Ne može postojati istinsko obraćenje i novorođenje bez predaje. Vera je ključna, da, ali nije moguće imati istinsku veru a ne biti predan Hristu. Ispovedanje vere bez predaje predstavlja laž i obmanu.
U Luka 14:26.27 i 33, Isus kaže:
„Ako neko dođe k meni, a ne mrzi svog oca i majku, ženu i decu, braću i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik.“ (Luka 14:26)
„Ko ne nosi svoj krst i ne ide za mnom, ne može biti moj učenik.“ (Luka 14:27)
„Tako, dakle, niko od vas ko ne ostavi sve što ima ne može biti moj učenik.“ (Luka 14:33)
Postoji ključni izraz koji se pojavljuje u sva tri stiha, a to je izraz „ne može.“ Izraz „ne može“ jednostavno znači da nije moguće. Osobama koje nisu ispunile ono na šta stihovi ukazuju neće biti moguće da budu Hristovi učenici. Sam Isus je izgovorio ove uslove i rekao kako su oni apsolutno neophodni kako bismo postali Njegovi učenici.
On prvo kaže „ko ne mrzi“, a znamo da Onaj koji nam je rekao da volimo čak i svoje neprijatelje, nije mogao misliti da treba doslovno da mrzimo one koji su nam najbliži. On ne govori o emociji ili stavu mržnje. Ali šta On zapravo govori?
Isus označava stvari i ljude koji su nam najbliži i kaže da ih ne smemo voleti više od Njega. Da li On kaže da ako želim da postanem hrišćanin, moram napustiti svoju porodicu? Naravno da ne! Postoje neki hrišćani koji su pozvani da budu misionari u dalekim zemljama i morali su da napuste svoje porodice, ali svakako Bog to ne zahteva od svih nas. Ali zašto onda Isus kaže „a ne mrzi“. Zapazimo šta je Isus uradio; On je odabrao stvari koje ispunjavaju naš svet, stvari koje nam daju identitet. Koje me stvari najviše brinu u životu i koje su centar mog iskustva? Mislim na moju ženu kod kuće, kuću, decu, roditelje. Ovo su stvari oko kojih se vrti moj svet i zbog njih ujutru ustajem iz kreveta i uveče odlazim na spavanje. Suštinu mog postojanja čine ovi ljudi i ove stvari. Isus je rekao da kako bih postao Njegov učenik, moram izabrati da se odreknem svog identiteta, da moram da prestanem da gledam na sebe kao na osobu kakva sam oduvek bio. Pošto je moj identitet povezan sa stvarima i ljudima koji su mi najbliži, Isus je rekao da ove stvari ne treba da volim više od Njega, ili moram odustati od njih.
Ovo mora biti tako jer ukoliko nas Bog nema isključivo za sebe, On nikada neće uspeti da nas načini onakvima kakvi On želi da budemo. Ono što hoće da kaže je da od ovog trenutka pa na dalje, vaša žena nije više vaša žena, vaša deca nisu više vaša deca, postali ste isključivo Njegova svojina i ako ovo nije istina ne možete biti Njegovi učenici. Bog ne oduzima ove stvari od nas, ali kada postanemo isključivo Njegova svojina onda Bog kaže, „u redu, idi i voli svoju ženu, ali ovog puta voliš Isusovom ljubavlju i na Isusov način, umesto na način kao do tog trenutka.“ On kaže, „sada idi i staraj se o svojoj deci kao o Hristovoj deci, umesto kao o svojoj deci.“ Tvoj odnos sa njima se promenio i to više nije tvoja žena, niti su to više tvoja deca, oni su sada Njegovo vlasništvo, zato što je On sada tvoj život.
Ako postavimo ograničenja u naš odnos sa Isusom, On ne može raditi u nama. Naše sopstvene želje i naše sopstvene sklonosti ometaće ga na svakom koraku. „Ići ću za tobom, Gospode, kud god pođeš, ali dozvoli mi da prvo odem i sahranim svog oca.” Da li je takav čovek bio Hristov sledbenik? Isus mu je odgovorio, „Pusti neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve, a ti idi i objavljuj Božje carstvo (Luka 9:60).”
