„Ovi čudesni znakovi pratiće one koji veruju: U moje ime isterivaće demone, govoriće jezicima, i svojim rukama uzimaće zmije. Ako popiju nešto smrtonosno, neće im nauditi. Polagaće ruke na bolesne i oni će ozdraviti“ (Marko 16:17-18).
Zapazite izuzetne stvari koje je trebalo da budu učinjene i koje su činili oni koji su verovali. Ali zapazite i uslov pod kojim su ove stvari bila učinjene – „u moje ime.“ Isusovo ime je bilo osnova i razlog za ovu izuzetnu silu koja je pratila dela apostola.
„Zatim su se sedamdesetorica vratila radosna, govoreći: „Gospode, čak nam se i demoni pokoravaju kad se služimo tvojim imenom” (Luka 10:17).
„Petar reče: Srebra i zlata nemam, ali ono što imam, to ti dajem: u ime Isusa Hrista Nazarećanina, hodaj” (Dela apostolska 3:6).
„I njegovo ime je – kroz veru u njegovo ime – ojačalo ovog čoveka koga gledate i poznajete; da vera koja dolazi kroz njega vratila je ovom čoveku potpuno zdravlje pred svima vama“ (Dela apostolska 3:16).
Da razjasnimo: kada upotrebljavamo Isusovo ime On je dužan da poštuje sve ono što mi očekujemo u vezi sa Njegovim imenom. To je sve ono što je On obećao i što je Bog obećao kroz Njega.
Izvor sile
Videli smo da se Isusovo ime odnosi na Njegov karakter i autoritet i da moramo doći Bogu ili Isusu u krajnjoj zavisnosti od Njega. Moramo zavisiti od onoga što je On učinio, od onoga što On jeste, od mesta na kome sedi. Međutim, postoji drugi važan aspekt Isusovog imena koji moramo da razumemo. Sva sila, autoritet i karakter su obuhvaćeni u jednom jedinom daru koji je dat Božjoj deci. Pa, zar nije taj dar Isus lično? Zar nisu u Njemu obuhvaćeni sva sila autoritet i karakter? Da, ovo je istina, ali razmotrite ovu Isusovu izjavu:
„Ako me volite, držaćete moja uputstva. I ja ću zamoliti Oca i on će vam dati drugog utešitelja da bude s vama uvek, Duha istine, koga svet ne može primiti, jer ga ne vidi i ne poznaje. A vi ga poznajete, jer stoji i biće u vama. Neću vas ostaviti neutešene. Doći ću k vama“ (Jovan 14:15-18).
Razmislite o tome na šta ukazuje ono što Isus govori ovde. On je bio duboko zabrinut zbog očigledne ožalošćenosti njegovih učenika, sada kada su znali da će On otići. On ih je razuverio obećanjem, „poslaću vam drugog Utešitelja – u stvari, ja ću doći k vama!“ Od ovog trenutka pa na dalje, snaga učenika nije mogla da se temelji na Isusovom fizičkom i vidljivim prisustvu. Do ovog trenutka oni su uvek mogli doći Njemu i pričati Mu o svojim poteškoćama, objašnjavati Mu svoje frustracije i svoje potrebe i On je uvek bio tu da im pomogne. Ali sada, On je odlazio, i izgledalo je da će oni biti ostavljeni kao bespomoćni siročići. Ali Isus ih je razuverio, „biću prisutan među vama, doslovno (ne fizički), biću prisutan isto tako sigurno i istinito, kao kada ste me mogli videti u fizičkom obliku.“ Dakle, Isusov autoritet i karakter je bio sa njima i u njima. To je ono što je On obećao – Utešitelj će biti u njima. Nije ni čudo što su upotrebljavali Isusovo ime (autoritet) zato što je zaista Isus Lično bio u njima i delovao kroz njih. Upotreba Njegovog imena predstavljala je jednostavno prepoznavanje činjenice i njihovo izražavanje vere u istinu da je On bio u njima.
