“Ali ako neko voli Boga, njega Bog poznaje. “ (1.Korinćanima 8:3)
Svakom čoveku se od rođenja Bog približava svojim Duhom. Nastanak života je delo Boga koji je Ljubav (1.Jov. 4:8). Glavne karakteristike te Ljubavi su saosećajnost i milosrđe i one putuju stazom usmerenosti ka drugima. Onaj koji voli Boga zainteresovan je za pojedinca iz grupe ljudi jer ljude ne posmatra kroz prizmu kolektivizma. Ako je neko od Boga onda on saoseća sa drugom dušom načinom na koji Otac to čini. Saosećajni Bog je toliko nežan Otac da se brine za svaku nit čovečje duše poštujući njegova sopstvena osećanja, pri čemu je ona ( saosećajnost) neraskidivi deo Njegove svemoći.
Video sam ljude koji nemaju saznanje iz Pisma ali slušaju Oca i neguju ljubav koju su primili od rođenja sa toliko empatije prema drugima da se čovek mora zamisliti dobro nad tom činjenicom. Na pamet mi onda dođu stihovi iz Jevanđelja po Mateju 25:34-40: “Onda će Car reći onima zdesna: Dođite, vi blagosloveni moga Oca, i nasledite Carstvo koje je za vas pripremljeno od postanka sveta! Jer, bio sam gladan – i vi ste mi dali da jedem; i žedan – i vi ste me napojili. Bio sam stranac – i vi ste me ugostili; i go – i vi ste me obukli. Bio sam bolestan – i vi ste me negovali; i u tamnici – i vi ste me posetili. Tada će mu pravednici reći: ‘Gospode, kad smo te to videli gladnog, i nahranili te; i žednog, i napojili te? Kad smo te videli kao stranca, i ugostili te; i golog, i obukli te? I kad smo te to videli bolesnog ili u tamnici, i posetili te? A Car će im odgovoriti: Istinu vam kažem: kad god ste učinili nešto za jednog od ove moje najmanje braće, za mene ste učinili.” (Matej 25:34-40)
Informacije koje posedujemo samo nas sa velikom dozom odgovornosti motivišu da napravimo izbor, praveći ga svakog dana uprkos zemaljskoj logici i tzv. realnosti. Taj izbor je poverenje u Oca da će nas On voditi jer On najbolje zna.
Mi sami ne možemo stvoriti ljubav. Nikakvo znanje nam ne može doneti ljubav jer je nigde istinske nema osim kod Boga. Ukoliko sa detinjom, prostodušnom verom, ne dozvolimo Hristu da živi tu Ljubav u nama onda će nam se, bojim se, desiti druga ljubav. Antihristova. Savršeni oblik ljubavi ali bez Duha Hristovog. Deklarativna, literarna i nominalna ljubav. Najveće uporište takve ljubavi se nalazi u tzv. hrišćanstvu jer u njemu nema zaista Hrista raspetog. U njemu je sve deklarativno.
Za one pojedince danas koji žive prostodušnu veru kojom poverovaše Gospodu ispuniće se stih iz 1.Jovanove poslanice 4:2: “Po ovom prepoznajete Duha Božjeg: svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je.” U njima živi saosećajni i realni Hrist pa su i oni baš takvi među ljudima, hodajući stazama gde im isti Duh utire puteve koji vode ka ljudima kojima ne treba osuda već saosećajnost i milosrđe. I zato “svako ko voli začet je od Boga i poznaje Boga.” (1.Kor. 4:7), jer poznaju Duh Očev baš kao i Otac što poznaje svoj u njima.
