Pre objavljivanja ovog istinitog događaja, odnosno, neposredno, pre objavljivanja ovog teksta, zamoljen sam od pojedinih ličnosti koje se spominju u ovoj priči da im promenim imena. Oni ne žele slavu za sebe, nego žele da svu slavu i hvalu daju Bogu. S tim se u potpunosti slažem. Zbog toga su prava imena pojedinih ličnosti (ne svih) zamenjena drugim imenima. Zamolio bih čitaoce i one koji prepoznaju sebe pod drugim imenom da ovo uvaže.
Uvod
U velikim gradovima postoji mnogo ljudi koji žive na margini društva. Siromašni, bolesni, iscrpljeni, odbačeni od familije, od društva i od sredine u kojoj žive, oni su bespomoćni. Hristos nas uči da bespomoćnim ljudima treba pomoći bez obzira kojoj veri, naciji, boji kože ili kome polu pripadaju.
Bojan
Bojan je rođen u Beogradu 1969. godine, od roditelja srpske nacionalnosti, i završio je osnovnu i srednju školu. Na njemu se nije moglo primetiti ništa neobično. Bio je pristojno obučen, lepih postupaka i ponašanja. Ostavljao je veoma lep utisak na okolinu. Sticajem životnih okolnosti, voljom Božijom, upoznao je Ivana. Ivan je kroz svoj život upoznao mnogo osoba, koje su se razlikovale u obrazovanju, profesiji, socijalnom statusu, nacionalnosti, tako da je Bojan, koga je Ivan upoznao 2017. godine, bio samo jedna od mnogih osoba sa kojom se susreo.
Ivan je zapazio kod Bojana neke karakterne crte koje se teško susreću u današnjem svetu. Bio je iskren u potpunosti, delovao je naivno i neiskvareno i nije bio neiskren čak i kada bi to njemu išlo u prilog. Te karakterne crte sa njegovom poniznošću, zahvalnošću i skromnošću činile su ga jedinstvenim u odnosu na druge osobe.
Jednog dana, Bojan je telefonom pozvao Ivana i tražio je finansijsku pomoć i novac na zajam, jer su mu radnici iz Elektro-distribucije došli da „seku“ struju. Ivan mu je izašao u susret smatrajući da je sramota žalostiti Duha Svetoga i ne pokazati svoju humanitarnu karakternu crtu koja je prisutna u svakom pravom i istinskom hrišćaninu. Žalosno je da danas neko u 21. veku sedi u mraku bez struje. Postupio je prema savesti, iako je znao da mu Bojan neće vratiti novac, jer hrišćani treba da pomažu drugima, onima koji su u potrebi, bilo finansijski ili lepim postupcima i savetima, a najviše kroz molitve. Za uzvrat ne treba tražiti ništa, jer Bog sve vidi i zna, pogotovu ako je pomoć učinjena bez ikakvog interesa, otvorenog srca i sa ljubavlju. Bog će to desetostruko vratiti, preko nekih drugih životnih okolnosti i situacija.
Kada je Bojan dobio novac uplatio struju, Ivan mu je rekao: „Ako se ova situacija ponovi i sledeći put, možda neću biti u mogućnosti da ti finansijski pomognem i onda ćeš biti u teškoj životnoj poziciji da sediš u stanu bez struje. Počni nešto da radiš, promeni nešto u svom životu da sebe ne dovedeš u tešku i nezgodnu životnu situaciju.“
Bojan je to prihvatio sa odobravanjem, zahvaljivao se Ivanu i obećavao mu da će sve to desetostruko vratiti kada dođe do novca. U dubini svoje duše znao je da Ivan to od njega ne očekuje i osetio je potrebu da otvori svoju dušu, jer je osetio da će imati razumevanje kod Ivana. Rekao mu je da ne poseduje ličnu kartu, da se hrani po crkvenim kuhinjama i da se švercuje u gradskom prevozu, kao i mnogi drugi, i da tako živi nekoliko godina od kako mu je majka umrla. Dok je majka bila živa, živeli su od njene penzije i imao je pažnju i ljubav majčinu, a otac ih je maltretirao i njega i majku i napustio još dok je bio mali. Posle smrti majke ostao je sam, onesposobljen za život. Živeo je u Očuhovom stanu, koji je umro pre njegove majke. Stan je bio opterećen dugovima zbog ne plaćanja grejanja, vode, smeća i ostalih usluga. Samo je redovno morao plaćati struju. Za hranu se snalazio tako što se hranio po crkvenim kuhinjama, a odeću je dobijao od humanitarnih organizacija koje su delovale preko crkava. Tada je Ivan shvatio da je Bojanu potrebna pomoć, ne samo finansijska, nego je potrebno da neko vodi računa o njemu, da ga usmerava, da ga hrabri i da ga prihvati kao čoveka, da mu pomaže, da ga gura napred, a kada posustane i padne u životu da mu pruži ruku da ustane. Bojan je molio Ivana da ga ne ostavi, da ga ne odgurne od sebe, kao što su to drugi činili, a obećao mu je da će svoj život dovesti u normalnu situaciju.
