„Jer ako smo, dok smo još bili neprijatelji, bili pomireni s Bogom smrću njegovog Sina, koliko ćemo više sada, kad smo pomireni, biti spaseni njegovim životom“ Rimljanima 5:10
Isusova smrt miri, Isusova smrt nas opravdava, ali nas ne spasava. Spasenje nije samo opravdanje. Život Isusa Hrista nas spasava. Ceo svet je pomiren sa Isusom, ali neće ceo svet biti spasen.
Prvo, morate da verujete u to pomirenje i drugo, treba da primite taj život. Ako ne primite Isusov život nije važno koliko često idete u crkvu, nije važno koliko informacija imate u svojoj glavi, nije važno ni to što znate svu istinu o Bogu i Njegovom Sinu. Ako niste primili Njegov život nemate spasenje. Spasenje je život Isusa Hrista, i tačka.
Stvarno iskustvo večnog života nikome nije bilo dostupno dok Isus nije došao, živeo, umro i bio vaskrsnut i dok nije izlio Svoj proslavljeni život na Svoj narod. Ovo je velika istina, život Isusa Hrista predstavlja centralni element jevanđelja. To je čitava suština pravednosti verom i to je razlog zbog koga moramo razumeti istinu o Bogu. Isusov život je sve.
Dakle, opravdanje predstavlja pravo na večni život. Vera je uslov za primanje večnog života, ali doslovni Isusov život predstavlja iskustvo večnog života.
„Lopov dolazi samo da ukrade, zakolje i uništi. Ja sam došao da imaju život, da ga imaju u izobilju.“ Jovan 10:10
„Zato im je Isus rekao: „Zaista, zaista, kažem vam, ako ne jedete telo Sina čovečijeg i ne pijete njegovu krv, nemate života u sebi. Ko se hrani mojim telom i pije moju krv, ima večni život, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.“ Jovan 6:53-54
Dakle, možemo biti opravdani, možemo znati istinu, možemo biti u stanju da citiramo Bibliju od 1. Mojsijeve do Otkrivenja, ali ako ne jedemo Njegovo telo i ne pijemo Njegovu krv, nemamo život u sebi. Spasenje nije teoretski status, to je iskustvo gde je sam Hristov život u nama. Isus kaže onima koji jedu Njegovo telo i piju Njegovu krv, da već imaju večni život (prošlo vreme)! Ne kaže „da će imati“ nego da već imaju večni život u sadašnjem vremenu.
Nikada pre dostupno
Isus je rekao da je došao da nam da život. Ali zašto bi došao da nam da život ako mi već imamo život? Biblija jasno uči, da su pre nego što je Isus došao, postojale neke stvari koje nisu bile dostupne Božjem narodu. Isus Hrist je došao i doneo veliku promenu. Ideja da nam Bog daje ono što je uvek bilo dostupno i da je Božji narod uvek imao istu vrstu privilegija, nije istinita. Čak i dobro utvrđena adventistička doktrina o Danu očišćenja uči drugačije. Adventisti razumeju da je Božjem narodu danas na Dan očišćenja dostupno iskustvo koje nikada ranije nije bilo dostupno, pre nego što je zaista došao anti-tipski Dan očišćenja.
Dakle mi možemo imati iskustvo u određenoj tački vremena koje ljudi pre Hristovog dolaska nisu mogli imati. Biblija to jasno uči. Vidimo da Matej 11:11 ovo jasno uči:
„Istinu vam kažem: među rođenima od žena nije se pojavio niko veći od Jovana Krstitelja, a najmanji u Kraljevstvu nebeskom veći je od njega.“
Jovan Krstitelj je bio najveći; veći od Mojsija, Enoha, Ilije, Davida, Samuila, Samsona, Isaije, Jeremije. Ali najmanji u carstvu nebeskom je veći od Jovana, stoga veći i od svih koji su živeli pre Jovana. Ovo ima smisla samo kada razumemo da je carstvo stiglo tek sa Isusovim dolaskom. Isus je doneo Božje carstvo u ljudsko okruženje i svi koji imaju Hristov život u sebi, deo su ovog carstva. Ovo je nešto što niko nije posedovao pre nego što je Isus to doneo čovečanstvu. To je element koji čini najmanje od nas u carstvu nebeskom, većim od svih koji su živeli pre Hrista. Pismo veoma jasno uči o ovome.
Postupak u tri koraka?
Većini Adventista nije prijatno kada čuju da neko kaže „ja sam spasen.“ To verovatno ima veze sa činjenicom da Elen Vajt kaže da ne bi trebalo da učimo da upotrebljavamo ovaj izraz. Mislim da je ona time želela da kaže da ne bi trebalo da se osećamo da se nalazimo iznad stanja izgubljenosti. Ako hrišćanin ne može da kaže „ja sam spasen“, onda to znači da njegov status hrišćanina ne znači mnogo. Sigurnost i vera, radost i iščekivanje i nada koju bi trebalo da ima, nedostaju. Odrastao sam sa uverenjem da ako čovek počini greh i umre pre nego što kaže „žao mi je“, da je izgubljen. Ali istina je da većina nas može da posvedoči da iako se vrlo naporno trudimo, mi grešimo svakoga dana. Da li to znači da svaki put kada počinimo greh, gubimo svoje spasenje i onda treba da ga ponovo steknemo?
