Postoji jedno važno pitanje na koje treba dati odgovor. Šta je to što menja grešnika u sveca: da li je to Božja Reč ili Božji Duh? Ili je Božja Reč isto što i Božji Duh? Isus je rekao:
„Reči koje sam vam govorio Duh su i život su“ (Jovan 6:63).
Ovo može navesti na verovanje da Hrist ne živi doslovno u svom narodu, i da to nije zapravo Božji život koji je doslovno ujedinjen sa životom hrišćanina. Mnogi hrišćani veruju da ovo znači da se menjamo čitanjem reči u Bibliji. Mi primamo misli iz Biblije i one menjaju naše misli tako da naše misli postaju kao Božje misli, i ovo znači kada se kaže da imamo Hristov život; ili da mislimo na isti način na koji On misli.
U Jovan 5:39, Isus kaže:
„Vi istražujete Pisma jer mislite da u njima imate večni život…“ (Jovan 5:39).
Isus im nije naredio da istražuju Pismo već je komentarisao njihovu naviku proučavanja Pisma za koju su verovali da će im garantovati večni život. Jevreji su voleli da čitaju svete spise, ali koje je bila svrha toga što su radili? Oni su mislili da se večni život nalazio u spisima. Oni su mislili da će hraneći se rečima zadobiti Božje blagoslove. Ali Isus im je pokazao pravu svrhu spisa, „…a upravo ona svedoče o meni“ (Jovan 5:39). Ovo je svrha svetih spisa; da svedoče o Hristu.
Jevreji su čitali spise misleći da će čitanjem i pamćenjem reči zadobiti život. Međutim, reči nam nikada ne mogu dati život. Svrha reči je da upute na Hrista, onoga ko je istinski život i jedini koji nam može dati večni život. Kao što je Pavle rekao u Galatima 3:24, „zakon nam je bio staratelj, koji nas je vodio do Hrista.“ Isus nastavlja i kaže:
„A vi ne želite da dođete k meni da biste imali život“ (Jovan 5:40).
„Ja sam put, istina i život“ (Jovan 14:6).
Kakav tragičan prizor! Jevreji su proučavali spise, mogli su da objasne svaku doktrinu i trudili su se da zapamte određene odeljke tako što su ih zapisivali i vezivali za svoju odeću, ili tako što su ih postavljali na dovratke svojih kuća. Ali promašili su čitavu suštinu onoga što su čitali! Svo ovo znanje imalo je samo jednu svrhu, a to je da ih odvede Hristu. Pa ipak, dok su prihvatali reči koje govore o Hristu odbacili su samog Hrista, živu realnost, na koju su ih te reči upućivale.
Pavle nam kaže:
„Jer da je bio dat zakon koji bi mogao dati život, tada bi pravednost dolazila putem zakona“ (Galatima 3:21).
Reči ne mogu dati život. Bez obzira na to koliko ih zapamtimo, kako razmišljamo o njima, bez obzira na to koliko lepo izražavaju istinu, reči nam ne mogu dati život. Samo nam Hrist, živa reč Božja, može Lično dati život; ne tako što će nas savetovati, obrazovati ili podstaći naše misli, već tako što će u nas usaditi seme Svog sopstvenog života, Njegovu sopstvenu životnu silu, Sveti Duh, time nas čineći sudeonicima samog Božjeg života ili božanske prirode. Zato nam Pavle ponovo kaže:
„Jer pisani zakon osuđuje na smrt, a Duh oživljava“ (2.Korinćanima 3:6).
„Gospod (Isus) je Duh“ (2.Korinćanima 3:17).
Božja Reč je veoma važna za nas i naše živote. Moramo proučavati Reč i moramo je razumeti, ali samo zbog toga što nam to omogućava da pronađemo Hrista i da se uhvatimo za Njega. On i samo On nam može dati život.
