Apostol Pavle često upotrebljava izraz koji ponekad zaobilazimo kao beznačajan ili imamo poteškoće da ga razumemo. To je izraz „u Hristu.“ Ovaj izraz se pojavljuje u Pavlovim poslanicama i ima duboko značenje. Najčešće se nalazi u poslanicama Efescima i Kološanima. Šta znači ovaj izraz i koliko je važno za nas da ga razumemo?
Efescima 1:3 kaže: „Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim na nebesima u Hristu.“
Bog nas je već blagoslovio sa svim duhovnim blagoslovima, ali postoji uslov. Gde su ti blagoslovi? Oni su u Hristu. Postoji samo jedan način da zadobijemo te blagoslove. Moramo biti tamo gde se nalaze ti blagoslovi. Efescima 2:6, kaže: „I vaskrsnuo nas je s njim i postavio nas s njim na nebesima u Hristu Isusu.“
Zapazite kako je snažna Pavlova izjava. On kaže da mi zapravo sedimo na nebu. Mi pogledamo u sebe i kažemo, „to nije istina, ja sedim ovde na zemlji.“ Pa šta je onda Pavle mislio time da kaže? Pavle ističe činjenicu da je život hrišćanina ujedinjen sa Hristovim životom. Isti život koji je u mojim nožnim prstima je takođe i u mom prstu na ruci, tako da gde god moji nožni prsti idu život u mom prstu na ruci takođe ide tamo. To je Pavle pokušao da kaže. On kaže „ako je Hrist vaš život, gde god da je Hrist i vi ste tu.“
U Adamu
U 1.Korinćanima 15:45 imamo interesantnu izjavu: „Tako je i napisano: Prvi čovek, Adam, postao je živa duša, poslednji Adam Duh koji daje život.“
Kako bismo ispravno razumeli šta znači biti „u Hristu“ prvo treba da razumemo šta znači biti „u Adamu.“ Primetite da stih govori o dva Adama, postoji prvi Adam i poslednji Adam. Poslednji Adam se, naravno, odnosi na Isusa Hrista, ali postavlja se pitanje zašto je Isus nazvan poslednjim Adamom?
Znamo da je Adam bio prvi čovek, bio je postavljen u Edenski vrt i bio mu je dat divan život. Ništa od ovoga se ne odnosi na Isusa pa je ipak nazvan „poslednjim Adamom.“ Bog pokušava nešto da nam kaže. Kada pogledamo Adama možemo naučiti nešto o njemu što nam pomaže da razumemo nešto o Hristu. U Rimljanima 5:14, Pavle kaže: „Ipak, smrt je od Adama do Mojsija carovala i nad onima koji nisu počinili greh sličan prestupu kakav je počinio Adam, koji je tip onoga koji je imao da dođe.“
Ovde kaže da je Adam bio „tip Hrista.“ Postoji nešto u čemu su Adam i Hrist slični. Rimljanima 5:19 nam daje ključ za razumevanje toga zašto se Isus naziva poslednjim Adamom. Kaže: „Jer kao što su neposlušnošću jednog čoveka mnogi postali grešnici, tako će i poslušnošću jednoga mnogi postati pravedni.“
Stih ne kaže samo da su neki postali grešnici, već upoređuje dve grupe ljudi. Sa jedne strane imamo, jednog, a sa druge strane imamo „mnogi.“ Na koga se odnosi, „jednog?“ Taj jedan je Adam! A „mnogi“ se odnosi na ostatak čovečanstva. Kada je jedan čovek odbio da bude poslušan šta se desilo ostalima? Oni su postali grešnici. Nisu njihova dela i ponašanje doprineli tome da oni postanu grešnici. Ne! Neposlušnost jednog čoveka dovela je do toga da mnogi postanu grešnici. Naravno to ne izgleda fer ili pravedno, ali to nije pitanje pravde, već na ovaj način funkcioniše zakon posledica u univerzumu. Izbor jednog čoveka utiče na sve njegove potomke. Svi se rađaju u Adamovom grehu.
