoouzija Ocu („od iste materije sa Ocem“), tako Ga proglašavajući da je On sve što je i Otac: On je potpuno božanstvo. Zapravo, međutim, ovo je bio samo početak dugotrajne rasprave.“ (Enciklopedija Britanika: Članak – Arijanstvo)
Ovo Arijansko neslaganje je zapravo bio spor u centru pažnje koji je doveo do zvaničnog usvajanja trinitarnog kreda od strane Rimokatoličke crkve. Konačna izjava je osmišljena na Nikejskom saboru 325 nove ere gde su Arijusova učenja i zapisi osuđeni i pogled na Boga promovisan od druge strane je usvojen kao ortodoksno hrišćansko gledište.
Da je samo jedna mala promena učinjena u Arijusovom učenju ono bi bilo savršeno u skladu sa Pismom. Sve što je bilo potrebno je ispravka da Isus nije bio stvoreno Biće, već je bio jedinorođeni Božji Sin, čime je tako bio potpuno božanstvo i tako je u potpunosti bio sposoban da utiče na ljudsko spasenje od greha.
Moliv vas zapazite da, iako je sabor zvanično izjavio da je Isus „rođen, ne stvoren“, izjava da je On „isto biće“ kao Otac se narugala izrazu jedinorođeni. Pošto je On od iste materije, od istog bića, onda On nije mogao biti Božji Sin u bilo kom razumljivom smislu. Arijus je bio bliži govoreći da su Otac i Sin od „slične“ materije ali ne od „iste“ materije.
Ovo je onda poreklo Trinitarnog verovanja. Ovako je pronašlo svoj put u hrišćanska učenja. Od početka ova doktrina o Trojstvu se sigurno i neumorno uvlačila u verovanja skoro celog hrišćanstva tako da danas jedva da postoji hrišćanska grupa koja nije zaražena njenim otrovom na jedan način ili na drugi. Učeni teolozi govore o njoj kao o jednoj od „večnih istina“ hrišćanske vere. Toliko je moćno prodrla u razmišljanje ljudi da njeno neprihvatanje ima za posledicu da verska grupa bude odmah okarakterisana kao kult.
Ipak, istina je neodoljivo jasna onima koji su voljni da iskreno ispitaju dokaze. Neka nam Bog pomogne da budemo verni našoj savesti. „Cela istina je bezbedna i ništa drugo nije bezbedno“. Neka joj budemo verni, bez obzira na tradiciju i popularno mišljenje.
