Isus je naš život. Da li verujemo u ovo? Isus je jedini posrednik između Boga i nas. Isus nas vodi, usmerava i kontroliše iznutra ako mu se predamo. Da li verujemo u ovo?
Sistemi i organizacije koje uče ljude da gledaju u čoveka i institucije za uputstva potpuno se suprotstavljaju načelu da je Hrist naš jedini Posrednik.
Hajde da pažljivo razmotrimo pitanje, da li verujemo? Ovo je razlika između teorije i života. Proteklih godina pokušavali smo da verujemo po načelu verovanja u istinu da se Sveti Duh, sam Hristov život, daje nama da bude naš život. Na osnovu ove realnosti, možemo da zaključimo:
- Hrist je taj koji živi u meni. Stari čovek je mrtav.
- Ja sam u savršenoj harmoniji sa Bogom, potpuno sam prihvatljiv za Njega jer posedujem Isusov život, a ne sopstveni.
- Ja sam spasen. Izbavljen sam od greha i smrti, oni više nemaju moć nada mnom. Odbaciti ovo znači odbaciti Hrista.
- Sveti Duh mi je dodelio darove koji treba da se iskoriste u donošenju Božjih blagoslova svetu.
- Hrist je moja glava. Ni jedan čovek ili organizacija ne treba da zauzmu to mesto.
- Pre nego što je Isus došao Bog je upravljao Svojim narodom preko pisanog zakona. Nakon Pedesetnice On upravlja svojim narodom preko živog zakona, preko Duha koji je u njima.
- Ja sam pod blagodaću, a ne pod zakonom. Neprestano me usmerava Duh živog Boga, a ne skup pravila.
Očigledno je da ako se u ovu istinu o Hristu koji prebiva u čoveku, poveruje, i ako se ona primi i prihvati, nijedna ljudska organizacija neće biti u stanju da ljude drži u ropstvu. Svaka osoba bi trebalo da zna da Hrist treba da bude njena glava i da bi trebalo samo Njega da sledi. Ovo ne znači da hrišćansko društvo i okupljanje nije neophodno, već to znači da jedno ljudsko biće ne treba da kontroliše i usmerava drugo. To je delo Svetog Duha, Hrista u nama, jedinog Posrednika između Boga i ljudi.
To znači da ako verujemo u ovu istinu, naša borba sa grehom je završena. Mi padamo u greh zato što ne verujemo da smo oslobođeni greha. Mi ne prihvatamo istinu da je Hrist taj koji živi u nama, mi se i dalje borimo sa samim sobom i u sopstvenoj sili zato što ne verujemo u ono što ispovedamo. Isus se ne bori sa grehom, On je pobedio greh i uništio ga. Naša borba pokazuje da Njegov život nije naš život.
Ako je Hrist moj život, ako On živi u meni, onda On proizvodi svoj sopstveni život ljubavi i čistote u meni, to znači da smo izbavljeni od vladavine zakona. Božja reč nam kaže da je svrha zakona bila da nas dovede Hristu. Hrist je svršetak zakona pravednosti. Ako smo pronašli svršetak ili cilj zakona, ako smo pronašli Hrista, ako istinski verujemo u jevanđelje, onda je za nas nemoguće da još tražimo Hrista kroz zakon. Traženje Hrista je pokazatelj da ga još uvek nismo pronašli. Ako je zakon bio vodič koji nas je vodio do Njega, kakva je onda naša potreba za vodičem ako već imamo realnost? Ako prihvatimo implikacije onoga što znači da Hrist živi u meni svaki nesporazum oko zakona će nestati.
Moje iskustvo je da što sam jasnije i jasnije video Hrista, mnoga pitanja za koja sam ranije mislio da su ključna postala su besmislena ili manje važna. Isus je sve, On je sve u svemu. Mi smo kompletni u Njemu i nije nam potrebno ništa više. Odsustvo i nedostatak Hrista nas primorava da tragamo za različitim metodama i praksama u pokušaju da se bavimo grehom. Veru u Hrista je Bog uspostavio kao jedini temelj na osnovu kog se mogu dobiti blagoslovi.