Ivan je znao da hrišćani ne smeju ostaviti ljude kada su u nevolji. Dužni su im pomoći. U suštini hrišćani im ne mogu pomoći, ali Bog preko hrišćana, na osnovu njihovih molitvi, otvara mogućnosti i Božija ljubav i milost delovaće na sve ljude dobre volje koji žele drugima pomoći. Bojanove oči bile su usmerene na Ivana, očekivao je mnogo od njega, a Ivan je bio bespomoćan po tom pitanju, pogotovu što je to nepoznata sfera života za njega, jer se u životu nije susretao sa takvim profilom ljudi. Nije hrišćanski bilo da ga odgurne od sebe kao što bi to možda neki drugi učinili. Bojan je obilazio sve crkve, verske zajednice i verske denominacije u Beogradu, ali je veoma retko susretao osobe koje bi mu od srca pomogle. Ivan je jedino mogao da se moli Bogu za Bojana, što je i činio, da mu Bog otvori puteve koji su najbolji za njega. Bila mu je potrebna pomoć MUP-a da dođe do lične karte. Bila mu je potrebna pomoć advokata da bi stan u kome je stanovao uknjižio na sebe. Bilo mu je potrebno zaposlenje da bi mogao živeti od svoga rada. Bojan nije imao novac, nije imao snagu i energiju da bi krenuo sa mrtve tačke. Ivan je tada bio u radnom odnosu i nije mu mogao posvetiti dovoljno pažnje pored svojih radnih obaveza.
Opomene za isključenje struje
Ništa se nije menjalo. Vreme je brzo prolazilo. Stigla je sledeća opomena za isključenje struje. Bojan je to saopštio Ivanu, ali nije tražio pomoć od njega, jer ga je bilo stid. Treba napomenuti još jednom da je Bojan bio neiskvaren čovek, ali nije bio osposobljen da funkcioniše u društvu u kome je živeo. Ivan mu ništa nije obećao u pogledu plaćanja struje, ali se osećao nelagodno zbog njegovih problema. Pomolio se Bogu za Bojana, jer je verovao da Bog pravednike ljubi, a grešnike miluje. Bio je siguran da Bog voli Bojana, pogotovu što je Bojan bio neiskvaren i bespomoćan. Zazvonio je Ivanov telefon. Javila se njegova prijateljica Jelena. Jelena i Ivan povremeno bi se čuli i imali su jako lepo mišljenje jedno o drugom. Takvo mišljenje su zadržali i do danas. Ona je bila intelektualka, kretala se u društvu advokata, lekara i drugih ličnosti visokog obrazovanja, ali se bavila i duhovnošću. Bila je saosećajna, imala je meko srce i uvek je pomagala siromašne, bolesne i iznemogle. Pročitala je Bibliju i imala je osnovna znanja iz hrišćanstva. Ivan joj nije pričao o Bojanu, jer su često razgovarali o drugim temama. Predmet njihovih interesovanja bio je veoma širok. Ovaj puta Ivan je odlučio da joj ispriča sve o Bojanu. Mirno je saslušala, a onda je rekla da će ona finansijski pomoći Bojanu i oko plaćanja struje, a takođe i oko vađenja lične karte, iako ga nije lično poznavala. To je Ivana mnogo obradovalo, a takođe i ohrabrilo. Zahvaljujući Bogu koji je svojim Duhom delovao na Jelenin um, Jelena je dala novac tako da Bojanu nisu isključili struju i Bojan je dobio novac da može izvaditi i ličnu kartu.