Kada smo vi i ja rođeni, nije bila naša krivica što smo bili grešnici, već je problem greha prosleđen na nas i mi moramo da se nosimo sa tim. Ako se dete rodi sa sidom to ne može biti njegova krivica. To je krivica njegovih roditelja. Ovde nije pitanje ko će biti okrivljen, ali je to i dalje realnost, sa kojom će to dete morati da živi.
Rođeni grešnici
Bog je stvorio jednog čoveka i kada je stvorio ovog čoveka život čitavog čovečanstva je bio u tom čoveku. Bog nije stvorio svaku osobu pojedinačno već je stvorio ljudski život i život celog čovečanstva je stvoren u tom jednom životu. To je život koji se umnožava i prenosi vekovima. Mi smo svi sudeonici Adamovog života i u ovom smislu svi smo u Adamu. Drugim rečima, pošto smo svi sudeonici tog života onda smo svi mi deo Adamovog postojanja. Ali ako smo svi deo Adamovog života kakav život očekujemo da imamo? Ako je nešto rođeno od koze možemo li očekivati da to bude mačka? Adam je mogao proizvesti samo svoje sopstveno obličje. Iako je prvobitno stvoren po Božjem obličju, izopačio je ovo obličje i ovo izopačeno obličje je jedino što je mogao preneti svojoj deci. Zbog Adamovog greha mi smo sada zakonski plen Sotone. Nemamo pravo više da se rodimo sa Božjim životom pa se zato svi rađamo bez Božjeg duha. Ovo je nasleđe koje smo primili od Adama i jako je važno za nas da ovo razumemo. Razlog zašto čovečanstvo u svom prirodnom stanju čini zlo nije zato što ljudi ne pokušavaju da čine dobro. Već zato što ljudi žive realnost Adamovog života. Život u nama je izopačen život i nama nije moguće da živimo bilo koji drugi život drugačiji od onog koji imamo. U tom smislu, kao što Biblija kaže, mi smo učinjeni grešnicima onim što je Adam učinio. To ne znači da smo proglašeni krivim zbog greha drugog čoveka.
Postajemo ono što jesmo
Pre mnogo godina, prisustvovao sam jednoj propovedi. Propovednik je stalno ponavljao „vi postajete ono što jeste.“ Dok sam ga slušao pomislio sam o čemu ovaj čovek priča? Kako možeš postati ono što već jesi? Tada to za mene nije imalo smisla ali sada kada sam razumeo istinu o dva Adama shvatio sam da postoji istina u onome što je ovaj propovednik govorio. Ako smo svi nasledili Adamovu izopačenost, nemoćan i nesposoban život, onda činjenice postaju neizbežne: Dok god imamo Adamov život, dok god smo „u Adamu“, onda što duže živimo, što više napora ulažemo, sve što možemo je da potpunije manifestujemo život koji već posedujemo. Mi možemo postati samo ono što već jesmo. Čovek nikada nije uradio nešto što je promenilo ljudsku prirodu, niti će uraditi. Ljudski napori nikada nisu proizveli novi život. U Delima 17:26 se kaže: „I učinio je (Bog) da od jedne krvi sav rod čovečiji živi po svemu licu zemaljskom, i postavio je unapred određena vremena i granice njihovog življenja.“
U Adamovskom životu nema mira
Možemo videti koliko je ovo savršeno istinito. Ne samo u duhovnom smislu već i u fizičkom smislu smo svi braća i sestre. Kada bismo se mogli vratiti dovoljno daleko u prošlost videli bismo da svi imamo iste pretke, ali uprkos ovom srodstvu mi se često borimo jedni protiv drugih jer je to priroda Adamovog života. U tom životu ne postoje mir i harmonija. Kao tumor u telu Adamov život se bori protiv samoga sebe. Jednom sam gledao video o psu koji glođe kosku i izgledalo je kao da je lud. Dok je ovaj pas jeo kosku njegova zadnja noga je počela da se pomera prema njegovim ustima kao da je nezavisna od tela. Pas je počeo da reži na svoju sopstvenu nogu ali kako se noga približila koski on se okrenuo i počeo da ujeda svoju sopstvenu nogu. To se dešavalo iznova i iznova. Gledao sam u ovog psa i pomislio, „tako se ponaša i ljudska rasa.“ Stvar je u tome što za ponašanje ovog psa možemo reći da je ludo, ali često ljudi ne razumeju da se oni koji poseduju Adamov život upravo ovako ponašaju boreći se protiv svog sopstvenog života. Ovo je prirodno ponašanje palog Adamovog života.