Praktikovanje dela zakona ne može ništa dodati onome što je Hrist već uradio, i njihova svrha je bila samo da nas dovedu Hristu. Hrist je već došao i živi u nama. To je sve što nam je potrebno.
Greh ovekovečen kroz zakon
Način razmišljanja mnogih od nas je da ako ne održimo fokus na zakonu to će imati za posledicu da ćemo ponovo pasti u greh. Zadržavamo se na pogrešnom mišljenju da možemo razumeti greh samo ukoliko se fokusiramo na zakon. Ovo je tako užasan nesporazum. Apostol Pavle nam veoma jasno kaže da će nas fokusiranje na zakon samo učiniti još većim robovima greha.
„U stvari, ja sam bio živ dok nije bilo Zakona, ali kad je stigao propis, greh je oživeo, a ja sam umro“ (Rimljanima 7:9).
„Jer greh me je, našavši uporište u propisu, zaveo i ubio preko njega“ (Rimljanima 7:11).
Zapovest oživljava greh. To je posledica koju uvek pronalazimo u našim životima kada je naš fokus na zakonu. Ovako bi trebalo da bude jer svrha zakona nije bila da reši problem greha nego da uveća problem greha. Zakon je trebalo da dovede čoveka do osećaja potpune grešnosti kako bi se čovek okrenuo Hristu u svojoj potrebi za pravednošću. Pavle nam kaže da je zakon postao deo Božjeg plana za čovečanstvo kako bi našu grešnost učinio većom realnošću za nas.
„A Zakon je došao kasnije kako bi se prestup još jasnije pokazao. Ali gde se pokazao greh, blagodat se pokazala u još većoj meri“ (Rimljanima 5:20).
Bog je uveo zakon u svoj plan za bavljenje grešnim čovečanstvom kako bi se prestup još jasnije pokazao. Stoga, kada se fokusiramo na zakon, ono što će se uvek desiti je da će se prestup još jasnije pokazati. Postaćemo sve više zarobljeni grehom. Nije li ovako mnogima od nas?
Čitav svoj život se borimo sa grehom, naši sastanci su puni propovedi o tome kako da nadvladamo greh, mi neprestano ispovedamo i ponavljamo naše grehe, svako sredstvo je usmereno u nadvladavanje greha, ali realnost je da nikada ne uspevamo da pobegnemo sili greha. Svakog dana savladava nas sila greha kao i prethodnog dana. Razlog je taj što smo još uvek pod zakonom. Još uvek se povezujemo sa Bogom na osnovu zakona. Ne postoji pobeda u zakonu i nikada neće ni postojati.
Zakon nas stalno navodi da merimo i ispitujemo sebe, navodi nas to da stalno imamo pred očima koliko smo bespomoćni u postizanju cilja koji smo sebi zadali, pomaže nam da uvek vidimo svoje grehe, ali što se više fokusiramo na greh to će biti veća naša podređenost grehu. Gledajući mi se menjamo. Ovo je užasavajuća istina. Toliko naporno se trudimo da nadvladamo greh i u tom procesu se sve više zarobljavamo jer ne možemo pobeći od greha svojim naporima, nego verom.
„Dakle, šta ćemo reći? Da su neznabošci, koji ne slediše pravednost, dostigli pravednost, pravednost koja je od vere. A Izrael, koji je sledio Zakon pravednosti, nije uspeo da postigne svrhu tog Zakona. Zašto? Zato što ga nije tražio verom, nego delima. Spotakli su se na kamen spoticanja” (Rimljanima 9:30-32).
Biblija nam kaže da je Isus učinio kraj grehu, da ga je zauvek odstranio.
„Jer bi inače trebalo da mnogo puta strada od postanka sveta. Ali sada, na svršetku ovog poretka, pojavio se jednom zauvek da svojom žrtvom odstrani greh“ (Jevrejima 9:26).
