Nećemo moći uživati u oslobođenju od naše samoživosti pre nego što vidimo nešto od njene potpune pokvarenosti.
Pogledajmo starijeg sina u priči iz Luke 15, jer on ilustruje, možda bolje od ikoga drugoga, totalnu trulež samoživog života. Mlađi sin u toj priči se obično smatra gorim od ta dva brata. Ali kako budemo pažljivije posmatrali starijeg brata, otkrićemo da je u Božijim očima on isto toliko loš, ako ne i gori. Istina, on nije učinio iste grehe kao njegov mlađi brat, ali njegovo srce je izopačeno i samoživo.
Čovekova potpuna izopačenost
Ljudsko srce je u suštini isto u svakom pojedincu. Kada Biblija opisuje ljudsko srce kao prevarno preko svega i očajnički nevaljano (Jeremija 17:9), to se odnosi na svako Adamovo dete. Civilizovana uglađenost, nedostatak mogućnosti da se učini greh, i odgajanje u zaštiti možda su nas zadržali da ne padnemo u veće grehe u koje su neki drugi upali. Ali mi ne možemo na račun toga smatrati sebe boljima od njih, jer da smo imali isti pritisak sa kojim su se oni suočavali mi bismo bez sumnje završili u istim tim gresima. Možda je ovo ponižavajuća činjenica da bismo je priznali, ali to je istina. Što ranije prepoznamo ovu činjenicu, ranije ćemo iskusiti oslobođenje. Pavle je prepoznao da ništa dobro ne stanuje u njegovom telu (prirodi) (Rimljanima 7:18). To je bio njegov prvi korak ka slobodi (Rimljanima 8:2).
Čovek gleda ono što je spolja i nešto naziva dobrim, a drugo lošim, ali Bog koji providi srce vidi sve ljude u istom stanju. Biblija uči o potpunoj izopačenosti svih ljudi. Pogledajmo Rimljanima 3:10-12, na primer: „Nema pravednog čoveka, nema nijednog. Nema nikog ko je razuman, nema nikog ko traži Boga. Svi su zastranili, svi su oni bezvredni, nema nikoga ko čini dobro, nema nijednog.”
Čovek je zaista totalno izopačen; i ako ga Bog ne dosegne i ne učini nešto za njega, zasigurno nema nade za njega.
Samocentričnost hrišćanskog radnika
Stariji sin (Luka 15:25-32) se može smatrati simbolom hrišćanskog radnika. Ako ‘otac’ u toj priči predstavlja Boga, mogli bismo s pravom smatrati ‘starijeg sina’ kao vrstu aktivnog hrišćanina, jer ga vidimo u priči da dolazi kući sa dnevnog posla na očevim poljima. Tu imamo mladog čoveka koji nije lenj i koji ne sedi kući uživajući očevo bogatstvo. Tu imamo nekoga ko vredno radi za svog oca, nekoga ko naizgled voli svog oca više nego njegov mlađi brat – jer na kraju krajeva, on nije napustio dom i rasuo očevo bogatstvo kao onaj drugi. On je naizgled odaniji, ali ustvari, kao što ćemo to videti, jednako toliko sebičan kao i njegov mlađi brat. To je slika vernika koji je aktivan u Gospodnjim poslovima i naizgled odan svom Gospodu, ali ipak usredsređen na sebe.
Bog je stvorio ovaj svet u kome funkcionišu određene zakonitosti. Ako se narušavaju te zakonitosti, nastaće neka povreda ili gubitak u nekom obliku. Pogledajmo na primer jedan zakon: Bog je uredio da se zemlja okreće oko sunca. Ako bi zemlja imala sopstvenu volju i jednoga dana odlučila da ne bude više usredsređena na sunce, nego da se okreće samo oko svoje ose, ne bi više bilo smene godišnjih doba i uskoro bi stradao kompletan život na zemlji. Nastupila bi smrt. Na isti način, Adam je stvoren sa središtem u Bogu. Onog dana kada je odbio da mu Bog bude središte i kada je odabrao samoga sebe kao središte – a to je ono što je bilo uključeno u njegovu odluku da jede sa drveta koje je Bog zabranio da se jede – on je umro, baš kao što je Bog rekao da će se dogoditi.