Zapravo, učio sam da je spasenje postupak koji podrazumeva tri koraka, pre svega da ste opravdani, zatim sledi posvećenje i na kraju proslavljanje. Opravdanje je prvi korak na putovanju hrišćanina, u ovom iskustvu Bog vas vidi kao pravedne iako to niste. Posvećenje je proces u kome postajemo sve više sveti. Proces postepenog nadvladavanje greha tokom života, proces koji traje dok god ste živi. Proslavljenje je iskustvo pretvaranja tela iz smrtnog u besmrtno, prilikom drugog Hristovog dolaska.
Šta je posvećenje?
Tokom vremena u kojem je živela Elen Vajt, reč „posvećenje“ je bila upotrebljavana sa drugačijim značenjem od onog koje je dato u Bibliji. Mnogi hrišćani u to vreme su tumačili reč „posvećenje“ kao da se odnosi na stanje u kome osoba raste u svom hrišćanskom iskustvu, postaje postepeno sve više sveta dok se svakodnevno oslobađa svojih greha. Ovo je bio način na koji je shvatano posvećenje u to vreme, ali mi moramo naglasiti da ovo ne predstavlja biblijsko razumevanje posvećenja.
„I Bog je blagoslovio sedmi dan i posvetio ga, jer je tog dana počinuo od svih svojih dela. Tako je Bog stvorio sve što je nameravao da načini.“ 1. Mojsijeva 2:3
Kada je Bog posvetio sedmi dan, da li je to posvećenje predstavljalo proces ili događaj? To je bio događaj! Činjenica da je taj dan bio posvećen jednostavno znači da ga je Bog izdvojio po strani za svetu nameru. To se dogodilo u trenutku, to nije bio proces koji je trajao određeni vremenski period. To je primarno značenje ove reči u Bibliji. Pogledajmo drugi stih koji je još jasniji:
„A neki od vas bili su takvi, ali oprani ste, posvećeni ste, opravdani u imenu našeg Gospoda Isusa Hrista, i Duhom našeg Boga.“ 1. Korinćanima 6:11
Dakle, ako ste hrišćanin, opravdani ste verom, ali ste takođe posvećeni, odvojeni od strane Svetog Duha. Ovo Pavle uči. Dakle, iskustvo primanja Božjeg Duha je ono što odvaja ili posvećuje Božje dete.
Šta je sa proslavljanjem?
Proslavljanje ima dva različita značenja u Bibliji. Prvo značenje je da se to odnosi na stanje koje ćemo iskusiti kada se naša tela budu promenila i kada se budemo transformisali u besmrtna bića.
„Kad on dođe da se proslavi u svojim svetima, i da mu se u taj dan dive svi koji su verovali, jer ste poverovali našem svedočanstvu.“ 2. Solunjanima 1:10
Dakle, Pavle upotrebljava reč proslavljanje u vezi sa Isusovim povratkom i preobražavanjem naših tela prilikom Njegovog dolaska. Većina ljudi smatra da je to proslavljenje tako da kažu „pa možemo imati nadu spasenja, ali dok ne budemo proslavljeni, ne možemo biti spaseni.“ Ali postoje i druga značenja reči „proslavljenje.“ Pavle kaže:
„Dakle, s njim smo sahranjeni svojim krštenjem u njegovu smrt, kako bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih slavom Očevom, i mi isto tako hodili u novini života.“ Rimljanima 6:4
Šta predstavlja Očeva slava koja je podigla Isusa iz mrtvih? To je bio Božji Duh! U Bibliji, Božja slava je primarno Božji Duh. Biblija kaže da kada je Mojsije podigao šator u pustinji, šator je bio ispunjen Božjom slavom. Kada je Solomon sazidao svoju verziju hrama, ponovo se dogodila ista stvar. Ova Božja slava je zapravo predstavljala Božje prisustvo, a to je isto što i Božji Duh.
Sada stih kaže da kao što je Hrist bio vaskrsnut iz mrtvih slavom Očevom i mi smo podignuti Očevom slavom da hodimo u novini života. To je Božji duh koji nas podiže, koji nas proslavlja i koji nam omogućava da hodimo u novom životu. Dakle, kada je osoba proslavljena, to znači da je Božji Duh došao da prebiva u toj osobi.