Kako Bog može obaviti celokupan posao menjanja nas, osim ako nismo odabrali da se odreknemo svega bez ograničenja i zadrške? Kada smo doneli takvu vrstu odluke onda možemo biti Njegovi učenici i to je Bog hteo da kaže.
Dobrovoljna služba
U sledećem stihu Isus kaže:
„Ko ne nosi svoj krst i ne ide za mnom, ne može biti moj učenik.“ (Luka 14:27).
Ako ste videli čoveka da nosi krst u Isusovo vreme znali ste da će umreti. Isus je rekao ne samo da moramo umreti već da moramo svojevoljno nositi smrt. Vi ste ti koji morate dobrovoljno poneti krst svojom sopstvenom voljom. Interesantno je da kada pogledamo u Bibliju vidimo da se smrt gotovo stalno koristi kako bi se ilustrovala predaja. Neki ljudi gledaju na ovu smrt kao na neku vrstu mističnog iskustva, jer iako Biblija govori o smrti mi i dalje nekako ostajemo živi. Kako umirem ako sam još uvek živ?
Dok temeljno istražujemo Bibliju prepoznajemo da se ovde govori o predaji koja je tako apsolutna da se jedino može uporediti sa smrću. To je strašna stvar za razmišljanje! Osim ukoliko zaista ne verujemo Hristu to je užasavajuća stvar. Zastrašujuće je staviti se u tolikoj meri pod kontrolu druge osobe da naši prioriteti uopšte više nisu bitni. Ovo je zastrašujuća stvar osim ukoliko ne verujete osobi kojoj se predajete sa apsolutnim poverenjem.
Isus kaže da moramo „svakodnevno nositi krst,“ i ovo pojašnjava da ne funkcionišemo kao automati kada postanemo hrišćani, i da se zajednica stalno mora obnavljati. To je zbog toga što smo ljudska bića u ljudskim telima i što naš um funkcioniše tako što smo jednog dana puni entuzijazma i revnosti, a sledećeg dana smo deprimirani i obeshrabreni. Zbog toga se stalno moraju obnavljati i osvežavati stvari koje razvijaju veru. Moramo umirati svakog dana, naša privrženost Hristu mora se stalno obnavljati.
Da li je istinska predaja ako kažem „Predajem gledanje televizije i predajem svoj apetit,“ ali kada se pokrene pitanje moje frizure, ja kažem, „Gospode, moraš mi dopustiti da zadržim ovo. To je nešto od čega ne mogu da se rastanem.“
Delimična predaja zapravo uopšte nije predaja. Sve dok se osoba ne preda u potpunosti, ona uopšte nije ni predana! Ta osoba je i dalje sama sebi Bog i ona bira da Bogu da jedan mali deo kako ona smatra pogodnim, i misli, da ako da Bogu malo više, da će mu više udovoljiti, ali ostaje pod kontrolom. Ali takva osoba zapravo uopšte nije Božja svojina. Bog ne može ništa uraditi sa takvom osobom sve dok ne dođe do stoprocentne predaje. Istinska predaja je kompletno iskustvo, to je apsolutna stvar kao što Isus kaže u stihovima 28 i 33:
„Ko od vas, kad želi da gradi kulu, najpre ne sedne i proračuna trošak da vidi da li ima čime da je dovrši.“ (Luka 14:28)
„Tako, dakle, niko od vas ko ne ostavi sve što ima ne može biti moj učenik.“ (Luka 14:33)
Ponekad izgleda kao da je Isus uvek pokušavao da obeshrabri ljude. Jedan čovek mu je prišao i rekao, „Gospodaru ići ću sa tobom kud god pođeš.“ Isus mu je odgovorio: „Lisice imaju jazbine i ptice nebeske imaju gnezda, a Sin čovečiji nema gde da spusti glavu.”
