Mnogo vekova velika većina hrišćana je verovala da postoje tri individualne ličnosti koje sačinjavaju Božanstvo. Tri entiteta koja su ravnopravna i večna i koja se prepoznaju kao Bog Otac, Bog Sin i Bog Sveti Duh. Ove tri ličnosti sačinjavaju „jednog Boga“ Biblije na koga se popularno ukazuje kao na „Trojstvo.“ Iako ovaj koncept nema podršku u Bibliji široko je rasprostranjen i smatra se jednim od temelja hrišćanske vere, „večnom vernošću“ koja se ne može pomeriti. Naravno ne veruju svi hrišćani u ovo. Ne postoji čvrst temelj u Bibliji za ovo učenje, pa je tako s vremena na vreme postojalo suprotstavljanje ovom učenju. Danas postoji rastuću pokret širom sveta koji odbacuje ovaj čudan koncept o Bogu i koji uči da je Bog u Bibliji – jedan, Bog Otac. Isus Hrist nije Bog, već Božji Sin, dok Sveti Duh nije treća ličnost, već predstavlja nevidljivo prisustvo Oca i Sina.
Ovaj pokret raste zbog toga što postoji obilje biblijskih dokaza koji podupiru ovo razumevanje Boga. Zapravo ako se učenje o trojednom Bogu ne ugrađuje u umove ljudi godinama, onda je malo verovatno da bilo ko, ko čita Bibliju, dođe do zaključaka da je Bog trojedno biće. Dokazi protiv ovoga su ogromni kada ljudi počnu da gledaju na Bibliju nepristrasnim očima.
Sporan pasus
Postoji jedan pasus u Pismu koji deluje kao da predstavlja snažan dokaz u prilog tome da je Sveti Duh treće individualno biće, umesto jednostavno nevidljivo prisustvo Boga i Njegovog Sina. Ovaj pasus se nalazi u jevanđelju po Jovanu, poglavlje 14. Ovde Isus govori o dolasku Svetog Duha koga naziva „drugim Utešiteljem.“ Izgleda kao da On identifikuje Svetog Duha kao posebnu ličnost, nezavisnu od Njega. U ovom članku dublje ćemo analizirati poglavlje 14 jevanđelja po Jovanu i dublje ćemo ispitati izjave koje je dao Isus. Naše pitanje je da li ovaj pasus govori o Svetom Duhu kao odvojenoj ličnosti od Isusa Hrista?
„Ako me volite, držaćete moja uputstva. I ja ću zamoliti Oca i on će vam dati drugog utešitelja da bude s vama uvek“ (Jovan 14:15-16).
Ovde Isus obećava drugog Utešitelja. Ova reč „drugog“ je kritična reč koja sugeriše nekim ljudima da Sveti Duh mora biti treći član božanstva, neko potpuno odvojen i nezavisan od Isusa. Na prvi pogled se čini da je to realnost, ali kako dalje nastavljamo da čitamo druge činjenice počinju da izlaze na videlo a koje pružaju drugačije razumevanje. U sledećem stihu Isus nam dodaje nove informacije koje nam pomažu da jasnije razumemo ko je stvarno Sveti Duh.
On kaže: „…Duha istine, koga svet ne može primiti, jer ga ne vidi i ne poznaje. A vi ga poznajete, jer stoji među vama i biće u vama“ (Jovan 14:17).
Zapazite pre svega da svet ne može videti i poznati ovog Utešitelja. On je nepoznat i ostaće nepoznat onima koji nisu Božji narod, ali Isus kaže da Njegov narod već poznaje Utešitelja (iako još uvek nije došao). Onda Isus kaže, „on stoji među vama.“ Kako je Utešitelj mogao stajati među njima ako im još uvek nije bio dat? Jasno je da je u to vreme onaj koji je prebivao među njima bio Isus lično. On dalje objašnjava da u budućnosti, kada Utešitelj dođe, da će on biti u njima. On dalje nastavlja i kaže:
„Neću vas ostaviti neutešene. Doći ću k vama“ (Jovan 14:18).
