„Bog je u nama utočište i sila i pomoć što se uvek u nevolji nađe. Zato se ne bojimo ako se i zemlja uskoleba, i gore se u srcu mora uzdrmaju.“ (Psalmi 46:2-3)
Isusovo pouzdanje u Oca bilo je tako jako da je mogao da izdrži sva iskušenja kroz koja je iko prošao. Njegove poslednje reči na mučeničkom krstu bile su „Oče u tvoje ruke predajem Duh svoj.“ Taj izraz poverenja pokazuje da je Njegovo pouzdanje u Oca do kraja ostalo čvrsto i ne poljuljano. Tako treba da bude naše pouzdanje u našeg Gospoda, i naše predanje živom i vaskrslom Hristu. Ono isključuje lični trud iz neke dužnosti, isključuje i sve svetovne norme i sve religijozne praznoverne forme. I zato nemoj da pokušavaš da sebi pomogneš ili sebe da spasiš tvojim delima ili religijom. Kada upoznaš Boga i s punim poverenjem i iskrenosti predaš se Hristu i pouzdaš se u Njega kao On u svoga Oca ti si spasen.
Pitanje je poznaješ li ti Hrista? Ko je On?
Jednom prilikom Hristos je upitao svoje učenike šta ljudi misle o njemu? „A oni rekoše da jedni govore da si ti Jovan Krstitelj, drugi da si Ilija, a drugi da si Jeremija ili koji od proroka. Reče im Isus: a vi šta mislite? A Simon Petar odgovori i reče: ti si Hristos, Sin Boga živoga. I odgovarajući Isus reče mu: blago tebi Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu tebi to javili, nego Otac moj koji je na nebesima. A i ja tebi kažem ti si Petar i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.“ (Matej 16:13- 18)
Dakle, Petru je sam Bog otkrio identitet Isusa Hrista. Sada je pitanje ko je taj kamen na koji će Bog sazidati crkvu svoju? Iz kasnijeg izlaganja videćemo da je to Isus Hristos. Jer je na Hristu crkva utemeljena. On „zida“ crkvu na sebi, a ne na Petru. To je duhovna crkva koja se zida od “živog” kamenja u samom srcu čoveka na spoznaji da je Isus Hristos Sin Božji i Spasitelj sveta. „Na tom kamenu“ odnosi se na kamenu tog otkrivanja. Apostol Pavle je taj kamen poistovetio sa temeljom govoreći:
„Jer temelja drugog niko ne može postaviti osim onog koji je postavljen koji je Isus Hristos“ (1. Korinćanima 3:11)
Pavle dalje piše: „Ne znate li da ste vi crkva Božja i Duh Božji živi u vama.“ (1. Korinćanima 3:16)
Dakle, Hristova crkva je sazdana od nebeskog materijala, to je jedna crkva a ne crkve u množini od ljudi u kojima Duh Božji živi. Sada vidimo da nije Petar taj kamen kako uče neke denominacije. Isus ne zida svoju crkvu na Petru niti na bilo kom čoveku. Hristova crkva je duhovna crkva koja se sastoji od svih verujućih ljudi koji su se pokajali za svaki svoj greh i primili oproštenje i dobili dar Božjeg Duha. To su novorođeni ljudi koji se nalaze svuda na ovoj zemlji. To je univerzalna crkva i nevidljiva, nju samo Bog zna. Mi nismo dobili vlast da određujemo ko jest a ko nije Hristova crkva. Isus Hristos je taj koji odlučuje ko će biti deo njegove crkve. Njegova crkva nije sazidana na nesigurnoj ljudskoj mudrosti i nestalnosti, već na večnoj živoj duhovnoj steni koja je Isus Hristos (1. Korinćanima 10:1-4), i ništa je ne može uništiti i ništa je ne može zaustaviti u svome rastu i svojoj misiji jer joj je sam Bog dao punomoćje. Ukinute granice među narodima dale su crkvi vaseljenski i misionarski karakter, te zahvaljujući duhovnim pojedinačnim darovima koje je Bog dao ona ispunjava svoj zadatak. Hristova crkva je predstavljena kao nevesta, a Hristos kao njen ženik, i zato ona treba da se drži u velikoj časti jer Hristos prebiva sa njom. To je jedna jedinstvena duhovna porodica jer ima Duh Božji u sebe i zato vladaju prijateljski odnosi i jedinstvo bez da se gube lične osobenosti.
Nehrišćanski život je mrtav život jer se odvija po duhu ovog sveta koji je pod uticajem greha i smrti, i on je u sukobu sa Božjim Duhom. Hrišćani se neće nadahnjivati takvim duhom koji uzdiže svetske norme i religijske razne forme koje su zamenili jednostavnost Hristovu. To je pravo remek delo sotone kako bi zagospodario ljudima i postao njihov bog. On je napravio nesklad i odvojio čoveka od svog Stvoritelja i Spasitelja. To je bio razlog zašto je Hristos morao doći da savlada greh u čovekovoj prirodi i otvori put pomirenja sa Bogom. Ako čovek ostane ravnodušan na Božji plan spasenja zaljubljen u greh i spoljašni izgled i odvojen od Boga, ne može zadobiti život večni. Umesto da je ljudima stalo kako izgledaju iznutra đavo je to izokrenuo da im je stalo kako izgledaju spolja. Moramo promeniti takvo razmišljanje. Jer Biblija kaže da samo ono što je iznutra biće večno i biće trajno i neće propasti.
Zato dragi prijatelji istrajte na Božjem putu i pazite na svoje misli, jer one postaju vaša dela. A vaša dela grade vaš karakter. Čuvajte se praznovernoverja. U Božjim očima presudan je Duh Božji u čoveku, a ne religijske forme. Neka nam Bog pomogne da upoznamo njegovu volju i da je tvorimo ne iz neke dužnosti radi nagrade ove ili one već iz ljubavi prema Bogu i bližnjima.