Bojan je dobio i po treći puta opomenu da će mu isključiti struju. To je saopštio Ivanu u nadi da će Bog ponovo otvoriti puteve da mu se plati struja. Ponovo su njegove oči bile uperene u Ivana. Tu informaciju mu je saopštio neposredno pre subote, a Ivan je u subotu imao zakazano molitveno okupljanje, odnosno bogosluženje. Okupili su se vernici gotovo iz čitave Srbije, koji su verovali u jednog jedinog istinitog Boga Oca i Njegovog Sina Gospoda Isusa Hrista (Jovan 17:3, 1. Korinćanima 8:6). Na tom molitvenom sastanku, pokrenut Svetim Duhom, okupljenim vernicima Ivan je u kratkim crtama ispričao sve o Bojanu. Posle bogosluženja, kada su se vernici međusobno pozdravljali i razilazili Ivan je primetio da vernici zavlače ruku u njegov džep i ostavljaju novac. Bio je pun džep papirnih novčanica. Kada je došao kući, Ivan je prebrojao novac. Bilo je tačno onoliko para koliko je bilo potrebno da se uplati Bojanu za struju. Ivan je bio srećan i zahvalan Bogu, možda više nego Bojan. Hvala Bogu što se otkriva i dozvoljava da ga upoznajemo. Tako je za Bojana bila po treći puta uplaćena struja.
Bojanovi problemi i njegova bolest
Ivan je shvatio da Bojan ima strahove i fobije od policije i da on nikada neće, niti može sam izvaditi ličnu kartu. Jelena je predložila Ivanu da se ode u Centar za socijalni rad u opštinu na kojoj je živeo Bojan. Otišli su zajedno da ih pitaju za savet i da od njih zatraže pomoć. Ovlašćeni službenik im je rekao da je lična karta polazni dokument za rad i da bez lične karte Centar za socijalni rad ne može pomoći Bojanu.
Bojanovo zdravlje se počelo narušavati. Nije imao ličnu kartu, nije imao zdravstvenu legitimaciju i nije hteo da ide kod lekara. Imao je strahove i fobije i od lekara. Ivan ga nije mogao ostaviti u takvoj nezavidnoj poziciji, a dalje sa njim nije mogao, jer se opirao svakom racionalnom rešenju. To je bilo jače od njega. Tada je Ivan shvatio odakle toliki beskućnici i prosjaci na ulicama. Oni nisu imali snagu da se suprotstave životu koji ih je vukao na dole. Bojana je čekala ista sudbina. Ivan se molio Bogu da ojača Bojana, da mu da silu i snagu da se suprotstavi destruktivnom životu, a za sebe se molio da pomogne Bojanu u skladu sa voljom Božijom.
Bio je decembar 2019. godine. Bez zdravstvene legitimacije Bojan se mogao pregledati jedino u Urgentnom centru. Uz veliko insistiranje, Ivan ga je odveo na pregled jer mu je zdravlje bilo ugroženo. Teško je hodao, a još teže disao zbog šlajma koji ga je gušio. Noge su mu bile natečene i život mu je bio ugrožen. Na pregledu su ostali do kasno uveče. Bojana nisu zadržali na klinici kao što je Ivan očekivao. Dali su mu terapiju, koju su isto veče kupili u apoteci, pa ako ne bude bolje preporučili su mu da se javi lekaru za plućne bolesti zbog otežanog disanja. Ivan je shvatio da je Bojanu potrebno bolničko ispitivanje i lečenje, kako bi mu se uspostavila dijagnoza, a na osnovu dijagnoze propisala terapija. Da bi to postigao bila mu je potrebna zdravstvena legitimacija. Da bi dobio zdravstvenu legitimaciju morao je imati ličnu kartu.
