Kada god sam tokom proteklih godina razgovarao sa mnogim ljudima koji drže biblijske praznike, pokušavao sam da razumem razlog zbog koga je držanje praznika toliko privlačno nekim ljudima, kao i da saznam razloge koje oni koji drže praznike iznose u odbranu ove prakse. Mnogi od onih koji drže praznike pričaju o predivnom „blagoslovu i druženju“ koje uživaju za vreme praznika, međutim, lična osećanja nisu previše merodavna kada treba da se odredi šta je istina, a šta ne.
Siguran sam u to da mnogi koji odlaze u crkvu za vreme Uskrsa i Božića, uživaju u podjednako toplom druženju i „blagoslovima“ kao oni koji drže praznike, za vreme trajanja praznika, ali to ne znači da je obavljanje te prakse u skladu sa Božjom voljom.
Slično tome, Mormoni tvrde da znaju da Knjiga Mormona govori istinu zbog toga što kada je čitaju, osećaju toplinu u grudima. Jednom su me neki Mormoni ubeđivali da pročitam tu knjigu, i da budem iskren, nerado sam se složio sa njima. Kada sam je pročitao, nisam osećao nikakvu toplinu, već su me preplavila izrazito hladna osećanja. Naravno, i oni koji drže praznike, kao i svi drugi, prezentuju biblijske stihove kako bi podržali svoje stavove.
Mi koji se suprotstavljamo držanju praznika čitamo iste biblijske dokaze drugačije. Ako ne razumemo osnovna načela koja stoje iza onoga što verujemo, manipulisaćemo Pismom, prikazujući ljudima da je u Pismu napisano bilo šta što nama odgovara.
Savezi pogrešno shvaćeni
Srž konfuzije leži u pogrešnom razumevanju dva saveza ili zaveta. Oni koji drže praznike oslanjaju se na tumačenja E. J. Vagonera. Vagoner je učio da su dva saveza predstavljala jedan isti savez. Jedina razlika je postojala u tome kako su ljudi pristupali savezu. Drugim rečima, nisu stvarno postojali Stari i Novi savez, koje je uspostavio Bog, već je samo način na koji su ljudi odgovarali na ono što je Bog postavio, učinjen Novim ili Starim. Tako je on učio da je savez koji je Bog uspostavio sa Izraelom na planini Sinaj, isti onaj savez koji je Bog učinio sa Avramom, i to je isti savez pod kojim smo i danas, bolje shvaćen kao „Večni savez.“
U ovom shvatanju, savez je zaista sporazum između čoveka i Boga u kome Bog obećava da će prihvatiti ljude i blagosloviti ih ukoliko budu poslušni Njegovim zakonima. Uslovi saveza su isti u svim dobima – drži zakon i živećeš. Prema njegovim rečima, jedina razlika je u tome što su na Sinaju ljudi obećali da će držati zakon u svojoj sili i snazi, dok istinski vernici u svim dobima zavise od Hrista koji im daje snagu da drže zakon. Međutim, uslovi saveza su isti – drži se zakona i živećeš. Isti zakon u svim dobima, isti uslovi „slušaj i živi.“ Ako neko zavisi od sopstvenih napora onda to postaje Stari savez, a ako neko zavisi od Hrista onda je to Novi savez.
Dva vremenska perioda
Dopustite mi da kažem bez oklevanja i izvinjenja da ovo apsolutno nema nikakve veze sa onim što Biblija uči. Bilo je potrebno da Vagoner (i oni koji podržavaju njegovu ideju) izobliče i izopače veliki broj biblijskih činjenica kako bi došli do ovakvog zaključka.
Biblijsko shvatanje dva saveza je da su to dva različita sistema pomoću kojih je Bog upravljao narodom i poučavao ga tokom dva različita VREMENSKA RAZDOBLJA.
Razdoblje od izlaska iz Egipta do Hristovog dolaska naziva se Stari savez. U ovom vremenskom periodu Bog je komunicirao sa svojim narodom kroz legalni sistem koji se sastojao od pravila, obreda, ceremonija, žrtvi itd koje su bile senke, tipovi i ilustracije nečeg što će doći u budućnosti.
Period Novog saveza počeo je sa Hristovom smrću i proteže se na čitavu večnost. U Novom savezu Božji narod se bavi realnim stvarima. Ove realne stvari bile su predstavljene u Staro-saveznom sistemu, ceremonijama i obredima, koji su bili tipovi i senke. Na primer, životinjske žrtve u Starom savezu bile su zamenjene Hristovom žrtvom, stvarnom Božjom žrtvom. Ovo je razlika između shvatanja ova dva saveza.