Ovde imamo lekciju: U onoj meri u kojoj je naš hrišćanski život i služba usredsređena na same nas, u toj meri ćemo iskusiti duhovnu smrt – bez obzira što smo bili nanovorođeni. I tako ćemo nesvesno posluživati duhovnu smrt i drugima. Možemo imati reputaciju kao predani i žarki radnici za Oca (kakvu je možda imao stariji sin), ali možemo ipak zaslužiti ukor od Gospoda: „Znam tvoja dela – imaš ime da si živ, a mrtav si” (Otkrivenje 3:1).
Ovo je tragična i opasna mogućnost u hrišćanskom radu. Mnogi hrišćanski radnici žive na reputaciji koju su sebi izgradili. Kada ga drugi posmatraju, on često nije svestan činjenice da ga Bog gleda u skroz drugačijem svetlu. Pošto sam nikada nije bio oslobođen od samocentričnosti, on nije u mogućnosti da oslobađa druge – čak ako i lepo propoveda! Tako, dakle, imamo svi upozorenje u priči o starijem bratu.
Prepoznavanje unutrašnjeg zla
Bog često dopušta da naiđu periodi pritisaka u našem životu da bi naš pokvaren samostalni život izašao na videlo, tako da bismo počeli da vidimo sebe onako kakvi ustvari jesmo. Prilično nam je lako da smatramo sebe duhovnima kada su nam okolnosti lake. Kada se ne suočavamo sa rešavanjem problema, kada nas niko ne iritira, kada stvari idu glatko i naši saradnici su prijatni, možemo se zavaravati u vezi pravog stanja naših srca, ali sačekajmo da dobijemo saradnika koji nas iritira ili suseda koji nam sve vreme dosađuje i fasada duhovnosti nestaje. Naša samoživost će se izraziti u svoj svojoj ružnoći. To se upravo desilo starijem sinu. Kada je njegovom mlađem bratu bila ukazana čast, on se uznemirio. Niko nikada ne bi ni pomislio da bi stariji sin mogao da se ponaša tako drsko. Sve vreme se pokazivao kao fina osoba, ali do tada se nije suočio sa takvim pritiskom, a sada njegova prava priroda dolazi do izražaja. Provokacija u tom trenutku ga nije učinila zlim. Ne. Provokacija je samo iznela na površinu ono što je sve vreme bilo unutra.
“Čaša natočena slatkom vodom ne može izbaciti nijednu kap gorke vode, iako se iznenada promućka.” Ako gorka voda izlazi iz naših života i sa naših usana, razlog je što je uvek i bila tu. Nije izazivanje ili iritacija ono što nas čini gorkima ili neduhovnima. Oni samo iznesu iz nas ono što je već unutra. Dakle, to bi trebalo da nas učini duboko zahvalnima Bogu što On dopušta da dođe takav period u našem životu kada možemo videti pokvarenost naše vlastite prirode. Ako ne bi bilo takvih prilika, možda nikada ne bismo ustanovili da u nama postoji fontana iskvarenosti i da niti jedna dobra stvar ne stanuje u našem telu.
Potiskivanje nije pobeda
Ovo nas takođe uči da suzbijanje samo po sebi nije pobeda. Jedna osoba može planuti u gnjevu u trenutku iskušenja, dok druga (sa nešto malo više samokontrole) u sličnoj situaciji možda samo prokuva iznutra, bez da imalo pare izađe preko njenih usana! U ljudskim očima, ova druga osoba može imati reputaciju blagosti, ali Bog koji vidi srca zna da su oboje kuvali iznutra i smatra ih podjednako lošima. Razlika u njihovom spoljašnjem ponašanju je samo rezultat različitog temperamenta što Bogu ne znači ništa.
Ako bi potiskivanje (suzbijanje) predstavljalo pobedu, onda su trgovci najsličnijim Hristu! Bez obzira koliko mušterije iskušavaju njihovo strpljenje, oni ipak zadrže blagonakloni stav prema njima, a sve radi posla – iako možda kipe iznutra!
Ne. Potiskivanje nije pobeda. Bog ne želi da se samo predstavljamo kao oslobođeni i duhovni – nego da zaista budemo oslobođeni. Pavle kaže: „Ipak živim, a opet ne ja, nego Hrist živi u meni” (Galatima 2:20). To je tačka do koje Bog želi da nas dovede.
Hajde da pogledamo karakteristike samoživosti u dva aspekta. Najpre njen stav prema Bogu, i drugo, njen stav prema drugim ljudima. Vidimo oboje predstavljeno u priči o starijem sinu.