Lična karta
Ivan se molio Bogu Ocu i Njegovom Sinu Gospodu Isusu Hristu da im otvore vrata u MUP-u i da blagoslove sve službenike koje će susresti i preko kojih će dobiti ličnu kartu za Bojana. Molio se Bogu za Bojana da može zdravstveno izdržati sve napore koji su pred njim. Molio se za sebe da mu Bog da ponizno srce tako da Hristos bude između njega i svih onih koje bude susreo tokom obavljanja posla za Bojana. Molio se u Hristovo ime.
Došli su u zgradu MUP-a na Voždovcu. Zgrada se renovirala. Građevinski radovi su bili u punom zamahu. Ivan je pitao portira koji je bio u policijskoj uniformi, šta da rade. On ih je uputio, tri autobuske stanice dalje, u stanicu policije u Ljermontovoj. Kada su tamo stigli primetili su mnogo naroda u policijskoj stanici. U redu za lične karte bile su dve dugačke kolone u kojima su ljudi stajali i nervozno čekali da dođu na red. Ivan je Bojana ostavio da čeka u hodniku, jer je bio slab i iznemogao, a on je ušao preko reda, iako to nije bio njegov stil, u jednu od kancelarija. Za divno čudo, od prisutnih koji su čekali u redu, niko se nije bunio. Zaposlena službenica je radila sa strankom, a Ivan se najljubaznije obratio i objasnio o čemu se radi, da je Bojan bolestan i da mu je potrebna lična karta. Službenica je bila ljubazna, rekla je Ivanu da sačeka i da će ga prozvati. Posle minut ili dva izašla je druga službenica u hodnik i tražila da uđe čovek koji je malo pre bio i da uvede bolesnika. Ivan je uhvatio Bojana pod ruku i ušli su. Službenica je bila ozbiljna i ljubazna. Dok je Bojan sedeo zbog iznemoglosti, Ivan joj je objasnio zbog čega su došli njih dvojica. Na službenici se videlo da je pažljivo slušala, da je sve razumela i da želi da im pomogne. Rekla je: Ja bih vam rado pomogla, ali taj posao morate završiti u stanici policije na Voždovcu zbog Bojanove promene mesta boravka.“ Rečeno joj je da se ta zgrada MUP-s renovira i da su zbog toga i došli ovde. Izvadila je mobilni telefon, telefonirala je nekoj osobi i sve joj je objasnila šta treba da uradi. Kada je obavila razgovor obratila se Bojanu i Ivanu i rekla im da odu u tu zgradu koja se renovira, da se jave osobi sa kojom se čula telefonom i da će ta osoba završiti potreban posao oko lične karte. Zahvalili su se ljubaznoj službenici i uputili se ponovo odakle su došli.
Osoba na koju su bili upućeni veoma se retko sreće u životu. Bila je veoma ljubazna žena, spontana, opuštena, veoma lepo se ophodila prema Ivanu i Bojanu, želela je da završe sav posao u toku dana i pokazala je veliku ljubav i razumevanje prema njima. Bojan nije imao sve papire za ličnu kartu, a ona je tražila u računaru sve moguće podatke da bi mogla završiti posao. Bojan je trebao da popuni i jedan veliki formular. On to nije znao niti je mogao zbog bolesti i iscrpljenosti, tako da je ona sve to uradila za njega. Pošto se zgrada renovirala, ona je sve to radila u hodniku gde su Bojan i Ivan čekali, a ako bi joj trebali podaci iz računara odlazila bi u kancelariju koja je bila pretrpana sa stvarima, zbog renoviranja zgrade, tako da su uslovi rada u kancelariji bili gori nego u hodniku. Bojan se plašio odgovornosti, zbog toga što je godinama bio bez lične karte, a ona ga je tešila i rekla da je MUP-u u interesu da svi punoletni građani imaju ličnu kartu i da zbog toga oni i postoje na raspolaganju građanima da bi im mogli izdati potrebna dokumenta. Ljubazna službenica je formirala fasciklu od Bojanovih dokumenata i uplatnica i na kraju je rekla: „Potreban je još izveštaj policajca sa terena gde će biti ustanovljeno da Bojan stanuje na navedenoj adresi i posle toga Bojan može doći po ličnu kartu.“
Pozdravili su se i zahvalili ljubaznoj službenici. Neka je Bog blagoslovi u njenom poslu i životu!
