U Rimljanima 3:21 čitamo nešto što nam daje interesantan pogled na pravednost.
„A sada se pokazuje pravednost Božja nezavisno od zakona, o čemu svedoče Zakon i Proroci.“ Rimljanima 3:21
Ako je činjenje ispravnih dela pravednost, i ako je činjenje ispravnih dela definisano zakonom, kako je moguće da postoji pravednost, „bez zakona?“ Ovo je poteškoća sa kojom se susreću mnogi hrišćani. Njima je teško da prihvate da postoji put do spasenja i pobeda koja ne zavisi od zakona ili njihove poslušnosti zakonu. Oni veruju da će takva ideja uništiti poštovanje prema zakonu i da će dovesti do religije koja je bezvoljna i kojoj nedostaju dobra dela. Međutim, ostavimo naša pogrešna shvatanja sa strane i dopustimo Bibliji da govori.
Ako pravednost predstavlja činjenje ispravnih dela onda je jasno da ne može postojati pravednost osim ukoliko neko ne čini ono što je ispravno. Međutim, oni koji su iskreni i pošteni, uskoro nailaze na nepremostiv problem. Oni uskoro otkrivaju da su preuzeli nemoguć zadatak, jer se svi njihovi napori da čine dobro završavaju neuspehom i oni otkrivaju da nije moguće da čine ono što je ispravno, tj. da ne mogu da postanu pravedni čineći dobro. Oni koji nisu pošteni ubediće sebe da su uspeli i da su pravedni zato što posmatraju spoljašnju formu zakona, ali takva pravednost nije ništa bolja od prljavih haljina i proizvodi samo licemerstvo.
Pravednost bez zakona
Sa prividnom kontradiktornošću, Biblija govori o pravednosti „koja je bez zakona.“ Ako je pravednost definisana zakonom kako može postojati pravednost „bez zakona“, kao što Pavle kaže? Jednostavan odgovor je da Pavle opisuje pravednost na ovakav način jer naše sticanje pravednosti ovim sredstvima nema nikakve veze sa time da li držimo ili ne držimo zakon ili da li činimo ono što je ispravno – ne zato što držimo zakon, već zato što nismo mi ti koji držimo zakon. Ovo je Božja pravednost, pravednost koja je jednaka samom Bogu, čistota koja podrazumeva savršenstvo, činjenje onoga što je dobro, a koja ipak čudesno postaje naša bez apsolutno bilo kakvog napora ili truda. Ona je naša samo zato što verujemo u Hrista.
Pitanje je kakav je to pravni mehanizam kojim me Bog čini pravednim nezavisno od mojih dela? Kako On može pošteno i pravedno da izjavi da sam bez greha, da sam bez krivice, kako On može da me vrati u zajednicu sa Sobom i da mi da dar večnog života, kada sam celog svog života činio ono što nije dobro? Kako to može biti ispravno? Zapazite da Biblija izjavljuje da se ovaj dar pravednosti stiče „verom u Isusa Hrista,“ (Rimljanima 3:22) i da smo postali Božja pravednost „u Njemu.“ (2. Korinćanima 5:21).
Postoji samo jedna osoba koja je mogla savršeno da drži zakon, i mislim apsolutno savršeno. Postoji samo jedna osoba koja je ispunila svaki zahtev zakona. Ova osoba je, naravno, Isus Hrist. Niko drugi to nikada nije učinio. Ali kako to pomaže meni? On je to učinio, a ja nisam. Odgovor se nalazi u izrazu „u Njemu.“ „Mi smo postali pravednost Božja, u Njemu.“ (2. Korinćanima 5:21)
Osuđeni u Adamu
Ovo možemo razumeti jedino kada shvatimo prirodno stanje čovečanstva i kada saznamo kako smo došli u to stanje. Kada je Adam sagrešio u početku to je uticalo na čitav ljudski rod. Ono što je on učinio nije uticalo samo na njega, već na čitavo čovečanstvo. Na temelju Adamovih postupaka svi njegovi potomci su bili osuđeni da se rode:
a. Grešni, slabi, prirodno skloni zlu.
b. Degenerisani, smrtni, bolesni i nemoćni.
c. Razdvojeni od Boga, neprihvatljivi za Boga, prirodno neprijatelji Božji.
d. Osuđeni da umru i ostanu mrtvi zauvek.