Večni savez
Istina je da je Novi savez zaista „Večni savez.“ To je plan koji je Bog imao na umu od večnosti, to je bio večni plan koji je čoveku počeo da donosi korist od trenutka kada je čovek sagrešio. Ovaj večni plan je zaista bio Božji plan, Božje obećanje, Božja saglasnost da vrati čovečanstvo nazad sebi i da spasi čovečanstvo u Isusu Hristu. To je bio Božji večni plan i od samog početka, svi koji su verovali u Boga, bili su proglašeni pravednim i imali su sigurnost da će jednog dana primiti večni život kroz Hrista.
Međutim, iako je ovo bio Božji večni plan, plan nije zapravo bio primenjen dok Isus nije došao na zemlju kao ljudsko biće. Pre toga, plan je samo predstavljao obećanje koje još uvek nije bilo realizovano.
Ovo je važna činjenica koju treba da prepoznamo. Ako osoba od poverenja obeća nešto onda je sigurno da će obećanje biti ispunjeno. Međutim, očigledno je da obećanje nije isto što i ispunjenje obećanja. Ako neko obeća da će mi dati automobil ja mogu biti srećan danas, mogu planirati kako da koristim taj automobil, mogu da se osećam kao vlasnik automobila, ali ne mogu da vozim automobil sve dok ga ne primim od onoga ko mi ga je obećao. To je očigledno. Obećanje nije isto što i ispunjenje obećanja.
Drugi primer je da nam je Bog obećao da će nas uzeti na nebo, ali niko od nas ne može danas da hoda zlatnim ulicama nebeskog Jerusalima. Obećanje nije isto što i ispunjenje. Kada obećanje bude ispunjeno onda ćemo zapravo hodati zlatnim ulicama nebeskog Jerusalima, umesto da samo sanjamo o tome.
Tako da obećanje nije bilo ispunjeno, Večni savez nije stupio na snagu, sve dok Isus nije došao i umro, 31. godine. Pedeset dana kasnije On je izlio svoj život na svoju crkvu (zajednicu), ispunjavajući na taj način obećanje o Večnom savezu, ispunjavajući Svoj narod životom novog stvaranja. Na ovaj savez se ukazuje kao na „Novi savez.“
Ali ako je ovo bio Večni savez, zašto je bio nazvan Novim savezom u to vreme? Bio je tako nazvan jer je neko vreme, pre nego što je ovaj Večni savez bio implementiran, Bog učinio još jedan, privremeni savez sa fizičkim Izraelom, koji je upravljao odnosom između njih i Njega dok su čekali ispunjenje Večnog saveza.
Ovaj privremeni savez je bio uspostavljen i sproveden PRE Večnog saveza, iako je Večni savez bio obećan davno pre toga. Dakle, kada je Večni savez bio konačno ispunjen ili sproveden, ovaj privremeni savez je postao STARI savez, koji je postao irelevantan i nepotreban i bio je ukinut. U svetlu svega ovoga, Večni savez je bio nazvan „Novim savezom“ kako bi se razlikovao od starog.
„Kad kaže „novi savez”, onaj prethodni čini zastarelim. A ono što je staro i zastareva, blizu je nestanka.“ (Jevrejima 8:13)
Savez na Sinaju
Sada je važno da razumemo da je Stari savez bio povezan sa sistemom upravljanja datim na planini Sinaj, koji je definisao odnos koji je Bog imao sa fizičkim Izraelcima. Ovaj savez nije bio duhovan savez i njegova svrha nije bila da obezbedi put do večnog života. To je bio privremeni odnos koji je definisao način na koji se Bog odnosio prema Jevrejima koji su bili nazvani Njegovim narodom, ali koji su bili telesni, svetovnog uma i neverni. Ovaj savez je bio učinjen sa Jevrejima, ne sa bilo kim drugim ko je živeo pre njih, niti sa bilo kojim drugim narodom.
„Mojsije je pozvao ceo Izrael i rekao im: „Čuj, Izraele, propise i zakone koje danas kazujem da ih čujete svojim ušima. Naučite ih, držite ih i postupajte po njima. Gospod, naš Bog, sklopio je s nama savez na Horevu. Gospod nije taj savez sklopio s našim praočevima, nego s nama, svima nama koji smo danas ovde živi.“ (5. Mojsijeva 5:1-3)
Ovaj savez je ukazivao na način života koji se zasnivao na usaglašenosti sa pravilima, obredima, ceremonijama, a koji su služili u više svrha. Prvo, oni su predstavljali sredstvo za obuzdavanje telesnog ponašanja naroda, ali drugo, služili su kao sredstvo poučavanja i ilustracije koje su ukazivale na buduće istinsko Božje carstvo kada bude došao Isus i uspostavio istinski savez sa istinskim Božjim narodom.
Ovaj Stari savez obuhvatao je sva pravila, obrede i ceremonije, koje su bile date na planini Sinaj. Bog je osmislio i uspostavio ovaj savez da upravlja ljudima i da bude sredstvo poučavanja koje je trebalo da pripremi put za Hristov dolazak.
