Isus je dao neke od najtežih izjava u Bibliji i u 5. poglavlju Jevanđelja po Mateju nalazimo ih nekoliko. Jevanđelje po Mateju 5:20 kaže:„Jer, kažem vam: ako vaša pravednost ne bude veća od pravednosti učitelja zakona i fariseja, nećete ući u Carstvo nebesko.” Prisetimo se života kakav su fariseji živeli. Davali su desetak od nane, anisa i kima, postili su dva puta nedeljno, uvek su se molili, uvek su davali nešto siromašnima. Ukoliko ste želeli da pronađete ljude čiji su životi spolja bili pravedni onda ste morali da potražite fariseje. Sada Isus dolazi i kaže im, „ovo nije dovoljno dobro, ukoliko ne budete imali veću pravednost, neće vam biti moguće da uđete u nebesko carstvo.“ Mnogi od ovih ljudi su verovatno pomislili, „ovo je teška izjava i šta ćemo činiti? Moramo samo više da se trudimo!“
Isus je nastavio da im priča da ubica nije samo onaj ko nekome oduzme život, već je čak i čovek koji se ljuti na svog brata bez razloga kriv koliko i ubica. Čovek ne postaje preljubnik samo tako što ode u krevet sa tuđom ženom, već i tako što ima želju ili nameru u svom umu. U mnogim crkvama postoje ljudi koji misle o ovome i prepoznaju da nisu osposobljeni za nebo, ali se nadaju da će jednog dana, teškim radom, pažljivom disciplinom i ponovnom edukacijom svog uma, postati sposobni da disciplinuju svoje misli i tako se kvalifikovati za nebo.
Ali pogledajte šta Isus kaže na kraju poglavlja; nastavio je da stvari čini još težim. U 48. stihu On kaže: „Zato budite savršeni kao što je vaš nebeski Otac savršen. (Matej 5:48).
Šta radite kada pročitate ovakvu izjavu? Neki ljudi odmahnu rukama i odustanu. Ali prosečan hrišćanin kaže, „Moram više da se trudim. Čak da budem savršen kao Bog, moram se više truditi.“
Istina je da su mnogi od ovih ljudi koji čine očajničke napore kako bi se samo-disciplinovali, u naporima da ugode Bogu, potpuno iskreni. Oni istinski rade ono što misle da Bog zahteva. Nije uvek slučaj da uživaju u samo-disciplinovanju, već su iskreno nemarni prema prirodi istinske pravednosti i prema toma kako da je steknu. Od suštinskog značaja je da ovo razumemo, jer ukoliko ovo ne razumemo kako treba možemo uložiti najveće napore i shvatiti na kraju da su bili uzaludni.
Šta je pravednost?
Kako bismo se utvrdili po pitanju ove teme razmotrimo pitanje „šta je pravednost?“ Kako bismo je definisali? Jedna od popularnijih definicija kaže „pravednost je činjenje ispravnih i pravednih dela.“ Mnogi hrišćani su osetili da ova definicija predstavlja veoma dobro objašnjenje pravednosti zbog toga što Biblija u 1. Jovanovoj 3:4 kaže: „Ko god čini greh, on prestupa zakon, jer greh je prestup zakona.“
Deluje kao stvar koja je jednostavna za razumeti. Mi zaključujemo da ako je greh prestupanje zakona, onda je očigledno pravednost nešto suprotno od greha i zbog toga mora jednostavno biti poslušnost zakonu. Tako zaključujemo da, u cilju izbegavanja greha, mi jednostavno treba da prestanemo da budemo neposlušni zakonu, i da bismo stekli pravednost mi jednostavno trebamo biti poslušni zakonu.
Površno gledano ovo deluje kao razuman zaključak, i zapravo uz blaga odstupanja ovo je osnovno temeljno načelo na kome počiva svaka nehrišćanska religija (iako su u mnogim slučajevima, zakoni kojima treba biti poslušan, drugačiji). Tužna je činjenica da su mnogi hrišćani postali toliko obmanuti, toliko neupoznati sa načelima jevanđelja da su u potrazi za spasenjem prihvatili istu temeljnu filozofiju kao i pagani. Osnovna ideja iza ove filozofije je, da je biti spasen ili biti izgubljen, nešto što mi zaslužujemo svojim delima; tačnije time koliko smo dobro poslušni.
Pravednost u zakonu
Naravno, kada definišemo greh i pravednost u smislu onoga što radimo onda naša referentna tačka mora biti zakon, jer je zakon Božji standard pomoću kog nas On upoznaje sa onim što je ispravno i što je pogrešno. Ali pogledajmo šta Biblija kaže u Galatima 3:11-12: „A da se zakonom niko ne opravdava pred Bogom, poznato je: jer pravednik od vere živeće. A Zakon nije od vere, nego onaj ko ga vrši živeće u tome.“
Kako pravednik živi? Kaže da pravednik živi verom, ali da zakon nije od vere. Očigledno, pravednik ne može živeti po zakonu. Pravednost nećemo naći ukoliko je budemo tražili u poslušnosti zakonu. Stih 21 kaže: „Da li je onda Zakon protiv Božjih obećanja? Nipošto! Jer da je bio dat zakon koji bi mogao dati život, tada bi pravednost dolazila putem zakona.“ Ono što nam ovi stihovi govore jeste da bi nam Bog učinio pravednost dostupnu preko zakona da je to bilo moguće. Ali tako nešto nije moguće i zbog toga se u traženju pravednosti ne možemo osloniti na zakon. Mnogi hrišćani vide svoje religiozno iskustvo u svetlu zakona i njihovu zajednicu sa Bogom u svetlu zakona. Ukoliko uspeju da budu poslušni zahtevima zakona oni osećaju da su stekli Božju naklonost, ali ukoliko nisu poslušni osećaju da su otuđeni od Boga i da moraju da počnu da budu poslušni pre nego što Bog može da ih prihvati. Zidajući na ovom temelju oni zidaju na nečemu što ne funkcioniše jer delima zakona nijedno telo neće biti opravdano. Naša poslušnost zakonu ne može proizvesti pravednost.