„A utešitelj, Duh Sveti, koga će Otac poslati u moje ime, poučiće vas svemu i podsetiće vas na sve što sam vam govorio“ (Jovan 14:26).
„Nego ćete primiti snagu kad Sveti Duh dođe na vas i bićete mi svedoci u Jerusalimu, po celoj Judeji i Samariji i sve do kraja zemlje“ (Dela apostolska 1:8).
Dakle, sav Isusov autoritet, karakter i sila su bili sadržani u Svetom Duhu koji je dat kao dar Njegovom narodu. Ovo znači da Isus, sa svim svojim osobinama, prebiva sa Svojim narodom i u Svom narodu. On je njihov život, njihov Utešitelj, njihov autoritet, njihova sigurnost, njihova sila. Zato oni sve rade u Njegovo ime priznajući da On zaista živi u njima i da je sva njihova dela učinio On, da su učinjena u Njemu i kroz Njega. Sveti Duh je zapravo Isusovo ime (oživljen Isusov autoritet). Tako da, kada upotrebljavamo Isusovo ime u veri, zapravo okrećemo ključ koji oslobađa svu silu Svetog Duha prisutnog u nama.
Autoritet kao grupa
„Jer, gde su dvojica ili trojica okupljena u moje ime, onde sam ja među njima“ (Matej 18:20).
Bog nas sve voli i u Isusu Hristu je u stanju da pokaže svoju ljubav na poseban način onima koji su Njegova deca. On ne voli nekoga od nas manje, a nekoga više, On nas sve voli podjednako. Kao što otac voli svako svoje dete i svako od njih poznaje pojedinačno, tako i Bog voli svakoga od nas. Ja sam otac i znam da je za mene jedan od najradosnijih trenutaka kada su moja deca na okupu i ja sa njima. Takođe se sećam da nije postojao srećniji trenutak u životu mog oca, od onoga, kada se cela porodica okupi i peva. Njegovo desetoro dece su sada rasuti svuda po svetu, ali dok je bio živ najveće zadovoljstvo su mu pričinjavala porodična okupljanja i mi bismo samo provodili vreme sa njim.
Kada ovo razumem, mogu da shvatim sa većim uvidom šta je Isus želeo da kaže prethodnom izjavom. Kad god se Njegova braća okupe u Njegovo ime, to jest sa interesovanjem i pažnjom fokusiranim na Njemu, onda će On biti prisutan među njima na poseban način. Tada će se manifestovati Njegovo prisustvo i Njegova sila. Zapazite, da ovo nije slučaj kada se ljudi okupe iz bilo kog razloga, već samo kada se okupe u Njegovo ime.
„Da u ime našeg Gospoda Isusa, kad se vi skupite, a i ja ću duhom biti s vama po sili našeg Gospoda Isusa“ (1. Korinćanima 5:4).
Gospodnja sila je prisutna kada se okupimo u Njegovo ime. Možemo li da shvatimo i verujemo u ovu predivnu realnost? Dok se okupljamo oko Njega, fokusiramo na Njega, prepoznajemo Ga, onda ne samo da ćemo videti da se Njegov karakter manifestuje u nama, već ćemo videti i ispoljavanje Njegove sile među nama. Bolesni će biti izlečeni, demoni isterani, jer On Lično živi u nama i među nama, kada se okupimo u Njegovo ime.
Vezano za bolesne
„Boluje li ko među vama? Neka pozove starešine skupštine, pa neka se oni mole za njega, mažući ga uljem u Gospodnje ime“ (Jakov 5:14).
Svi smo upoznati sa ovim stihom iz Jakovljeve poslanice. Tužno je što smo više upoznati sa ovim stihom i što nam je on dublje urezan u umove nego stih koji sledi:
„Molitva upućena s verom ozdraviće bolesnoga, i Gospod će ga podići. I ako je počinio grehe, biće mu oprošteno“ (Jakov 5:15).