Moć molitve i Božija premudrost
Bog uvek ispunjava molitve ako su u skladu sa voljom Njegovom. Bog deluje preko ljudi da bi se ispunila Njegova volja. Mi ljudi smo ograničeni i hoćemo da se ispuni naša volja da bismo došli do cilja bez Božije pomoći. Ako je naš cilj u skladu sa Božijom voljom, onda će Bog na najbolji način delovati da bi se ostvario cilj. Mnogi vernici to ne razumeju i onda pokušavaju da ostvare svoj cilj u svojoj sili. Bog je unapred otvorio mogućnost da Bojan dobije ličnu kartu. Ivan tu ništa nije zaslužan. On je bio samo oruđe u Božijim rukama, kao i dve preljubazne službenice i portir koji ih je uputio u Ljermontovu. Ljudski gledano, portir je Ivana pogrešno uputio. Trebao ga je uputiti u zgradu koja se renovira i njih dvojica bi naišli na neku neljubaznu službenicu, koja bi tražila od Bojana dokumenat koji on nije imao i ona bi ih vratila da dođu drugi puta sa traženim dokumentom. Ljudi tako razmišljaju i zbog toga teško završavaju poslove, iako smatraju da ispravno postupaju. Bog probleme rešava na drugi način. Portir je Bojana i Ivana uputio u drugi MUP, po volji Božijoj, a da on nije toga ni svestan. Na taj način se moglo doći do ljubazne službenice koja je izašla u susret Bojanu i Ivanu i uputila ih divnoj i preljubaznoj svojoj koleginici koja je završila posao za njih. Nije bilo ni jedne ružne reči, niti povišenog tona, niti bilo kakvog nesporazuma, a posao je završen. Kada se prepusti posao Bogu, nećemo se umoriti, ljubav, radost i mir će biti u srcima našim, posao će se završiti i na kraju ćemo osetiti ogromno zadovoljstvo i zahvalnost Bogu i svima onima koji su obavljali posao u skladu sa voljom Božijom. Moć molitve je ogromna. Bogu su ugodne molitve i za osobe koje mi ne poznajemo, samo da bi se ostvarila volja Božija. Božiju volju poznaje jedino Njegov Sin Gospod Isus Hristos. Kada Hristos živi u srcu našem onda i mi poznajemo Božiju volju. To je tema za drugu priliku.
Gradski centar za socijalni rad
Kada je Bojan dobio ličnu kartu i zdravstvenu legitimaciju, mogao je otići lekaru ali je imao takav strah od lekara da se uopšte nije usuđivao da se javi lekaru, a njegovo zdravstveno stanje se stalno pogoršavalo. Ivanove molitve su donekle savladale njegov strah, tako da je Bojan pristao da ga Ivan odvede kod lekara za plućne bolesti jer je teško disao, a još teže se kretao. Pojavila se korona. Nosile su se maske. Lekar je prepisao Bojanu terapiju. Ivanu nije bilo teško uočiti da je Bojan u velikoj životnoj opasnosti zbog bolesti. Preda Ivanom je bio veliki zadatak. Kako da mu pomogne. Trebalo mu je bolničko lečenje. To je prevazilazilo Ivanove mogućnosti, jer ga on nije mogao smestiti u bolnicu. Ali nije prevazilazilo Božije mogućnosti. Ivan se i dalje molio Bogu da otvori Bojanu mogućnost da izađe iz ove situacije i da ga Bog izvede na put ozdravljenja. Pošto je bilo vanredno stanje zbog korone i kretanje ograničeno, Ivan je obavestio ljude dobre volje, koji su poznavali Bojana, da Bojan ima ličnu kartu i da mu mogu slati novac preko pošte, jer je i dalje bio materijalno ugrožen.