Naše stanje nas osuđuje
Glavna stvar je sledeće: Zašto smo takvi kakvi smo? Da li zato što pokušavamo da budemo takvi? Odgovor je ne! Ne zbog naših napora ili izbora. Već zato što smo rođeni takvi! Jedan čovek je to uradio svima nama! Osuđeni smo na to da činimo greh zato što smo Adamovi potomci i ova osuda počiva na čitavom čovečanstvu zbog jednog čoveka. Šta treba da uradimo da bismo bili osuđeni? Treba samo da se rodimo! Kada kažem „osuda“ ne mislim na to da nas je Bog osudio, ne mislim na to da smo krivi za ono što je Adam uradio. Da bi osoba bila kriva ona mora da donese izbor i da prekrši poznati zakon. Bog nas ne osuđuje zbog onoga što je neko drugi uradio već nas naše stanje osuđuje. Dete rođeno sa sidom je osuđeno da umre. Bolest u detetu osuđuje dete. Na isti način naše stanje nas osuđuje. Na ovo Biblija misli kada kaže: „…sagrešenjem jednog, na sve ljude je došla osuda…“ (Rimljanima 5:18)
Prema ovoj izjavi nemoguće nam je da živimo pravedan život i, pre ili kasnije, osim ukoliko se nešto ne desi da nam da novi život, umrećemo u ovom izgubljenom stanju. To je život koji mi posedujemo, koji nas osuđuje. Da Božja blagodat, u Hristu, nije intervenisala istog trenutka kada je Adam odabrao da pojede plod Adam bi pao mrtav. Kada se Božji život duhovno uklonio (iz Adama), i fizički život bi se odmah završio i čitavo čovečanstvo umrlo u Adamu. Ali Isus je stao između čovečanstva i večne smrti, uzeo je na sebe prokletstvo i izdejstvovao period probe za sve nas. Svojom žrtvom koju je prihvatio da učini, On je rekao, „iako su duhovno mrtvi, sačuvaću njihov fizički život na neko vreme i dati im priliku da pronađu put nazad ka duhovnom životu.“ Zbog ovoga nam je Bog dao vreme, obično sedamdeset do osamdeset godina da živimo. Naši dani na zemlji su nam prilika da pronađemo put nazad u život, kroz Hrista, jer smo svi rođeni mrtvi.
Naša najveća potreba je novi život
Zanimljivo je primetiti da Bog nikada nije obećao da će popraviti Adamov život. Hrišćanski život nije prepravljen život. Biblija čini jasnim to da Adamov život mora umreti.
„Dakle, ako je neko u Hristu, on je novo stvorenje. Ono što je staro prošlo je, i evo, novo je nastalo.“ (2. Korinćanima 5:17)
Pošto smo rođeni u Adamu naša najveća potreba je da imamo novi život. Stari život je osuđen i ne može biti popravljen. Mora da umre! Ali gde da nađemo i dobijemo novi život? Kako bi se život mogao prenositi mora postojati originalni izvor života. Adam je bio izvor od koga se prenosio život celog čovečanstva, ali je njegov život postao izopačen do smrti. Sada, pošto nam treba novi život, šta nam Bog daje? Daje nam drugog Adama! Daje nam nekog drugog ko je izvor novog života. Ako možemo da razumemo ovo onda možemo znati zašto je Isus nazvan poslednjim Adamom. Ne zato što je bio postavljen u Edenski vrt sa prelepom ženom već zato što je On izvor novog života, On je Otac novog ljudskog roda.
