Šta je posvećenje? Popularno shvatanje posvećenja glasi da je to proces kojim se osposobljavamo za nebo. U većini slučajeva to se tumači kao proces kroz koji malo po malo postajemo sve više sveti, sve više nalik Hristu, dok na kraju ne postanemo kao On.
Interesantno je zapaziti da reč posvećenje ima drugačije značenje u Bibliji i da se u većini slučajeva odnosi na dovršen posao. Na primer, „Bog je posvetio Subotnji dan (1.Mojsijeva 2:3).“ Pavle govori o vernima u Korintu, „ali oprani ste, posvećeni ste…..(1.Korinćanima 6:11).“ Ponovo kaže, „jer je jednim žrtvenim prinosom učinio savršenim, one koji bivaju posvećeni.“ (Jevrejima 10:14). Ova reč označava biti izdvojen za svetu službu i označava momentalno iskustvo. Ali kao što je svima poznato, kada se ova reč upotrebi u današnje vreme ona se tumači kao proces kojim osoba postepeno postaje sve više sveta.
Razmotrimo nešto sada odmah na početku: Kada kažemo da je posvećenje „doživotan posao,“ o čijem životnom veku govorimo? Da li mislimo na životni vek Metuzalema koji je imao 969 godina, na životni vek Enoha (365 godina), na životni vek Mojsija (120 godina) ili na životni vek prosečne osobe danas (70-80 godina)? I šta je sa onima čiji su životi prekinuti mnogo ranije, usled bolesti ili nesreće? Koliko je zaista potrebno vremena da bi čovek bio posvećen? Koliko je vremena bilo potrebno lopovu na krstu koji je živeo samo nekoliko sati nakon što se obratio?
Odmah vidimo da moramo preispitati naše shvatanje posvećenja. Ideja da je posvećenje proces koji se završava kada dođemo do određenog nivoa svetosti ili savršenstva je lažna i pogrešna ideja. Da je to istina onda bi to značilo da većina hrišćana uopšte nije u potpunosti posvećena. Možda nam je svima potreban duži životni vek. Možda nam je potrebno da živimo 365 godina kao Enoh, ali opet, možda ni to ne bi bilo dovoljno, jer izgleda da čak ni Metuzalem, koji je živeo skoro tri puta duže od Enoha, nije došao u poziciju da hoda tako blisko sa Bogom kao Enoh. Ako je posvećenje ono što nas osposobljava za nebo zašto se onda dogodilo tako brzo u slučaju lopova na krstu, a događa se tako sporo u slučaju drugih ljudi čiji je životni vek skoro sto godina?
U Jevrejima 4:9-11 Pavle nam kaže da postoji počinak koji ostaje Božjem narodu. On objašnjava da osoba koja je ušla u Božji počinak, počinula je od svojih sopstvenih dela kao što je Bog počinuo od svojih dela kada je završio stvaranje. Ako smo počinuli od naših dela da li to znači da više nećemo činiti nikakva dela? Apsolutno ne! Kao što Pavle ponovo kaže, „jer je Bog koji čini u vama da hoćete i radite kako je Njemu ugodno“ (Filipljanima 2:13). Zapazite da postoje dela u životu vernika, ali to nisu njegova dela, to su Hristova dela. U upečatljivo paradoksalnoj izjavi Pavle nam kaže: „Zato dajmo sve od sebe da uđemo u taj počinak, da ne bi neko pao oponašajući takvu neposlušnost“ (Jevrejima 4:11).
Morao sam da se nasmejem kada sam shvatio šta je Pavle zapravo rekao. Ovde on kaže da moramo dati sve od sebe, da se moramo truditi, raditi. Za šta? Da bismo mogli počinuti! Moramo se truditi da bismo mogli počinuti! Da li je ovo protivrečnost? Uopšte ne, ovde pronalazimo sklad između oba koncepta posvećenja, da je posvećenje, „doživotni posao“ nasuprot trenutnog iskustva kada se osoba istog trenutka u potpunosti odvaja Bogu.
Opasnost na koju nas Pavle upozorava u Jevrejima 4 je opasnost od neverovanja. On kaže da moramo dati sve od sebe kako bi mogli ući u Božji počinak, ali kako ulazimo? Ulazimo verom! Tako da postaje očigledno da nam sav naš trud koji ulažemo mora pomoći da imamo veru a ne da izvršavamo dela. Tamo gde se radi mi počivamo, ulazimo u Božji počinak. Naš posao je završen. Naš jedini problem je taj što nas neverovanje može udaljiti od počinka i zato moramo dati sve od sebe, moramo se boriti da zadržimo fokus vere. Ovo je celokupnost hrišćanske borbe, borbe za održanje vere, jer tamo gde postoji vera borba je završena, tamo gde je vera Bog radi i bitka je završena.
Ako je život pobede nad grehom jednostavno naš verom u Hrista, onda je očigledno da možemo imati ovo iskustvo istog trenutka kada poverujemo. Međutim, isto tako je očigledno da pošto je pobeda naša samo verom, onda je održavanje vere ono što određuje da li ćemo je zadržati ili ne. Božji rad je uvek savršen, ali Njegova sposobnost da radi u nama zavisi od naše vere. Tako da je potrebno voditi borbu, ali zapazite, to nije borba da se čini ono što je ispravno, to nije borba da se nadvlada greh, to je „dobra borba vere.“ To je borba da zadržimo našu veru.
Ovo objašnjava zašto je posvećenje, delo odvajanja za Hrista, trenutni čin koji se dešava čim se nađemo u Hristu, ali je u isto vreme i proces koji traje do kraja života neke osobe. Čovek u Hristu je potpuno prihvatljiv Bogu i takva osoba je kompletna u Njemu (Kološanima 2:9). On je posvećen ili odvojen za Boga (za službu Bogu). Međutim, svakog dana njegovog života, dok god bude živ, da li 969 ili 70 godina, ova osoba će morati stalno da održava svoje iskustvo u Hristu, verom. To nije automatski proces u kome se odnos sam održava. Vera se mora negovati, hraniti, upotrebljavati i ljubomorno čuvati, i ova „borba vere“ se nastavlja dok god je osoba živa. To ne znači da je potreban čitav životni vek da bi osoba postala sveta. Ne, već status svetosti koji primamo na samom početku moramo održavati do kraja svog života bilo da on traje još 2 ili 969 godina. To je celoživotni „rad.“
Tako je lopov na krstu, koji je živeo samo nekoliko sati, bio posvećen do kraja svog života, kao i Metuzalem koji je živeo 969 godina. Taj posao se nije završio dok god su bili živi. Oni nikada nisu došli u poziciju da bi mogli da kažu, „sada sam posvećen i nema potrebe da imam to iskustvo sutra.“ Zapazite, posvećenje ne zahteva rad. To je Božji posao. Vera je ta koja donosi posvećenje koje se mora održavati tokom čitavog života.