„Jer Zakon nije ništa učinio savršenim, nego je to učinila bolja nada uvedena umesto njega, kojom se približavamo Bogu“ (Jevrejima 7:19).
Zakon ništa nije učinio svršenim. Nije, niti je mogao, ali Isus je mogao i učinio je. Zapazite da se ovo delo odigralo u prošlom vremenu, On je to već učinio. On je odstranio greh kada je žrtvovao Sebe pre dve hiljade godina. On nije odstranio greh samo za sebe, već ga je odstranio za čitavo čovečanstvo.
„Jer je jednim žrtvenim prinosom za svagda učinio savršenima one koji bivaju posvećeni“ (Jevrejima 10:14).
Možemo li videti ovu predivnu istinu? Borba sa grehom je prošlost. Isus je to učinio za nas i u potpunosti porazio greh. Sada nam On daje svoj pobednički život. Greh više nije problem za Božji narod, za one koji poseduju Hristov život, jer u tom životu greh je prošlo vreme.
Užasavajuća tragedija je ta što se mi još uvek borimo da nadvladamo greh. Razlog za to je što nismo prihvatili istinu po pitanju toga šta znači da je Hrist naš život, da je Sveti Duh sam Hristov život i da On lično živi svoj život u nama. Razlog je taj što smo fokusirani na zakon i pokušavamo ponovo da uradimo ono što je Hrist već uradio u nadvladavanju greha. Umesto da prihvatimo istinu da smo više od pobednika i da je Hrist učinio kraj grehu pre dve hiljade godina, mi verujemo u laž da smo i dalje grešnici i da treba da nadvladamo greh tako što ćemo obraćati strogu pažnju na zakon i održavati odnos prema zakonu.
Zakon je za grešnike
Dok god ostajemo fokusirani na zakon jedina posledica će biti sve dublja i dublja povezanost sa grehom. Naši životi će postepeno bivati sve više i više poraženi.
„…Jer pravednik od vere živeće. A Zakon nije od vere…“ (Galatima 3:11-12).
Zakon nije od vere, tačka. Stoga, oni čijim životima upravlja zakon ne žive verom. Pravednik živi verom. Vera znači verovati Bogu. Mi verujemo Bogu da su naša tela hramovi živog Boga, mi Mu verujemo da Hrist živi u nama i da smo u Njemu kompletni. Mi ne oskudevamo ni u čemu. U Njemu već posedujemo večni život, sedimo na nebeskim prestolima, sve stvari su već naše!
Fokusiranje na zakon uvek vodi ka nastojanju da se živi tako da se ispune zahtevi zakona. Po svojoj prirodi zakon zahteva dela i napore. To je sistem u kome fokusiramo našu pažnju na ono što radimo umesto na ono što jesmo. On nas podstiče da neprestano merimo i procenjujemo sebe kroz dela koja činimo, umesto kroz Božji dar. Ali ako je samo Bog istinit a svaki čovek lažov onda zakon uzrokuje to da verujemo u laž.
U Hristu je moj odnos sa zakonom završen. Zakon je odradio svoj posao kada sam bio grešnik, ali sada u Hristu, više mi nije potreban staratelj da me dovede Hristu tako da, iako zakon nije ukinut, za mene je nevažan. On još uvek postoji zato što još uvek postoje grešnici koje treba dovesti Hristu.
„Svestan toga da zakon nije namenjen pravedniku, nego bezakonicima i nepokornimaa, bezbožnima i grešnima, nevernima i onima koji skrnave ono što je sveto, ubicama očeva, majki i drugih ljudi, bludnicima, muškarcima koji ležu s muškarcima, trgovcima ljudima, lažovima, onima koji se lažno zaklinju, i svima drugima koji čine ono što se suproti zdravom učenju“ (1. Timoteju 1:9-10).