Ivanova prijateljica Jelena i još neki zajedno sa Ivanom redovno su slali novac Bojanu, tako da nije bio gladan iako je bio bolestan i iznemogao. Jelena i Ivan su tražili humanitarne organizacije preko telefona i Interneta, tako da su dobre osobe u tim organizacijama par puta, Bojanu, dostavljali skromnu humanitarnu pomoć. Sve je to bilo nepouzdano i prolaznog karaktera, a trebalo je iznaći rešenje koje će u potpunosti rešiti Bojanov slučaj.
Kao što je rečeno ranije, Bog deluje preko ljudi. Trebalo je uvesti druge osobe u Bojanov život koji mu mogu pomoći. To su jedino, u situaciji u kojoj se Bojan nalazio, osobe iz gradskog centra za socijalni rad. Ivan im je napisao pismo. U pismu je naveo svoje i Bojanove podatke iz ličnih karata. Ovo je deo teksta iz Molbe koju je Ivan uputio „Gradskom centru za socijalni rad“ dana 06. 07. 2020. opštini u kojoj Bojan ima prebivalište.
„Poštovani!
Bojan se nalazi u teškim životnim okolnostima, bolestan, sam, iznemogao, napušten od svih, bespomoćan, zdravstveno ugrožen i telesno i psihički. Sticajem okolnosti, ja sam ga upoznao pre tri godine. Delovao je normalno, nije se na njemu primećivalo nikakvo ekscentrično ponašanje. Ostavljao je veoma lep utisak na okolinu. Ne puši, ne pije i nije sklon narkoticima. Ima srednju školu i ima stan. Kasnije sam saznao da je bez novca, bez zaposlenja, nije imao ličnu kartu i hranio se po crkvenim kuhinjama. Imao sam želju da mu pomognem, da izvadi ličnu kartu, da nađe posao i da živi normalnim životom kao i ostali ljudi. Primetio sam da ima previše izražene fobije (strahove). Razboleo se prošle godine u novembru. Nije imao ličnu kartu i nije imao zdravstveno osiguranje. Nije hteo da ide da se leči, jer je imao strah od lekara. Dva puta sam ga vodio u urgentni centar. Tada sam shvatio da mu je potreban staratelj i da on nikada neće sam izvaditi ličnu kartu. Znao sam da je on bez lične karte potpuno izgubljen. Bojan nije bio spreman i sposoban da izvadi sam ličnu kartu, bez obzira na novac koji mu je obezbeđen. Na moje preveliko insistiranje, išli smo dva puta u MUP i napokon je dobio ličnu kartu početkom marta 2020. godine. Za vreme vanrednog stanja, mogao je sa ličnom kartom u pošti podići novac, koga je dobijao od ljudi dobre volje, koji su mu pomagali da može da preživi. Na osnovu lične karte dobio je zdravstvenu legitimaciju, ali na žalost još ni jednom nije bio kod lekara. Ima strah od lekara, iako je mnogo bolestan. Teško se kreće, noge su mu natečene, teško diše, zamara se i po nekoliko dana ne izlazi iz stana. Može da ode samo do pošte da podigne novac, ako mu je neko poslao i da kupi namirnice neophodne za život. Nije u mogućnosti da ide po crkvenim kuhinjama jer je bolestan. Bez pomoći drugih on ne može opstati u životu. Pretpostavljam da imate mnogo posla i teških slučajeva, možda i težih od ovog, ali vas zaista od srca molim, pomozite nemoćnom čoveku koliko je u vašoj nadležnosti. Neka vas Bog blagoslovi u tome! Stan u kome živi ima oko 40 m2 . Stan je nasledio od majke koja nije živa. Nije se ženio i nema decu. Nema braće i sestara. Stojim Vam na raspolaganju za dodatne informacije, ali zbog mog mesta stanovanja koje je izvan Beograda, zbog korona virusa i zbog mojih godina nisam u mogućnosti operativno pomagati Bojanu, kao što sam to radio do sada. Bojan je osoba kojoj je zaista potrebna pomoć. Ja se nadam da sam se obratio na pravu adresu. Vaša humanitarna delatnost uz stručnu pomoć vaših zaposlenih, od presudnog je značaja za Bojanovu budućnost.