„A one koje je unapred odredio, njih i poziva; one koje pozva, njih i opravdava; a one koje je opravdao, njih i proslavlja.“ Rimljanima 8:30
Ovde apostol Pavle pojašnjava da proslavljanje nije nešto što čeka poslednji dan. On kaže da su hrišćani već opravdani, već posvećeni i da su već proslavljeni! Proslavljanje je nešto što predstavlja prošlost za hrišćane. Ako je ovo istina, kako onda istinski hrišćanin, koji ima Božji Duh, ne može reći „Ja sam spasen?“
Ne vreme već kvalitet
Večni život u suštini ne predstavlja vremenski period, već kvalitet postojanja. To je stanje u kome mi postojimo kada posedujemo Božji život kroz Isusa Hrista. To je Božji život, kako to može biti bilo šta drugo do večni život? Ovo je Isus rekao i on nije mislio na to da nikada nećemo spavati zato što je rekao, „podignuću ga u poslednji dan.“ Dakle, iako možemo spavati smrtnim snom, i u smrti mi posedujemo večni život, zato što posedujemo kvalitet života koji je Božji život. Nije moguće da osoba poseduje sve ovo a da i dalje govori „ne znam da li sam spasen.“
„A u ovome je to svedočanstvo: Bog nam je dao večni život, i taj život je u njegovom Sinu. Ko ima Sina, ima život, a ko nema Sina Božjeg, nema život.“ 1. Jovanova 5:11-12
Mi dobijamo večni život tako što primamo Sina. Drugim rečima, Isus i večni život dolaze u paketu, ako imamo Isusa imamo i večni život, ako nemamo Isusa nemamo ništa.
Ponovo se vraćamo na ovu predivnu istinu koju Biblija naglašava, a to je realnost Hristovog prebivanja u nama. To je „Hrist u nama, nada slave.“ (Kološanima 1:27). Ovo je spasenje, i u svim našim diskusijama, proučavanjima, sastancima, slušanjima poruka, sve mora postati beznačajno u odnosu na ovu jednu veliku stvar. Ali nije u pitanju samo naše spasenje; Hrist u nama predstavlja suštinu našeg spasenja, ali je to takođe sredstvo kojim Bog proslavlja Svoje ime.
Kako ćemo imati i najmanju ulogu u proslavljanju Božjeg imena, ako to planiramo da činimo ljudskim naporom? Žalosno je i pomisliti na ideju pristupanja Božjem delu, ljudskim metodama i sposobnostima. Moramo imati Isusa koji živi u nama i to je centralna tačka plana spasenja. To je veliko čudo koje će univerzum gledati i čuditi kroz čitavu večnost. To je čudo kako je Bog razradio svoj plan da bi nam dao Svoj sopstveni život kroz to što nam je dao Svog Sina. Ako bismo mogli da poverujemo u to do tačke gde to možemo doživeti u najvećoj meri! To je ono što svet čeka!
„Ko god mrzi svog brata, ubica je, a vi znate da ni u jednom ubici večni život ne ostaje.“ 1. Jovanova 3:15
Večni život je nešto što živi u nama u sadašnjem vremenu. To nije samo nada u budućnost, to nije samo figurativni način izražavanja. Osoba koja je ubica, nema u sebi večni život, već je jasno da Božji narod nema u sebi ovaj ubilački duh, zato što Isus živi u njima, zato što Isus živi u njima, oni poseduju večni život u sebi.
Pravna fikcija?
Počeo sam dublje da proučavam predmet pravednosti verom, kada sam naišao na ovo pitanje „da li je jevanđelje pravna fikcija?“ Pomislio sam „ne može biti fikcija. Da li Bog prihvata laž? Da li me Bog vidi kao pravednog iako sam u realnosti prljav?“ Dok sam pokušavao da pronađem odgovor na to pitanje shvatio sam da je Hristov život ono što me čini pravednim. Jevanđelje nikada nije postalo praktično iskustvo sve dok Isus nije došao. Pre nego što je Isus došao ljudi su imali samo obećanje. Oni su bili opravdani verom, oni su imali opravdanje, ali ne i proslavljenje. To je bila pravna fikcija u to vreme, njihova nada se zasnivala na nečemu što je trebalo da se dogodi u budućnosti, ali Isus je došao i kada je došao doneo je spasenje u sadašnje vreme.
Kada David bude ustao iz groba, on neće mrzeti svoje neprijatelje, niko neće ući u večnost sa takvim duhom. Prilikom vaskrsenja David će ustati sa životom Isusa Hrista i život Isusa Hrista je čisto pravedan. Kada primimo život Isusa Hrista to menja naš duh, to menja našu prirodu. To nije teoretsko spasenje, to nije spasenje u knjigama, to je iskustveno spasenje. Ako nemamo to spasenje danas, onda naravno još uvek nemamo večni život, nemamo spasenje. Ali nijedan hrišćanin danas ne bi trebalo da živi jednostavno na temelju opravdanja. Istina je isuviše jasno iznesena u Novom savezu, da bismo i dalje živeli u senci Starog saveza.