Zašto nam je toliko teško da poverujemo u Božju reč? Zakon nije načinjen za pravednika. Koliko puta je potrebno da se to kaže? Pravedniku ne treba zakon, i kada bi postojali samo pravedni ljudi nikakav zakon ne bi bio dat. Zakon Hrista koji živi u Božjem narodu, proizvodeći čistu nesebičnu ljubav, trebalo bi da bude zakon koji upravlja ljudima, i ne bi trebalo da postoji bilo koji drugi zakon.
Zakon je načinjen za grešnike a ne za pravedne ljude. Zar ne vidimo implikacije svega ovoga? Dakle, dok nastavljamo da održavamo odnos sa zakonom time pokazujemo da nismo pravedni, a to znači da smo odbacili Hrista kao našu pravednost. Ako je Hrist naša pravednost i mi smo poverovali u ovu realnost da On Lično živi u nama, da li smo onda grešnici ili pravednici? Da li je Hrist naš život ili je telesan život još uvek naša realnost? Moramo da shvatimo da ćemo živeti ono što verujemo. „Mi ne upravljamo našim verovanjima, naša verovanja upravljaju nama.“
Zbog toga je jasno da nismo u potpunosti prihvatili istinu o Bogu, na praktičan način. Mi nismo zaista prihvatili to da Hrist lično živi u nama. Neki od nas su prihvatili laž da Sveti Duh predstavlja Hristove reči, drugi su samo prihvatili teoriju da je Sveti Duh Njegov život, ali ne veruju u predivnu istinu da je Hrist moj život, moj novi život, moj pobedonosni život, moj bezgrešni život. Mi ne verujemo da je u Hristu okončano naše grešno putovanje i da smo u Njemu više od pobednika.
U Hristu smo razvedeni od tela (telesnosti), stari čovek je mrtav, mi smo nova stvorenja. Mi više nismo grešnici. Naše grešno putovanje je završeno, usudite se da poverujete u to.
„Jer kad smo živeli po telu, grešne strasti pokrenute kroz Zakon delovale su u našim udovima da smrti donesu plod. A sada smo oslobođeni Zakona, jer smo umrli onome što nas je sputavalo, da bismo bili sluge na novi način, po Duhu, a ne na stari način, po slovu“ (Rimljanima 7:5-6).
Neizbežni legalizam
Ako i dalje verujemo da je zakon naš upravitelj i da još uvek treba da održavamo vezu sa njim, neizbežna je posledica da ćemo sa jednog nivoa držanja zakona doći na drugi. Pavle kaže da je Hristova pravednost „iz vere u veru“ (Rimljanima 1:17), ali pod zakonom mi idemo „iz dela u dela.“ Blato legalizma postaje sve dublje i dublje. Neverovatno je ali ne i neočekivano pronaći među onima koji se drže zakona i okrenuti su njemu ljude koji praktikuju nošenje resa, dugih haljina, učenje hebrejskih reči, puštanje dugih brada, i a usvajanje nekih drugih pravila koja propisuje zakon.
Crkva Adventista je ostavila otvorena vrata za takve stvari fokusirajući se na zakon, i čak drži širom otvorena vrata za ceremonijalne aspekte zakona, praktikovanje stvari kao što su davanje desetka i izbegavanje nečistog mesa na osnovu zakona. Ja nisam protiv izbegavanja nečistog mesa ili davanja desetka, ali ne zato što zakon tako kaže. Možemo braniti ove stvari na osnovu korisnosti, a nikako na osnovu zakona. Ako promovišemo ove stvari na osnovu onoga što zakon zapoveda, kakav izgovor onda imamo za ne izvršavanje svih 613 zapovesti koje se nalaze u zakonu? Neki su videli logiku u ovome i užurbano nastoje da drže sva dela zakona. Drugi nisu napredovali u tolikoj meri, ali drže otvorena vrata prihvatanjem nekih aspekta zakona. Ne postoji način da se izbegne logičan napredak u pogledu potpunog prelaska pod sistem zakona. Konačno, to će nas dotle dovesti.