On je govorio tom čoveku „razmisli o onome što radiš, pre nego što to preuzmeš na sebe, razmisli o tome koliko će i šta će to da te košta.“ Bogati mladi poglavar došao je Isusu i rekao, „Želim da budem savršen, šta mi još nedostaje? Isus je rekao tom čoveku nešto što je za njega bilo najteže da uradi. Čovek je mislio da je bio predan zbog toga što je svetkovao subotu, zato što nije lagao, krao, ubijao i zato što je poštovao svog oca i majku. Ali Isus je pronašao najtežu stvar za njega i naložio mu da to uradi. On je uperio prstom upravo u boga ovog čoveka! Zapravo, ovaj čovek nije zaista bio predan Bogu zato što je bio upravitelj svog sopstvenog života. Bog kojeg je najviše voleo od svih bio je njegov novac i Isus je to znao. I zapravo nije njegov novac bio problem, novac sam po sebi nije problem, već se život ovog čoveka okretao oko novca, i tako je Isus pogodio pravo u srce stvari i pokazao mu da je njegov život bio fokusiran na pogrešnu stvar. On zapravo nije pripadao Bogu uprkos tome da je držao zapovesti.
Ovo treba da razumemo, potrebu da se u potpunosti prepustimo. Bez ovoga nije moguće služiti Hristu. Zbog ovoga, dok Biblija govori o predaji Bogu, stalno iznova koristi ilustraciju smrti. U poslanici Rimljanima, poglavlju 6, pronalazimo ovu ilustraciju. Na početku ovog poglavlja Pavle kaže:
„Dakle, šta ćemo reći? Hoćemo li ostati u grehu da bi se blagodat pokazala u još većoj meri? Nipošto! Budući da smo umrli grehu, kako da i dalje živimo u njemu?“ (Rimljanima 6:1-2)
Sve što sam ikada uradio, a što je bilo pogrešno, učinjeno je zato što sam se nalazio u centru svog univerzuma. Da li ponekad jedem nešto što nije dobro za moje zdravlje? Zašto to radim? Zato što mi to pričinjava zadovoljstvo. Ali ako nisam centar svog univerzuma da li živim da bih udovoljio sebi? Da li brinem o svojim sopstvenim prioritetima u pogledu odeće koju nosim? Ako nisam centar sopstvenog univerzuma da li mi je stalo do toga šta ljudi misle o mojoj odeći? Ako nisam centar sopstvenog sveta gde se pojavljuje samovolja? Ona ne postoji.
Greh živi u meni zato što je moje ja i dalje živo. Osoba koja je mrtva sebi nema problem sa grehom. Ako naši umovi mogu ikada biti dovedeni u takvo stanje u kome sebično ja više ne živi, u tom trenutku greh će biti uništen. Ovo je poenta na koju Pavle ukazuje: Kako možeš sagrešiti kada si mrtav? Pavle dalje nastavlja:
„Ili zar ne znate da smo svi mi koji smo kršteni u Hrista Isusa, kršteni u njegovu smrt?“ (Rimljanima 6:3)
Možemo li znati nešto što nije istina? Mi možemo ispovedati da znamo nešto što nije istina, ali reč „znati“ mora biti zasnovana na realnosti. Reč „znati“ podrazumeva da stvar zaista postoji. Pavle kaže, „zar ne znate da smo svi mi koji smo kršteni u Hrista Isusa, kršteni u njegovu smrt?“ Ali da li ovo treba shvatiti doslovno? Ja sam bio kršten u vodi i izašao sam iz vode. Da li me je to zaista obuklo u Hristovu smrt?