Srdačan pozdrav!“
Posle nekoliko dana, od slanja ovog pisma, Ivanu se javila telefonom službenica iz Centra za socijalni rad. Zvala se Radmila. Iz razgovora koga su obavili, Ivan je zaključio da je stručna, profesionalna i veoma poslovna i da je sa ozbiljnošću pristupila rešavanju problema koji su se odnosili na Bojana. Ivan nije poznavao poslove koje je obavljala Radmila, ali je pretpostavio da je to težak, stresan i odgovoran posao i da je dolazila u komunikaciju sa osobama sa kojima je teško sarađivati. Ivan se molio i za Radmilu, iako je lično nije poznavao, da joj Bog da snagu, da je blagoslovi, da posveti pažnju Bojanu i da pozitivno deluje na medicinsko osoblje, da se Bojan smesti u bolnicu. Bolest je uzimala sve više maha. Bojan nije mogao na noge i bilo mu je neophodno bolničko lečenje i nega. Bolničko osoblje, odnosno pojedini lekari, ne rado su ga primili u bolnicu. Zahvaljujući Radmili, njenoj angažovanosti i njenom profesionalnom iskustvu Bojan je smešten u Urgentni centar, a posle tri dana prebačen na drugu hiruršku kliniku. Hvala Radmili na svemu što je uradila za Bojana i neka je Bog blagoslovi i čuva na njenom životnom putu.
Goran i Jelica
Jelica i Goran su jedno vreme živeli u Beogradu, a kasnije su se odselili na jedno drugo mesto u Srbiji gde i danas žive. Ivan ih je poznavao iz Beograda i međusobno su izgradili lepe i prijateljske odnose. Ivan veruje da je svaki njihov susret bio u Božijoj ljubavi i prisutnosti. Često puta su se čuli telefonom i tako su održavali bliskost i zajedništvo. Njihovim odlaskom iz Beograda malo su se udaljili jedni od drugih, ali komunikacija je i dalje ostala. Svaki njihov susret, bilo u mislima, rečima ili direktnom viđenju bio je prijatan i ugodan. Kao što je ranije rečeno, Bojan je obilazio sve crkve, verske zajednice i verske denominacije u Beogradu. Bio je veoma komunikativan tako da je poznavao mnogo vernika, možda najviše iz Pravoslavne crkve, a poznavao je i Adventiste, Jehovine svedoke i protestante iz drugih verskih organizacija. Bojan je lično pričao Ivanu da mu je Goran nekoliko puta novčano pomagao. Goran i Jelica su često puta subotom, autom, dovozili ručak, koga su u petak pripremili kod kuće i taj ručak su servirali u trpezariji Adventističke crkve. Ručak je bio prvenstveno namenjen za siromašne i gladne, bez obzira kojoj veri ili naciji pripadaju. Bojan je jedno vreme bio redovni posetilac takvih skupova i bio je zahvalan za gostoprimstvo i lepe postupke koje su Jelica i Goran činili. Jeličina jednostavnost, skromnost, blagost i poniznost posebno su imponovali Bojanu. Goran se interesovao za Bojana i kada se odselio iz Beograda, i Ivana je uvek pitao za Bojana kada su se čuli telefonom.