Zapanjujuće je da se u ovom stihu nigde ne spominje reč, „možda.“ Jednostavna izjava istine je da će, „molitva u veri ozdraviti bolesnoga i Gospod će ga podići.“
Isus je podjednako prisutan među Svojim narodom kao što je uvek bio, i voljan je i spreman da izleči naše bolesti, duhovne i fizičke, kao što je uvek to bio. Ovo je razlog za naše pouzdanje, ovo je razlog za našu spremnost da sprovedemo uputstva koja su nam data. Isus Hrist je isti juče, danas i zauvek. Ono što je učinio dok je bio ovde, On je spreman i voljan da to ponovo čini, iznova i iznova, za sve koji Mu ukažu poverenje kao što su ljudi to činili pre dve hiljade godina. Pa ipak, što se više čita ovo obećanje iz Jakovljeve poslanice to je veća očajnička nada, od bilo kakvog stvarnog ubeđenja da će obećanje sigurno biti ispunjeno.
Zašto je to tako? Rečeno nam je da će bolesni biti pomazani, „u Gospodnje ime.“ Ponovo vidimo suštinsku realnost da je Isus taj u nama i među nama koji mora upotrebiti Svoju sopstvenu silu. Mi nemamo ništa, ali kada pomažemo bolesnog, „u Gospodnje ime, mi prepoznajemo Njegovo prisustvo među nama i držimo ga se, i zbog toga bolesni bivaju izlečeni. Dok pomazujemo bolesnog u ime Gospoda, sprovođenje vere u realnosti svega što Isus predstavlja za nas, u realnosti Hristovog karaktera ljubavi i milosti, čini Ga uvek spremnim da uzme naše žalosti, da uzme naše boli i patnje, duhovne i fizičke i da ih izleči.
Stav od koga se treba čuvati
„A i neki od Judejaca koji su naokolo obilazili, egzorcista, prizivali su nad opsednutima zlim duhovima ime Gospoda Isusa, govoreći: Zaklinjem vas Isusom kojeg Pavle propoveda! Bilo je tako sedam sinova nekog Skeve, judejskog svešteničkog glavara, koji su to činili. Ali zli duh im je rekao: Poznajem Isusa i znam Pavla, ali ko ste vi? Tada je čovek koji je bio opsednut zlim duhom skočio na njih, sve ih savladao i pretukao, tako da su goli i izranjavani pobegli iz te kuće. To su svi čuli, i Judejci i Grci koji su živeli u Efesu, pa ih je sve obuzeo strah, i veličalo se ime Gospoda Isusa“ (Dela apostolska 19:13-17).
Iskustvo sedam Skevinih sinova naglašava poentu da ne postoji sila u samom zvuku ili izgovoru imena. Ne postoji nikakva korist od upotrebe reči bez posedovanja vere u ono što reči predstavljaju. Da nije bilo Božje milosti danas bi bilo više onih sa iskustvom sličnim onome koje su imali sedam Skevinih sinova, ili su se hrišćani modernog doba toliko daleko udaljili od bilo čega natprirodnog da Sotona nema mnogo prilika da im se prikaže na isti način na koji je to učinio Skevinim sinovima. Sila se ne nalazi u rečima, sila se ne nalazi u pravilnom izgovoru. Sila je Isus lično koji je upravljao prirodom, koji upravljao đavolima, bolestima, dok je bio ovde i podjednako je živ u onima koji su Njegova istinska deca. Vera u ovu istinu, poverenje u Njega i Njegovo prebivajuće prisustvo predstavlja ključ koji oslobađa Njegovu silu u našim životima i našim okolnostima.
Njegovo ime u svim stvarima
Kada u potpunosti shvatimo ovu istinu i realnost ove istine onda reči apostola Pavla skoro da i neće biti neophodne, što se nas tiče, jer će nas naša srca prirodno i spontano dovesti u iskustvo gde Isusovo ime postaje naš razlog za sve.
„Uvek za sve zahvaljujte našem Bogu i Ocu u ime našeg Gospoda Isusa Hrista“ (Efescima 5:20).
„I što god da činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa, zahvaljujući kroz njega Bogu, Ocu“ (Kološanima 3:17).
Neka vas Bog blagoslovi u Isusovo ime!