Nijedan iskreni i pošteni proučavalac Biblije ne može da negira ove činjenice iako je mnogima teško da ih prihvate. Lako je videti da je Adamova degeneracija prenesena na njegovu decu. To je logična posledica činjenice da su prirodni zakoni diktirali da to treba da bude tako. Adamova deca su nasleđivanjem postala grešna, slaba, bolesna i nemoćna. Sve ovo je bilo preneseno na njih preko gena. Međutim, činjenica koja je mnogima teška za prihvatanje je, da je Adam takođe izgubio svoj status. On više nije bio prihvatljiv za Boga i bio je osuđen da umre.
Pretpostavimo da Hrist nije intervenisao u ime čovečanstva, koliko Adamovih potomaka bi nasledilo večni život? Ni jedan! Koliko Adamovih potomaka bi bilo vaskrsnuto iz groba nakon svoje smrti? Ni jedan! Može li bilo ko da negira ove jasne činjenice? Ne bi bilo bitno da li su umrli posle jednog dana ili posle hiljadu godina. Izvan Hrista čovek je osuđen na večnu smrt. Čitavo čovečanstvo je obuhvaćeno ovom osudom. Odakle je došla ova osuda? Da li od nečega što smo mi lično učinili? Da li zbog toga što smo prekršili zakon? Ne! Mi smo rođeni takvi! Od trenutka kada se rodimo mi postajemo prirodni Božji neprijatelji, osuđeni na smrt.
Pavle je bio kvalifikovani učitelj
Ovo Pavle kaže na najjasniji mogući način u Rimljanima 5:12-19, u pasusu u kome posebno objašnjava jevanđelje. Kao što svi znamo, Pavle je bio apostol kome je bio dat zadatak da propoveda jevanđelje neznabošcima, ljudima koji nisu imali nikakvo predznanje o Bogu i stvarima vezanim za Boga, i koji su trebali da se pažljivo pouče temeljnim načelima istine. Da bi pripremio Pavla za ovaj posao, Hrist Lično ga je poučio jevanđelju, pomoću posebnog Božanskog otkrivenja (Galatima 1:11-12).
Pavlove kvalifikacije za poučavanje istine su ogromne. On je verovatno bio više kvalifikovan za to nego bilo koji drugi biblijski pisac i iako su njegove poslanice mnogima teške za razumeti, problem je često u tome što ljudi odbijaju da prihvate ono što Pavle kaže „mi nismo pod zakonom (Rimljanima 6:14)“, i oni misle to nije moguće. Šta Pavle hoće time da kaže?“ Onda prelaze preko toga kao preko nečega što je „teško za razumeti.“ Nije problem u Pavlu već u predubeđenjima koje ljudi imaju.
Slično, Pavle kaže „Adamov greh nas je učinio grešnicima i sve nas je osudio.“ Naša uobičajena reakcija na to je, „čujem te Pavle, ali znam da ne možeš misliti ono što govoriš. Takva ideja nije razumna, tako da pretpostavljam da si samo malo nemaran u pogledu načina na koji izražavaš svoje ideje.“ Mi takođe ovo svrstavamo u kategoriju stvari „teških za razumeti.“ Ali pasusi su jasni kao dan i govore upravo o onome što je Pavle mislio. Problem je u našem odbijanju da prihvatimo ono što pročitamo. Ja sam to činio više godina nego što mogu da se setim! Čitao sam ove Pavlove izjave i odbijao da prihvatim ono što sam čitao.
Moj koncept je bio da mogu da budem osuđen samo zbog svog ličnog ponašanja i Pavlove izjave su se suprotstavljale tome. Tako da sam mnogo godina bio lišen istinskog razumevanja nekih od ključnih aspekata jevanđelja, zbog toga što su moje ograničene ideje učinile da se odupirem onome što je Pavle učio.