Ovde Isus jasno identifikuje sebe kao Utešitelja. On kaže, „doći ću k vama (da vas utešim).“ Tako u stihu 16 On kaže da će dati drugog Utešitelja, a onda u stihu 18 kaže da je On taj koji će nam doći kao Utešitelj. Tako imamo dva stiha koja izgledaju kao da su u suprotnosti. Trinitarci se drže stiha 16, dok se ne-trininitarci drže stiha 18. Ali pasus još nije završen. Takođe, imajte na umu da je Isus već rekao da kada dođe Utešitelj, da će uticati na ljude na različite načine. Svet ga neće poznati ali će Božji narod imati drugačije iskustvo. Oni ga zapravo već poznaju. Jedina ličnost koju su učenici već poznavali bio je Isus Hrist. To je više nego jasno. U sledećem stihu Isus navodi da će postojati razlika između Njegovog odnosa prema svetu i Njegovog odnosa prema učenicima. Svet ga više neće videti ali učenici hoće.
„Još malo i svet me više neće videti, ali vi ćete me videti, jer ja živim, a i vi ćete živeti“ (Jovan 14:19).
Kako je ovo moguće? Da li će Isus biti vidljiv za jednu grupu ljudi, a nevidljiv za drugu? Očigledno značenje toga je da Ga svet neće prepoznati u obliku u kome bude ponovo došao, ali njegovi učenici hoće. Ovo objašnjava zašto Isus ukazuje na sebe kao na „drugog Utešitelja.“ On se vraća u drugom obliku, sa drugim identitetom, u kome će biti neprepoznatljiv svima osim bliskim prijateljima. Oni će prepoznati da je to On, ali drugi će misliti da je to neko drugi, „druga“ ličnost. Tako da kada Isus kaže, „poslaću drugog utešitelja,“ On govori iz svetovne perspektive, u skladu sa razumevanjem sveta, a ne iz perspektive Njegovih bliskih prijatelja i u skladu sa njihovim razumevanjem. Njegovi prijatelji će znati da je to On, ali će svet posmatrati ovog Utešitelja kao neku drugu ličnost.
Povratak na dan Pedesetnice
Kada je to trebalo da se desi? O kom događaju i prilici je Isus govorio da će biti vezan za njegov dolazak kada će ga prepoznati učenici, a svet neće? Govorio je o Pedesetnici. Zapatite Isusove sledeće reči: „Zato što ja živim i vi ćete živeti.“ U trenutku kada je Isus izgovarao ove reči učenici su u određenom smislu bili mrtvi, a ne živi. Ali Isus im kaže, „ali u taj dan kada ponovo dođem, vi žete živeti.“ On ne govori o svom drugom dolasku jer će Ga tada ceo svet videti. On ovde govori o vremenu kada će Ga Njegovi učenici videti ali svet neće. On govori o danu Pedesetnice.
„U taj dan ćete spoznati da sam ja u Ocu svom, i vi u meni, i ja u vama“ (Jovan 14:20).
Ovo dodaje šlag na tortu. Isus kaže „u taj dan“ (dan kada će ponovo doći svojim učenicima u drugačijem obliku, a za koga će svet verovati da je „drugi“) Njegovi učenici bi trebalo da saznaju nešto. Oni bi trebalo da saznaju da je On u Svom Ocu, da je Njegov Otac u Njemu i da je On u njima. Ovo je Utešitelj. Isusov Duh ujedinjen sa Očevim Duhom dolazi nama i donosi nam Isusa u drugačijem obliku, neprepoznatljivog svetu ali prepoznatljivog Njegovim učenicima. Na dan Pedesetnice učenici su prepoznali da im je Isus ponovo došao, i ovo je Petar rekao Jevrejima dok im je propovedao:
„Podigavši svog Sina Isusa, Bog ga je najpre poslao k vama da svakoga od vas blagoslovi odvraćajući ga od zla“ (Dela apostolska 3:26).
Zapazite šta stih kaže: prvo je Bog podigao Svog Sina a onda „Ga poslao da vas blagoslovi.“ Ovo se odnosi na period nakon Hristovog vaskrsenja, ali se ne odnosi na Njegov drugi dolazak. Bog je poslao Svog Sina da blagoslovi Jevreje. On je ukazivao na dan Pedesetnice. Ovo je bio dolazak Utešitelja.