Pravednost bez zakona
Ovo je dalje naglašeno u Rimljanima 3:21: „A sada se pokazuje pravednost pred Bogom bez Zakona, o čemu svedoče Zakon i Proroci.“ Obratite pažnju na to o čemu ovaj stih govori. Govori o Božjoj pravednosti i kaže da je ona bez zakona. Ovo je čudan izraz. Na šta apostol Pavle misli kada kaže „bez zakona?“ On kaže da postoji pravednost, ali da njeno zadobijanje nema nikakve veze sa zakonom. Kako je to moguće? Ova pravednost je deklarisana kao Božja pravednost. Sad, ukoliko je pravednost, „bez zakona“, zadobijanje pravednosti se ne može temeljiti na držanju zakona ili na bilo kakvoj vezi sa zakonom. Pravednost ne može zavisiti od naših ispravnih i pogrešnih dela. Misao se nastavlja u stihu 22: „I to pravednost Božija kroz veru Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike.“
Dve vrste pravednosti
Ovde vidimo da Biblija poredi dva tipa pravednosti. Postoje pravednost zakona i Božja pravednost koja je bez zakona. Važno je za nas da shvatimo da postoji pravednost koja nema nikakve veze sa poslušnošću zakonu. Za ovu pravednost se kaže da je Božja pravednost. Sada pravednost zakona kaže „onaj ko ga vrši, živeće u tome (Galatima 3:12).“ Ali šta Božja pravednost kaže? Stih 22 kaže „za sve i na sve koji veruju!“ Primetite, jedna pravednost zahteva činjenje. To je zakon. Druga pravednost zahteva verovanje. A to je Bog.
Ova istina je jasno izneta u Avramovom iskustvu. Čitamo u Rimljanima 4:3: „Jer šta kaže Pismo? „Avram je verovao Gospodu, i to mu je uračunato za pravednost.” (Rimljanima 4:3) Zapanjujuće! Avram je kao i svi drugi želeo pravednost. Biblija kaže da je verovao Bogu. Šta je on radio? Nešto se desilo u njegovom umu, u njegovom stavu prema Bogu, i kada se to desilo Bog mu je to istog trenutka uračunao u pravednost. Istog trenutka je zadobio ono za čim ljudi naporno tragaju i zadobio je to tako što je jednostavno verovao Bogu. Apostol Pavle je temeljno razumeo put pravednosti i dao svoje svedočanstvo u Filipljanima 3:6-9. On kaže: „Po revnosti (bio sam) progonitelj pozvanih, po pravednosti koja proizlazi iz poslušnosti zakonu besprekoran. Ali ono što mi je bilo dobitak, to zbog Hrista smatram gubitkom. U stvari, čak sve smatram gubitkom u poređenju sa nenadmašnom vrednošću poznavanja Hrista Isusa, mog Gospoda. Radi njega sam pristao da sve izgubim i sve to smatram nevažnim, samo da dobijem Hrista i da se nađem u njemu – ne oslanjajući se na svoju pravednost, koja je od zakona, već kroz veru Hristovu, na pravednost verom od Boga.“
Ovde je Pavle istakao sva svoja dela, svoju brižljivost u poslušnosti zakonu i poreklo koje ga je učinilo jednim od najistaknutijih sledbenika zakona u Izraelu. Njegovi sunarodnici su ga smatrali za jednog od najsvetijih ljudi među Jevrejima. Ukazao je na ova dostignuća kao na „pravednost koja je u zakonu.“ Ali onda je rekao da sve ovo smatra gubitkom kako bi mogao da zadobije „pravednost koja je od Boga“, i završio je pokazujući kako se ona zadobija, „verom.“ Suština je dakle u tome da postoji pravednost koja ne zavisi od držanja zakona i ovo je jedina pravednost koju vredi imati.
Savršena pravednost
Pošto je Bog savršen i apsolutno pravedan jedina vrsta pravednosti koju on može da prihvati je savršena pravednost. Prihvatajući bilo šta manje od toga za Boga bi značilo da pristaje na kompromis, ali pošto je On savršen nije moguće da napravi kompromis. Jedina pravednost koju On može prihvatiti je apsolutna pravednost. Pošto On zahteva savršenu pravednost onda postaje jasno da jedino sam Bog može proizvesti takvu pravednost. Zapravo, svi koji nastoje da postanu pravedni svojim delima u stvari pokušavaju svojim naporima da postanu kao Bog! Ovakav stav se jedino može opisati kao bezumlje. Potpuno je bezumno da jadni, izopačeni grešnik pokušava da proizvede život svemoćnog Boga svojim sopstvenim naporima.