Osuđeni bez zakona
Dakle, Biblija kaže da smo svi bili osuđeni Adamovim grehom (Rimljanima 5:18-19), a to je, da smo svi bili osuđeni „bez zakona.“ Adam je onaj koji je bio osuđen zato što je on prekršio zakon. Mi primamo tu osudu i pre nego što lično prekršimo bilo koji zakon. Naša inicijalna osuda nema nikakve veze sa tim da li držimo ili ne držimo zakon. Mi smo osuđeni od kada se rodimo, čak i pre nego što postanemo dovoljno inteligentni da znamo da postoji zakon. Naravno neko je prekršio taj zakon. To je bio Adam i na taj način je on postao nepravedan. Sada se njegova nepravednost prenosi na nas, njegove potomke, na sve koji su u njemu. Svi smo osuđeni zbog onoga što je Adam učinio.
Isto načelo
Neko može reći „to je nerazumno i nepošteno.“ Ali čekajte malo, da li je nerazumno i nepošteno da jedan čovek, drugi Adam, treba da drži zakon i čini pravednost kako bismo mi bili opravdani i proglašeni pravednim zbog toga? Kažite mi koja je pravna osnova svega ovoga? Kako ovo može biti pošteno, ispravno i pravedno?
Kada je Sotona optužio Boga da nema pravo da nas opravdava na osnovu postupaka druge ličnosti, šta je Bog rekao? Da li je bio nepošten? Da li Bog čini ono što je pošteno ispravno i pravedno? Braćo i sestre, ako možemo razumeti da se Bog ponaša pošteno u opravdavanju nas, zbog onoga što je učinio JEDAN čovek, kako onda može biti nepošteno sa Njegove strane da funkcioniše po POTPUNO ISTOM načelu i osudi nas zbog nečega što je učinio jedan čovek?
Oba postupka se zasnivaju na istom načelu, a to je da svi primaju koristi (ili štetu) od onoga što je učinila jedna osoba (Rimljanima 5:15-19). Ako je ovo načelo pogrešno u smislu Adamovog uticaja na svoje potomke, onda ovo načelo ne može biti ispravno ni u smislu Hristovog uticaja na Njegove duhovne potomke. Budimo dosledni, zato što je Bog dosledan!
Ali ponovo se pojavljuje pitanje, kako ovo može biti pravno prihvatljivo u oba slučaja? Kako može biti pošteno da mnogi prime koristi (ili štetu) koje je stekla jedna osoba? Kojim pravilom tako nešto može biti opravdano?
Pravna osnova
Ovo se jedino može razumeti ako prihvatimo koncept da se u pogledu svih ovih problema Bog bavi čovečanstvom kao jedinstvenim entitetom. On se bavi ljudskim rodom na temelju toga što smo svi deo jednog istog postojanja, što svi postojimo u istom životu. Ovaj život je Adamov život, i kao što nas Biblija uči postoje dva Adama. Oba Adama poseduju drugačiji život, drugačije postojanje, jedan osuđen i razočaran, a drugi bez mane i mrlje i svet, prihvatljiv za Boga. Bog se bavi čovečanstvom na temelju postupaka ova dva čoveka, prvog i poslednjeg Adama.
Razmislite na trenutak, zašto je Isus nazvan poslednjim Adamom (1. Korinćanima 15:45)? Zbog toga što je učinjen glavom ili predstavnikom čovečanstva kao što je Adam bio. Adam je bio otac čovečanstva i kao takav čitav ljudski rod je bio u njemu kada je stvoren. Čitavo čovečanstvo danas predstavlja produžetak ili nastavak Adamovog izvornog života koji je za kratko vreme postao izopačen i prosleđen u svom osuđenom stanju na šest milijardi ljudi danas. Iako nas Bog pojedinačno voli, ipak u pogledu velikih događaja u istoriji pada i otkupljenja čoveka, Bog se bavi nama kao rasom – On je delovao u ime čovečanstva kao celine i moramo gledati na plan otkupljenja iz ove perspektive.