Većina ljudi misli o ovome kao o mentalnoj vežbi, oni misle, „mora da sam se u svom umu poistovetio sa Hristovom smrću, jer kada sam bio uronjen u vodu nisam stvarno umro i kada sam izronio iz vode nisam stvarno vaskrsnuo, to je bio simbol, tako da i oblačenje u Hrista i učestvovanje u Njegovoj smrti takođe mora biti simbolično.“ Ovako hrišćani razumeju ovo. Međutim, krštenje u Hrista nije nešto što se obavlja vodom. 1. Korinćanima 12:13 kaže:
„Zaista, jednim Duhom svi smo kršteni da budemo jedno telo – bili Judejci ili Grci, bili robovi ili slobodni – i svi smo jednim Duhom napojeni.“ (1. Korinćanima 12:13)
Zapazite da se ovde ne govori o krštenju vodom. Božji Sveti Duh je taj koji nas krštava. Šta to znači? Da li se to zaista dešava? Da li to predstavlja simboličko izražavanje ili stvarnost? Da li Bog čini nešto natprirodno? Da li me je Njegov Sveti Duh uzeo i ugradio me u Hristovo telo? Ove reči se ne mogu razumeti tako da imaju neko drugo značenje. Kršteni smo da budemo Hristovo telo i jednim smo Duhom napojeni, a to je Hristov život. Sada primenimo to na Pavlove reči:
„Ili zar ne znate da smo svi mi koji smo kršteni u Hrista Isusa, kršteni u njegovu smrt?“ (Rimljanima 6:3)
Kroz iskustvo krštenja Svetim Duhom mi smo usađeni u Hrista u kome se smrt grehu već dogodila. Ulaskom u Hristovo iskustvo ja primam raspeti život. Ja sam bio razapet sa Hristom, to je Njegovo raspeće, Njegov raspeti život koji postaje moja realnost i Pavle nas poziva da prepoznamo da se to već dogodilo. To nije imaginarno ili figurativno iskustvo, to je stvarnost. Samoživost (sebičnost) je zaista ostavljena po strani, potčinjena i uništena, kada smo u Hristu. Stih 6 kaže:
„Znajući da je naš stari čovek razapet zajedno s njim, kako bi se naše grešno telo onemogućilo, da više ne robujemo grehu“ (Rimljanima 6:6)
Pavle kaže „razlog zbog kog više ne služite grehu je zato što ste mrtvi.“ On ovo naglašava u 7. stihu:
„Jer ko umre, oslobađa se greha.“ (Rimljanima 6:7)
Naša sloboda je ostvarena smrću. Ali divna stvar je da nismo samo mrtvi grehu, nego smo i vaskrsnuti u pravednost. I zato Pavle kaže da smatramo da je tako, „smatrajte sebe mrtvim.“ Ako smatramo sebe mrtvim, a zapravo smo živi, to nas čini lažovima. Pavle ne traži od nas da se pretvaramo kao deca, on ne traži od nas da verujemo u laž, on kaže, „razmotrite činjenice i suočite se sa njima, smatrajte sebe zaista mrtvim grehu, ali živim Bogu. Smatrajte da je to tako zato što to zaista jeste tako.“ Nemojte zaboraviti da nas vera postavlja na to mesto. Hrist je to učinio za nas, ali ako ne smatramo da je to tako, nikada to nećemo ni iskusiti. Smatrati nešto za istinito znači razmotriti činjenice i primeniti ih na naše iskustvo.
Mi moramo prihvatiti Božju Reč da smo zaista mrtvi grehu a živi Bogu. Kada verujemo u istinu onda ćemo izabrati da živimo istinu. Mladi poglavar je napravio užasan izbor, ali jedna stvar kod njega je za poštovanje, a to je, da je bio iskren i pošten i da je doneo iskrenu i poštenu odluku. On će završiti gubeći večni život zbog toga, ali je pogledao Isusa u oči i pogledao bogatstvo i odlučio se. Izabrao je svoje bogatstvo i otišao. Isus u svojoj žalosti nije rekao „vrati se, malo ću ti olakšati sve ovo.“
Mi bismo voleli kada bi Isus rekao, „dajte mi pedeset posto ili devedeset devet posto, i dozvoliću vam da zadržite taj jedan procenat.“ Ovo bi mi ostavilo slobodu da i dalje budem vrhovni autoritet u sopstvenom životu. U svakom trenutku bih mogao reći Bogu „vrati mi još malo.“ Bog mora imati sve, u suprotnom, ne može nas učiniti onim što On želi da mi budemo. Zbog toga Biblija govori o predaji kao stanju smrti, jer je to pozicija u kojoj nema kompromisa, mesto gde Bog može u potpunosti da radi na svoj način. Mi treba da razumemo da nas prihvatanje Hrista dovodi u poziciju gde možemo reći, „bilo kad i bilo gde, ja sam bezuslovno tvoj i ti treba da živiš a ne ja.“
Naša borba
Čak iako Bog radi sa nama i Sveti Duh se trudi sa nama da bi nas doveo u poziciju da poverujemo u istinu, ipak je istina da je to naša borba. Bog nam nikada nije oduzeo moć izbora. Na nama je da donesemo odluku. Duh će se zalagati za nas, Bog će nam olakšati put, ali mi moramo da donesemo odluku da prihvatimo Njegov život i Njegovu smrt i kada donesemo tu odluku borba se završava. Postoji izreka koja glasi „lako je živeti nakon smrti.“ Dok god ste živi vodićete borbu. Ponekad ćete doživeti poraz, a ponekad ćete misliti da pobeđujete. Ali Bog nikada nije poražen, Hrist nikada ne gubi, greh je pobeđeni neprijatelj, tamo gde se radi o Hristu. Dok god je On u stanju da živi greh neće biti vaš problem.