Kada je Bojan bio u bolnici, na drugoj hirurškoj klinici, Goran se javio, Ivanu, telefonom i tada su imali duži razgovor. Ivan mu je rekao da Bojana hoće da otpuste iz bolnice, bez obzira što ne može da hoda i da je neizvesno da li ga Centar za socijalni rad može prihvatiti, odnosno da je Bojanu potrebna nega i starateljstvo kada izađe iz bolnice. Goran je odgovorio:
„Jelica i ja smo odlučili da ga prihvatimo u naš dom i da ga negujemo i da se staramo o njemu, bez ikakvog interesa i računice. Imaćemo veliki Božiji blagoslov! Hrišćani su dužni da vode računa jedni o drugima, da nahrane gladne, napoje žedne i prihvate bolesne (Matej 25:36). Kada sam bio mlad hrišćanin negovao sam jedno nepokretno dete romske nacionalnosti, lično sam ga kupao i prao i imao sam mnogo Božijih blagoslova. Neće mi biti teret da se staram i o nepokretnom Bojanu.“
Posle ovih reči koje je Goran izgovorio, Ivan je osetio toplotu i radost u srcu i zadivio se Hristu što je boravio u Goranovom srcu i što je tu ljubav i na njega prenosio. Goranovo srce je bilo veliko, jer je Hristos stanovao u njemu. Kada bi bilo više ovakvih hrišćana svet bi daleko lepše izgledao.
Ivan je blagoslovio Goranove i Jeličine namere, jer je znao da su u skladu sa voljom Božijom: „Neka Bog ojača i tebe i Jelicu u vašim namerama i neka vas blagoslovi da možete podneti teret kojeg ste izabrali. Ljubav, radost i mir Božiji neka su sa vama.“
U ponedeljak 23. novembra, 2020 godine, Ivanu se javio Goran. Preuzeo je Bojana iz bolnice uz otpusnu listu i vozio ga je u svoj dom, da zajedno sa Jelicom, uz Božiju pomoć, podignu Bojana na noge i da se tako Bog proslavi kroz njih.
Zaključak
Vrednost ljudskog života je neprocenjiva. Iako je Bojan živeo na margini društva, njegov život u očima Boga ima veliku vrednost.
„Jedna duša (čovek) u očima Neba ima veću vrednost nego sva imanja, posedi, kuće i novac ovoga sveta. Ako bi samo jedna duša (čovek) prihvatila jevanđelje Njegove milosti, Isus bi da se spase ta jedna duša (čovek), izabrao život teškoga rada, poniženja i sramne smrti“ (Ellen Whitte, Svedočanstva za zajednicu, br 3, str 186 orig.)
Neka Bog blagoslovi Bojana da prihvati jevanđelje Njegove milosti, neka blagoslovi sve hrišćane zajedno sa Goranom i Jelicom da nesebično pomažu jedni drugima i neka blagoslovi sve one koji su pomagali Bojanu, bilo novčano ili lepim postupcima koji su Bojanu bili neophodni.
Neka Bog blagoslovi Branka iz Pravoslavne crkve koji je obilazio i pomagao Bojana dok je bio nepokretan u krevetu u svome stanu. Blagoslov Božiji neka bude sa Miloradom (Mikijem), Bojanovim drugom koji ne pripada ni jednoj verskoj organizaciji, ali koji ima veliko srce i koji je pomagao novčano Bojana prema svojim mogućnostima i obilazio ga je dok je bio bolestan.
Na kraju, neka Bog posebno blagoslovi Jelenu, koja je pozitivno delovala na Ivana i stalno ga usmeravala da zajedničkim snagama pomažu Bojana i koja je neposredno pred Bojanov izlazak iz bolnice, odnela Bojanu i predala, zbog korone na portirnicu bolnice, pidžamu, donji veš, čarape i druge namirnice koje su potrebne bolesniku.
Neka Bog blagoslovi sve osobe čija imena nisu navedena u ovom tekstu, a koji su svojim postupcima i ponašanjem ulepšali život Bojanu i neka mi ne zamere što se, dok sam pisao ovaj tekst, nisam setio njihovih imena.
Bojan je živeo na margini društva, nije imao nikoga svoga, ali je imao Hrista koji ga voli i koji je delovao i deluje preko svojih sledbenika i na taj način pokazuje neizmernu ljubav prema Bojanu i nama. Ljubav Boga Oca i blagodat Gospoda Isusa Hrista neka su sa Bojanom, tako da mu bolesnički dani ne budu teški, da živi još ovde na zemlji u Carstvu blagodati da bi jednoga dana živeo i u carstvu slave na nebu kada dođe vreme za to.
Neka nas Bog sve blagoslovi! Amin!