Drugim rečima, Adam je počinio greh. Svi su u njemu osuđeni. Hrist je činio pravednost. Svi su u njemu opravdani. Naše spasenje ili osuda u potpunosti zavise od našeg odnosa sa jednim od ova dva Adama. Ne od mog odnosa prema zakonu, već od mog odnosa prema ova dva čoveka.
Spasenje je u Hristu, osuda je u Adamu. Bog će nas spasiti pojedinačno, ali to pojedinačno spasenje zavisi od jedne i samo od jedne stvari; zavisi od našeg odnosa sa ova dva Adama. U jednom smo izgubljeni, bez obzira na to šta smo činili (nezavisno od zakona). U drugom smo spaseni, bez obzira na to šta smo činili (nezavisno od zakona). U pogledu spasenja, važno je šta su učinili ova dva Adama, a ne šta smo mi učinili. Sve što možemo učiniti je da odaberemo čiji ćemo biti deo. Da li ćemo ostati u prvom Adamu, u kome se nalazimo od svog rođenja, što znači večnu smrt, ili ćemo se roditi u drugom Adamu putem vere, što znači večni život.
Ovo je pravna osnova za nas, ili smo izgubljeni Adamovim postupkom, ili smo spaseni Hristovim postupkom. Ne radi se o tome da smo mi preuzeli krivicu zbog Adama ili da je Hrist preuzeo krivicu za nas. Obe ove ideje se suprotstavljaju zdravom razumu i pravednosti. Jedini način da ovo postane razumno i pravno prihvatljivo je da prepoznamo da smo bili u Adamu kada je sagrešio. I stoga je osuda koja je došla na Adama tog dana, bila i naša osuda, jer smo bili u Adamu. Život koji je naš život, naše postojanje u Adamu, je osuđen.Na isti način, novi ljudski rod je bio u Hristu kada je On živeo ovde, umro i bio vaskrsnut. Čitavo novo čovečanstvo je bilo u Hristu i ovo novo čovečanstvo je živelo pravedno i savršeno držalo Božji zakon i stoga je savršeno razumno i logično da bi svi koji postanu deo novog čovečanstva, ovog novog ljudskog roda, trebalo da naslede koristi koje se nalaze u novom životu. Hristova pravednost se daje onima koji veruju u Hrista. Ne radi se ovde o tome da se Bog pretvara da su stvari takve i ako one u realnosti to nisu. Ne, to ne bi bilo pravedno. To bi bilo nerazumno za Boga da proglasi ljude pravednim samo zato što je neko drugi bio pravedan.
Ali istina je da je Bog u stanju da nam dodeli Hristovu pravednost zato što smo zaista POSTALI deo Hristovog postojanja! Zato smo sada u stanju da savršeno držimo zakon.
„Zaista, jednim Duhom svi smo kršteni da budemo jedno telo – bili Judejci ili Grci, bili robovi ili slobodni – i svi smo jednim Duhom napojeni.“ (1. Korinćanima 12:13)
Mi smo zaista deo samog Hristovog života, novog čovečanstva ili poslednjeg Adama. Stoga smo učinjeni pravednošću Božjom U NJEMU!!! Mi smo deo Njegovog tela, „deo Njegovog mesa i kostiju“ (Efescima 5:30). Zato je On naša pravednost. Njegova pravednost je naša pravednost. Zato što smo jedno, mi smo isti, deo smo Njegovog tela, Njegovog života, Njegovog postojanja.
Izraz „Hrist naša pravednost“ može da nam da ograničeno razumevanje prirode našeg odnosa sa Hristom. Ljudi su poverovali da nam Bog daje Hristovu pravednost pomoću nekog neshvatljivog načela. Osim ukoliko ne vidimo da to nije samo pravednost koju Bog daje nama, već u potpunosti novi život – novo postojanje u kojem pravednost predstavlja već ispunjenu realnost. Činjenica je, Bog nije ove stvari učinio za nas kroz Hrista ili pomoću Hrista, već u Hristu.
Razmislimo malo o ovome braćo i sestre. Postoji razlika, ogromna razlika, i jedino kada uočimo ovu razliku bićemo u stanju da steknemo istinsko razumevanje opravdanja verom i plana spasenja.