Tokom programa odvikavanja od droge i cigareta, kao i tokom crkvenih programa, „kako nadvladati greh,“ oni nam kažu da moramo naučiti da „upravljamo sobom.“ Postoji veliki naglasak na savetovanju i psihologiji, ali nije rešenje da naučimo da „upravljamo“ sobom. To nije naš problem, naš problem je u tome što se nismo odrekli sebe, naše ja je još uvek živo. Kada naše ja bude razapeto sa Hristom greh više neće biti naš problem.
Kada je sloboda konačno došla do robova na Jamajci, dokument o proglašavanju slobode je bio poslat iz Engleske. Robovi su bili oslobođeni, ali je postojao prelazni period, tokom kojeg, iako su bili slobodni, to im nije bilo rečeno. Gospodari su znali, ali robovi nisu znali, zato što je postojalo vreme koje je bilo dopušteno gospodarima da se prilagode i pripreme za vreme kada robovi više neće raditi na plantažama. Ali robovi su sumnjali u ono što se dešava i proširile su se glasine da je stigao „oslobađajući dokument“ i da su zaista bili slobodni, ali su i dalje bili robovi, i bilo je prisutno mnogo nezadovoljstva.
Kada pogledamo ovu situaciju, možemo videti da su oni proglašeni slobodnim, ali da su u praksi i dalje bili robovi. Da li je ovo Hrist uradio za nas? Šta mi poručujemo životom kojim živimo? Da li smo toliko poraženi grehom da poručujemo svetu da nas je Bog proglasio slobodnim ali nas je ostavio da budemo robovi? Mi moramo shvatiti da je Božja Reč istinita, moramo dopustiti svom umu da se uhvati za realnost da Bog ne može lagati. Kada uradimo tako, onda će to postati naše iskustvo. Borba hrišćanina je borba vere. Vera održava ovaj odnos. Naša borba je borba vere, na tom polju treba da se borimo.
„A Bog mira, koji je izveo iz mrtvih našeg Gospoda Isusa, velikog pastira ovaca, u krvi trajnog saveza, neka vas osposobi za svako dobro delo da vršite njegovu volju, čineći u vama ono što mu je ugodno, preko Isusa Hrista, kome neka je slava u vekove vekova. Amin.“ (Jevrejima 13:20-21)
Hrist radi u vama da činite ono što je Njemu ugodno. On ne predstavlja nemogući ideal. Apostol govori o ovome zato što zna da je ovaj pobednički život realnost u Hristu. Biblija nam nikada ne priča bajke. Ono o čemu Biblija govori je realnost, mi smo oni koji žive u lažnom i pogrešnom svetu. Bog ovog sveta je zaslepeo naše oči tako da nismo prepoznali privilegije koje pripadaju nama, koje su nam bile date u Hristu Isusu. Moramo verovati i izabrati da živimo po činjenicama, predstavljenim u Božjoj Reči.
„Veran je onaj koji vas poziva. On će to i učiniti.“ (1. Solunjanima 5:24)
Kada shvatim da ne postoji ništa dobro u meni i da sam beznadežan slučaj, i kada mogu zaista verovati iz dubine svog srca, tada sam na putu da pronađem iskustvo koje zaista vredi. Bog može da radi sa osobom koja zna da je mala, On će još više moći da radi sa osobom koja zna da je još manja, ali Bog može najmoćnije i najviše da radi sa osobom koja smatra za sebe da je niko i ništa. Takva osoba će sve dati Hristu zato što zna da u njoj nema ničega na šta može da se osloni i od čega može da zavisi.