„Ko ima moja uputstva i drži ih, taj me voli. A ko voli mene, njega će voleti moj Otac, i ja ću ga voleti i objaviću mu se“ (Jovan 14:21).
U ovom stihu Isus obećava da će se otkriti onima koji Ga vole. On govori o Svojoj ličnoj interakciji sa Svojim narodom, ne o interakciji sa drugom ili trećom ličnošću. Tako mu je Juda postavio pitanje:
„Na to mu je Juda, ali ne Iskariotski, rekao: Gospode, kako to da nameravaš da se objaviš nama, a ne svetu?” (Jovan 14:22).
Njegov način dolaska
Juda je postavio pitanje „kako?“ Kako će se to Isus objaviti njima a da ga svet ne vidi? Možemo videti da Juda nije razumeo da Isus govori o drugoj ličnosti. Bilo mu je jasno da je Isus govorio o sebi, ali pošto nije razumeo način na koji Duh funkcioniše, nije mogao da razume kako će Isus biti prisutan a ipak nevidljiv svetu. Zbog toga je postavio pitanje.
„Isus mu je odgovorio: „Ako me neko voli, držaće moje reči, i moj Otac će ga voleti, i doći ćemo k njemu i prebivaćemo s njim“ (Jovan 14:23).
Zapazite, Isus nije odgovorio, „neću biti lično ja, već druga ličnost.“ Ne, On to ne kaže. Umesto toga, On naglašava ono što je ranije rekao. On i Njegov Otac će prebivati sa onima koji Ga vole. On će biti sa tom osobom, On će biti u toj osobi. Ovako će Ga učenici poznati dok ga svet neće ni videti. Logika koja stoji iza ovoga je jednostavna za razumeti: ne može neko živeti u nama a da ga pri tome mi ne poznajemo. Ovo je istina koja čini srž istinskog hrišćanstva. Zapravo, to je najveća istina na svetu. Apostol Pavle ukazuje na to kao na Božju tajnu (Kološanima 1;27), „Hrist u vama.“ U ovoj istini je otelovljena sila jevanđelja. Kada Hrist živi u nekoj osobi on je u stanju da uradi sve, greh više ne vlada nad tom osobom jer greh ne može da nadvlada Hrista.
Zašto je Isus morao da ode?
Ako je pitanje, „kako je moguće Hristu, jednoj Ličnosti, da lično prebiva u stotinama miliona osoba u isto vreme,“ odgovor je: ako bi Hrist imao samo silu i sposobnost ljudskog bića, onda ovo ne bi bilo moguće. Međutim, Biblija objašnjava kako je to moguće, na jasan način, tako da ne moramo biti zbunjeni. Istina je da je Isus, kada je bio na zemlji, posedovao samo sposobnosti ljudskog bića. On je bio ograničen kao što su ograničeni svi ljudi. Sva Njegova moćna dela učinila je sila Njegovog Oca koja je prebivala u Njemu (Jovan 14:10). Da je Isus ostao na zemlji onda Mu ne bi bilo moguće da prebiva u Svom narodu. Njegov Duh bi tada imao samo sposobnosti ljudskog duha, bez sposobnosti života u drugoj osobi, a kamoli u milionima drugih osoba. Da je Isus ostao ovde jedina osoba koju bi Njegov Duh bio u stanju da ispuni bio bi On sam. Zbog toga je Isus rekao svojim učenicima:
„Govorim vam istinu: Za vaše je dobro što ja odlazim. Jer ako ne odem, utešitelj neće doći k vama, ali ako odem, poslaću ga k vama“ (Jovan 16:7).
Isus je pojasnio da je morao da ode, to je bilo apsolutno neophodno. Ovaj Utešitelj o kome je On govorio nije mogao da dođe osim ako On prvo ne ode. Ovo je lako za razumeti ukoliko shvatimo da je Utešitelj u stvari Isus lično, u duhovnom obliku. Dok god je boravio na zemlji sa ograničenjima ljudskog tela On nije mogao da prebiva u Svom narodu. Međutim, ako je Utešitelj neko drugi osim Isusa, onda bismo se pitali zašto bi Utešitelju bilo nemoguće da dođe dok je Isus bio na zemlji? Činjenica je da je Isus morao da se vrati na nebo i bude proslavljen. To je upravo ono za šta nam Biblija kaže da je moralo da se desi pre nego što Sveti Duh dođe.
