„Dva čoveka uđoše u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože! Hvalim te što ja nisam kao drugi ljudi: hajduci, nepravednici, preljubnici, ili kao ovaj carinik. Postim dva puta u nedelju, dajem desetak od svega što imam. A carinik izdaleka stajaše i ne ščašce ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsa svoja govoreći: Bože! Milostiv budi meni grešnome. Kažem vam, da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se sam podiže poniziće se, a koji se sam ponizuje podignuće se.“ (Luka 18:10-14)
Ova dva čoveka koja su došla u hram da se mole Bogu predstavljaju dva grešnika, jedan nije opravdan – farisej, koji je bio uobraženi vernik, i on je predstavnik čovekovog koncepta spasenja, a drugi carinik koji je takođe grešnik je iskreni vernik i on je predstavnik Božijeg koncepta spasenja. Ljudski koncept zasniva se na ljudskim zaslugama. Vidimo fariseja kako ističe ono što on radi. On sam sebe pohvaljuje na glas da bi ga ljudi čuli govoreći: Hvalim te Boze što ja nisam kao drugi ljudi. On ne hvali Boga nego hvali svoje „ja“ – ja postim, ja idem u crkvu, ja dajem desetak, ja držim to i to, ja pa ja. Dakle, on ispunjava taj spoljašni formalni odnos sa Bogom, ali ne vidi svoje grehe. Ako danas razgovaramo sa ljudima iz bilo koje crkve videćemo šta je po njima osnov spasenja; isto što i onog fariseja: ja idem u crkvu, ja držim to i to, ja dajem milostinju, ja pa ja. Ima svuda “ja”, ali nigde nema Hrista. U liku fariseja ogleda se prazno verovanje lišeno iskrenog pokajanja i ljubavi prema Bogu i bližnjima. Dakle, čovekov plan spasenja zasniva se na čovekovim zaslugama i delima. Ali Biblija kaže ako se oslanjaš na ono što ti jesi i na ono što ti činiš onda je to znak da si sigurno izgubljen.
Pošto đavo vlada ljudima ovog sveta on je učinio da farisejstvo bude opšte prihvaćeno, i ne samo to nego i da je poštovano i svuda hvaljeno. To je danas religija. A s obzirom na sveopšte prihvatanje ona će sama po sebi stvoriti farisejsku gordost te će uskoro pribeći progonu i teroru prema svima onima koji joj se ne poklone. Ovom pričom Hristos je htio da otkrije krivi put religije, kroz lažno farisejstvo. Dakle, to je religija koju je čovek stvorio a koja se zasniva na ljudska dela i zasluge i ljudsku pravednost kao uslov spasenja.
Nasuprot tom čovekovom konceptu spasenja sada ćemo se upoznati sa Božanskim konceptom spasenja koji se zasniva na Božijoj blagodati koja isključuje čovekove doprinose i zasluge. Biblija kaže: „Jer ste blagodaću spaseni kroz veru i to nije od vas dar je Božji.” (Efescima 2:8)
Carinik je razumeo da mu ništa neće pomoći osim milosti Božje. On je zato tražio milost Božju i dobio je. On je shvatio da je milost Božja temelj carstva Božjeg, jer je Bog taj koji je i začetnik i izvršitelj plana spasenja. Biti pod Božju upravu nije stvar zasluga, liturgija, obreda, već je stvar Božjeg prebivanja u nama. Dakle, nije bitno koliko smo religijozni, nego koliko smo posvećeni i poslušni Bogu. Aktivnost u crkvi nije nikada i nikog spasila i niti će. Jer nema tog dela ni moralnog ni religioznog kojim bi se čovek mogao spasiti. Ako se oslanjas na ono što ti činiš onda si izgubljen.
„Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju. I opravdati će se zabadava blagodaću njegovom, otkupom Isusa Hrista.“ (Rimljanima 3:23-24)
„Znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnoga svojega življenja, koje ste videli od otaca; nego skupocenom krvlju Hrista kao bezazlena i prečista jagnjeta.“ (1. Petrova 1:18-19)
Dakle, sami sebe ne možemo otkupiti nikakvim blagom, niti našom zaslugom, to je Hristos uradio visokom cenom njegovom krvlju, zato jedino Bog može da nas opravda zabadava, a ne na osnovu naših dela. Ako si odbacio Hrista odbacio si njegovu krv iskupljenja, odbacio si dar milosti, odbacio si blagodat i kriv si za takvu neveru koja je najveći greh na zemlji. To kaže Biblija: „Kad on dođe pokaraće svet za greh i za pravdu i za sud. Za greh dakle što ne veruju meni.“ (Jovan 16:8-9)
Ako nisi spasen to je zbog tog greha. Ne zbog greha krađe, greha ubistva, ili ne odlaska u crkvu, ili laži, nego zbog greha neverovanja. To je najveći greh koji se može učiniti.
Šta znači verovati?
Reč verovati dovela je do velike zbrke i nesporazuma u osnovnom pojmu. Jer ti možeš da veruješ šta god hoceš i da je Bog ljubav i da je Isus Hristos njegov Sin, i da je umro za tebe, i da je vaskrsao, i da je Biblija Boža reč, i mošes da veruješ šta god i da ne budeš spasen, zato što te to ne čini hrišćaninom i što to ne menja tvoj život.
U Novom zavetu na više mesta piše da se mi spasavamo verom. Veruj i samo veruj. Šta znači reč veruj? To znači intelektualna saglasnost sa istinom ili saglasnost umom. Dakle, to je umni proces. To je vera koju demoni imaju. Oni su bili među prvima koji su priznali Isusa za Sina Božjeg, oni veruju u njegovo Božanstvo, veruju u njegovu smrt i vaskrsenje, ne sumnjaju ni trenutak, ali neće biti spašeni. Zašto? Zato što mu se nisu pokorili, nisu mu poslušni, nisu se pouzdali u njega. Njihova vera je čista intelektualna i ona ne menja njihove živote i njihova propast je sigurna i zato oni drhte. (Jakov 2:19)
Dakle, suštinsko pitanje treba da bude dali si ti spasen? I kako? Da počnemo ovo objašnjenje od Starog zaveta u kome je put spasenja ovako iznet: „Pouzdaj se u Gospoda.“ Taj termin se često upotrebljava. Kada su prevodioci došli do Novog zaveta tu su naišli na istu reč na grčkom jeziku i odlučili su da je prevedu kao „verovati“, a ne pouzdati. Zašto su tako uradili nama je nepoznato. I zato se reč „verovati“ tako često pojavljuje u Novom zavetu i to je dovelo do raznolikosti u tumačenju Pisma.
Ali ako pogledamo Novu Englesku Bibliju videćemo da se reč „verovati“ prevodi kao „pouzdati“ i to u korenu menja stvar. Uzećemo primer. Kada je tamničar upitao: „Šta mi treba činiti da se spasim?” (Dela 16:31). Odgovor u Novoj Engleskoj Bibliji glasi: „Pouzdaj se u Gospoda Isusa Hrista pa ćeš biti spasen.“ Dakle, umesto „veruj“ imamo “pouzdaj se u Gospoda Isusa Hrista”. To nema nikakve veze sa intelektom, to se odnosi na predanje sebe Hristu, na volju, na poverenje, na vernost, na ponašanje, na uzdanje, na zajedništvo, na blagovoljenje, na prijateljstvo, na blaženstvo, na bogoljublje. To zahteva odluku. Mnogo je onih koji veruju ali se nikad nisu pouzdali u Hrista. Ono sto ti veruješ o Njemu neće te spasiti. Kada se pouzdaš u Gospoda Isusa Hrista, kada se predas vaskrslom i živom Hristu ti si spasen.