Ovaj savez je bio Božji plan, Božja ideja, a ne ideja naroda. Nije narod uspostavio ovaj savez, već Bog. Ponavljam, ovaj savez nije jednostavno predstavljao saglasnost naroda da će biti poslušni Bogu, savez je obuhvatao SVA pravila koja su bila propisana zakonom. To je bio sistem pomoću koga se Bog povezivao sa Izraelom. Savez je bio ograničen uslovima koji su definisali odnos između Boga i naroda. Narod je trebalo da bude Njegov narod ukoliko bi živeo po sistemu koji je Bog uspostavio da upravlja njima. Ako bi Mu narod bio veran, Bog bi narodu dao pobedu nad njihovim neprijateljima, dao bi im dug život i utvrdio bi ih u zemlji. To je bilo to. U ovom savezu nije postojalo obećanje o večnom životu i o nebu. To je bio privremeni savez zasnovan na zemaljskim stvarima. Dobro je ispunio svoju svrhu u svoje vreme, ali nije bilo moguće, niti je trebalo da traje zauvek.
Kada je istinski savez bio uspostavljen, privremeni savez, sa svojim privremenim zakonima, ceremonijama i obredima, zastareo je i nestao.
Spasenje onih pod Starim savezom
Ali da li mi hoćemo da kažemo da Bog nije dao ovim ljudima priliku da budu spaseni? Nikako. U svim razdobljima, bez obzira na to pod kojim sistemom upravljanja se ljudi nalazili, oni koji su imali istinsku veru u Boga, imali su sigurnost spasenja. Niko nikada nije bio spasen pomoću zakona, niti pomoću svojih dela. Da li to bio Enoh, Avram, Mojsije ili ljudi koji su živeli u vreme Starog saveza, kada je osoba imala veru, „to joj se uračunavalo u pravednost (Galatima 3:6,7).“ Svi koji su umrli u veri, imali su sigurnost u to da će jednog dana biti spaseni.
Pa ipak, sistem zakona pod koji je Bog postavio Izraelce, nije bio sistem koji je obezbeđivao spasenje, to nije bila svrha tog sistema. Spasenje je uvek bilo SAMO kroz veru. Zakon je sam predstavljao sistem upravljanja i sredstvo poučavanja, načinjen samo za jedan poseban narod (Jevreje) kako bi mogli ispuniti Božju nameru za njih kao narod.
Sekundarna primena
Dopustite mi da naglasim da u sekundarnom smislu osoba može da primeni iskustvo oba saveza na sebi. Može postojati vreme kada osoba bira da pristupa Bogu kroz dela zakona, a onda kasnije može pristupati Bogu kroz Hrista, tako da se u određenom smislu može reći da osoba prolazi kroz oba saveza u svom ličnom iskustvu. Ali pitanje je da li Biblija zaista ovo podrazumeva pod Starim i Novim savezom? Apsolutno ne! Biblijsko shvatanje je da postoje dva razdoblja, dva vremenska perioda, sa dva različita sistema upravljanja. Dva različita načina na koji se Bog bavio svojim narodom.
Za one koji se drže Vagonerovog gledišta, zakoni koji su bili dati na planini Sinaj, zajedno sa obredima i ceremonijama, nisu bili ograničeni samo na vremenski period pre Hrista. U njihovom razmišljanju, Stari savez je bio isto što i Novi, tako da su zakoni i način života isti, jedina razlika je u tome što birate da ih držite u svojoj snazi i sili ili u Hristovoj snazi i sili. Pravila su bila ista, bez obzira na to da li se radilo o Starom ili Novom savezu. Na osnovu ovog razmišljanja možemo videti da kada dođemo do Novog saveza, ne postoji istinska potreba da odbacimo zakone i životni stil koji su bili dati na planini Sinaj.
Jedini razlog zbog koga većina onih koji drže praznike ne prinosi životinjske žrtve i ne obrezuje se je taj što je u Novom savezu naglašeno da su te dve stvari postale irelevantne. Što se njih tiče sve druge stvari ostaju relevantne i treba ih se i dalje držati i poštovati ih, zato što ne postoji razlika između dva saveza!
Možemo videti da ne postoji jasno načelo koje pravi podelu između onoga što je još uvek relevantno u zakonu i onoga što je ukinuto. Pošto ne postoji obrazac ili načelo, postoji papazjanija verovanja i praksi. Neki od onih koji drže praznike, iz zakona uzimaju praznike, davanje desetka, i definiciju toga koja hrana je čista a koja nečista, plus Deset zapovesti. Drugi praktikuju nošenje kićanki, jedenje gorkog bilja, duvanje u trube i druge obrede koje je propisivao zakon. To je razlog zbog kojeg je jako teško navesti one koji drže praznike da vide ludost u držanju praznika.
Uz pogrešno shvatanje oba saveza zaista postoje neki izgovori za držanje praznika. U osnovi problema držanja praznika leži veći problem pogrešnog razumevanja oba saveza.
Za više informacija pogledati knjigu Da li danas treba svetkovati biblijske praznike?