„Poslednjeg i najvažnijeg dana praznika, Isus je ustao i povikao: Ako je neko žedan, neka dođe k meni i pije! Ko bude verovao u mene, kao što je rečeno u Pismu, iz njegovog tela poteći će reke žive vode. A rekao je to za Duh koji je trebalo da prime oni koji veruju u njega. Tada, naime, Duh još nije bio dat, jer Isus još nije bio proslavljen“ (Jovan 7:37-39).
Zapazite šta je bilo neophodno da se dogodi pre nego što dođe Sveti Duh: Isus je prvo morao da bude proslavljen. Dok se to nije dogodilo Sveti Duh nije mogao da dođe. Onda se postavlja pitanje šta predstavlja proslavljanje Isusa? Zbog čega je bilo neophodno da se to dogodi pre nego što dođe Sveti Duh? Isus nam daje odgovor u Jovan 17 kada kaže:
„A sada ti, Oče, proslavi me svojom slavom koju sam imao s tobom pre nego što je svet postao“ (Jovan 17:5).
Da li vidimo šta je to obuhvatalo? Možda postoje neki koji misle da je proslavljanje Isusa predstavljalo neku pravnu, formalnu ceremoniju na nebu gde je Isus bio slavljen, da mu je formalno bio dodeljen autoritet nad univerzumom. Ovo je velika zabluda koje je zamaglila plan spasenje mnogim generacijama. Na mnoge od najvećih događaja u životu i delu Isusa Hrista gleda se kao na „legalne transakcije“ i to je ozbiljno ometalo naše razumevanje Hristovog značaja za nas. U citiranom stihu Isus otkriva da je Njegovo proslavljanje trebalo da bude Očevom slavom. Šta je On mislio ovim da kaže? Ovo znači da je Isus trebalo da bude lično ispunjen životom i silom Boga Oca kada se vratio na nebo, On je trebalo da primi Božji Duh u njegovoj punini. Kada se ovo dogodilo, sva sila Svemoćnog Boga prebivala je u Isusu, uključujući i moć sveprisutnosti (Kološanima 1:19). Sa ovom silom On je sada mogao da bude u stanju da utisne Svoj sopstveni život, lično, u sve pripadnika Svog naroda u isto vreme.
Dok se Njegova telesna forma nalazila na nebu, Njegov Duh (Njegov um i sila) mogao je u isto vreme da doslovno prebiva u svakom pripadniku Njegovog naroda. Tako Hristov um i život, život koji je nadvladao greh, koji je porazio Sotonu, isti život koji je sada bio proslavljen silom svemoćnog Boga, mogu biti usađeni u svakog pojedinca iz Njegovog naroda koji bi Ga primio. Zbog toga je proslavljanje Isusa bilo apsolutno neophodno kako bi Utešitelj (Isus u Duhu) došao da prebiva u Njegovom narodu. Zbog toga je, koliko god to bilo tužno, Isus morao da nas napusti i vrati se na nebo. Predivan deo je da Ga sada svako od nas može posedovati na potpuniji način nego da je ostao ovde na zemlji sa nama. Tako apostol Pavle dalje naglašava da je Isus morao da ode, Njegov odlazak je bio neophodnost, kako bi On mogao dobiti silu da sve ispuni.
„Onaj koji je sišao isti je onaj koji je i uzašao daleko iznad svih nebesa, da sve ispuni“ (Efescima 4:10).
Dok pažljivije posmatramo i proučavamo biblijski koncept „Utešitelja“ vidimo da ne postoji učenje o tome da će doći neka treća ličnost umesto Isusa. Ono što vidimo je to da je lično Isus taj koji će se vratiti u drugom obliku, u duhovnom obliku, kako bi bio u stanju da prebiva u svakom pripadniku Svog naroda u isto vreme.
Zbog toga nam je tako jasno rečeno u 1. Jovanovoj 1:3:
„A naša je zajednica s Ocem i sa Sinom Njegovim Isusom Hristom.“
Ne sa trećom ličnošću, već sa Ocem i Njegovim Sinom.
