Jednu od najprovokativnijih definicija vere nalazimo u Jevrejima poslanici. Pavle započinje ovo sjajno poglavlje na sledeći način: „Vera je, dakle, pouzdanje u ono što se očekuje, otkrivanje onog što se ne vidi“ (Jevrejima 11:1).
Ne bi mnogo ljudi opisalo i definisalo veru na ovaj način. Verovatno bi popularna definicija zvučala ovako: „vera predstavlja verovanje u nešto celim srcem, čak i kada se to nešto ne može videti.“ Naravno, postoji neslaganje sa tom definicijom i zato je Pavlova definicija toliko intrigantna. Zašto je odabrao baš ovu definiciju koja je, očigledno, pažljivo smišljena i precizno izrečena? Sama činjenica da je tako atipična primorava nas na to da obratimo pažnju.
Nedavno sam postavio sebi pitanje koje mi je pomoglo da se pozabavim Pavlovom definicijom vere i da shvatim istinski uticaj ovog stiha. Pitanje je glasilo, „kako znaš da si u Hristu i da si primio Svetog Duha?“ Mislim, nije bilo plamenih jezika kao na dan Pedesetnice, nije bilo govorenja drugim jezicima, nije bilo izlečenja bolesnih i podizanja mrtvih. Kako znam? Koji je dokaz da sam u Hristu i da sam primio Njegov život? Ovo pitanje nisam ja smislio. Dok sam govorio o tome šta znači biti u Hristu i radovati se u istini kompletnog spasenja u Hristu, više od jedne osobe me je pitalo, „gde je dokaz?“ Tako da sam morao da se suočim sa ovim pitanjem, gde je zapravo dokaz?
Vera je dokaz
Pavlova neobična definicija deluje prilagođena baš takvom pitanju. „Vera,“ kaže on, „je dokaz…“ Ali šta on misli pod ovim i da li to ima smisla? Kada govorimo o dokazu mislimo na dokazive i opipljive realnosti, mislimo na merljive činjenice koje se mogu prikazati svima. Potpuno suprotno ovome Pavle govori o „stvarima koje se ne vide.“ Vera je dokaz stvari koje se ne vide. Ovde imamo protivrečnost. U današnjem materijalnom svetu statistika, podataka, činjenica i brojeva, Pavlova izjava nas zbunjuje. Ali Pavle ne govori figurativno ili simbolično. Ono što on govori je da dokaz duhovnih realnosti (uključujući i novorođenje) nije ono što vidimo, osećamo ili smo u stanju da izmerimo. Niti je ono čemu drugi ljudi mogu da pristupe i što mogu da ispitaju. Istinski dokaz je sama vera. U ovoj definiciji vere da li Pavle govori o ličnoj veri neke osobe? Da li ova definicija obuhvata pitanje koje sam postavio samom sebi, „kako čovek zaista može znati da je u Hristu?“ Verujem da Pavlova definicija vere pokriva ovo pitanje.
Osoba treba da traži, ne dokaz kao ispunjenje Božje Reči, već činjenicu da veruje. Svi dokazi nasuprot ovome, u celom svetu, ne mogu oboriti verodostojnost Božje Reči. Naše oči, naša osećanja mogu nam reći drugačije, ali bez obzira na sve Božja Reč je istina. Ovo je izjava o tome kako stvari stvarno stoje. Kada verujemo onda je to dokaz? Vera je jedini dokaz.
Kada čovek veruje onda on zna da je tako i ne postoji nijedan drugi dokaz na svetu koji može oboriti veru kao dokaz. Tako će se osoba radovati celim srcem u onome što veruje, iako će svi dokazi delovati kao kontradiktorni onome što mu vera dokazuje da je istina. Čitamo u 1. Jovanova:
„Ko je god rođen od Boga, ne čini greh, jer Božje seme ostaje u njemu, i on ne može da čini greh, jer je rođen od Boga“ (1. Jovanova 3:9).
Šta bi hrišćanin trebalo da radi kada čita ove stihove? Pa, može reći, „pa pošto je to tako, onda moram nastojati da ne počinim greh,“ i on se svim svojim snagama trudi da na pogreši. Da li ovaj čovek veruje Božjoj Reči? Drugi čovek može pročitati isti stih i reći, „pošto je to tako, onda greh više nije moj problem.“ On je ispunjen radošću kada shvati da je u Hristu oslobođen greha i radostan je i zbog toga što je otkupljen. Koji od ova dva odgovora je odgovor vere? Koji od ova dva čoveka zaista veruje Božjoj Reči?
Sama vera je dokaz. Činjenica da ja istinski verujem Božjoj Reči je sve što mi je potrebno. Traženje dodatnih dokaza upućuje na to da ja zapravo ne verujem i siguran je pokazatelj toga da neću dobiti obećani blagoslov.
Dar primljen verom
U svetlu svega ovoga koji je istinski značaj termina „pravednost verom?“ Evo kako Pavle opisuje ovaj blagoslov:
„I to pravednost Božja kroz veru Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike“ (Rimljanima 3:22).
Božja Reč nam kaže da pravednost jednostavno dolazi na sve koji veruju i to kroz veru Isusa Hrista. Stih je veoma jasan, a čak je i čitav pasus iz kog je stih uzet podjednako jasan. Kada osoba poveruje u Isusa Hrista, kada poveruje u Božji dar, ona istog momenta prima taj dar. Pravednost je u potpunosti Božji dar koji se dodeljuje svima koji jednostavno veruju. Pavle to kaže onoliko jasno koliko je to moguće rečima iskazati (Rimljanima 4:4-5).
Pravo pitanje je koliko je vremena potrebno da bi se primio ovaj dar pravednosti? Ovo je trnovito pitanje koje često izaziva polemike i različita mišljenja.
- Da li se ovaj dar pravednosti odmah dodeljuje osobi onog trenutka kada poveruje, tako da se osoba odmah transformiše iz grešnika u sveca? Da li ta osoba istog trenutka postaje novo stvorenje? Da li su stare stvari prošle i sve stvari postale nove?
- Ili je situacija sledeća: kada čovek poveruje Bog počinje da radi na tome da ga učini pravednim, tako da je on u međuvremenu samo delimično pravedan, delimično grešnik a delimično svetac?
- Da li ga Bog odmah smatra pravednim dok on zapravo uopšte nije pravedan? (ovo podrazumeva da Bog prihvata ono što nije istina).
Ako se pravednost zadobija verom i samo verom i ako je ona u potpunosti dar od Boga, onda se postavlja pitanje zašto Bog ne bi ovaj dar dodelio osobi istog trenutka kada ona poveruje? Ili Bog nije u stanju da dodeli pravednost istog trenutka ili nije voljan da to uradi istog trenutka. Nijedna od ovih pretpostavki nema smisla. Ako je pravednost u potpunosti Božji dar, onda je razumno, logično i biblijski da Bog daje osobi ovaj dar u svojoj punini, istog trenutka kada osoba poveruje.
