Legalizam i lična korist
Stav samocentričnog života prema Bogu i Njegovoj službi je karakterističan po duhu legalizma. Sebičnost može pokušavati da služi Bogu i takođe može biti i vrlo aktivna – ali to je uvek legalistička služba. Traži nagradu za službu koju nudi Bogu. „Služio sam ti sve ove godine”, kaže ocu stariji sin, “i nikada mi ni jare nisi dao.” On je sve vreme služio svom ocu da bi dobio nagradu, ali to nije bilo očigledno do sada. Ovaj trenutak pritiska je izneo istinu.
Tako sebičnost služi Bogu – ne slobodno, radosno i spontano, nego očekujući nadoknadu. Očekivana nadoknada može čak biti i neki duhovni blagoslov od Boga, ali služba koja se vrši takvim motivom je legalistička i Bogu neprihvatljiva.
Stariji sin je smatrao svog oca tvrdim i okrutnim jer nije nagradio njegovu službu tokom svih tih proteklih godina. On je poput čoveka kome je dat jedan talanat i koji je došao svom gospodaru na obračun i rekao: “Bojao sam te se jer si strog čovek, uzimaš što nisi uložio i žanješ što nisi posejao” (Luka 19:21). Sebičnost smatra da je Bogu jako teško ugoditi i tako se muči i muči da služi Bogu, i ipak sebe osuđuje za nezadovoljenje zahteva tako ‘zahtevnog’ Boga! Bog ne očekuje ni od koga od nas takvu vrstu službe. Biblija kaže: „…Jer Bog voli onoga koji radosno daje” (2. Korinćanima 9:7).
Po pitanju službe Bog se takođe raduje u onome koji dragovoljno služi, a ne uz gunđanje ili iz neke potrebe. Bog radije želi da ne dobije nikakvu službu, nego da mu neko služi nerado. Kada neko služi za nagradu, za kratko vreme će početi da prigovara Bogu da ga nije dovoljno blagoslovio. Stvar postaje još gora ako je neko drugi blagosloven više od njega.
Da li nekada upoređujemo naš rad i blagoslove koje primamo sa drugima? Ovo može biti rezultat samo legalističke službe. Isus je jednom govorio u priči o nekim radnicima koje je neki čovek unajmio u različitim satima u danu. Na kraju radnog dana gazda je svakome od njih platio po dnevnicu. Oni koji su radili najduže gunđali su gazdi i rekli: „Kako možeš dati nama istu nadnicu kao i svima drugima? Mi više zaslužujemo.” Ovi su ljudi radili za nadnicu, a kada su dobili onoliko za koliko su se pogodili, prigovorili su da drugi ne treba da budu plaćeni toliko koliko su oni plaćeni (Matej 20:1-16). To je upravo ono što vidimo u starijem sinu. On kaže svom ocu: “Kako možeš sve to da daš mom mlađem bratu? Ja sam taj koji ti je verno služio, a ne on.”
Kada su Izraelci služili Bogu sa gunđanjem On ih je poslao u ropstvo, baš kao što im je unapred rekao: “Jer Gospodu, svom Bogu, nisi služio veselog i radosnog srca u izobilju svega. Služićeš svojim neprijateljima…” (5. Mojsijeva 28:47-48). Bog ne nalazi zadovoljstvo u legalističkoj službi.
Samocentrični hrišćani često služe Bogu da bi u očima drugih održavali utisak duhovnosti. Ono što ih drži aktivnima u hrišćanskom radu nije čista i revnosna ljubav prema Hristu, nego strah da će ih drugi smatrati neduhovnima ako ništa ne rade. Kada takvi ljudi odaberu sebi lak put, naročito put koji će im omogućiti finansijsku dobit, tada se naporno trude da osvedoče svakoga da ih je Bog vodio tim putem! Sve dok postoji potreba za takvim samoopravdanjem, dotle će biti i potajnog straha da će ostali možda sada imati manje mišljenje o njihovoj duhovnosti! Koliki je napor i robovanje u takvom služenju Bogu.
Kakva je radost i sloboda u služenju koje izvire iz ljubavi prema Hristu! Ljubav je ulje koje podmazuje mašineriju našeg života tako da ne škripi i ne krči! Jakov je radio sedam godina da bi dobio Rahilju i Biblija kaže da su se tih sedam godina “njemu činile kao nekoliko dana, zbog njegove ljubavi prema njoj” (1. Mojsijeva 29:20). Tako će biti i sa nama kada naša služba Bogu proističe iz ljubavi. Neće biti niti napora niti mukotrpnosti.
Biblija uči da je Hristov odnos prema Njegovoj zajednici/crkvi poput odnosa muža prema ženi. Šta muž pre svega očekuje od svoje žene? Ne njeno služenje. On je nije prvenstveno oženio da bi mu pripremala hranu i prala veš. Ono što on prevashodno želi jeste njena ljubav. Bez toga, sve drugo je bezvredno. To je ono što Bog i od nas traži.
Nedokazanost, nepopustljivost, tvrdoglavost
Sledeća karakteristika samocentričnog života jeste nedokazanost. Kada je stariji sin ljutito stajao ispred kuće, njegov otac je izašao da ga pozove unutra, ali on je bio tvrdoglav i nije želeo da ga posluša. Zaista, “bolji je mladić siromašan, a mudar, nego kralj star, a bezuman, koji više ne zna da primi savet” (Propovjednik 4:13). Onaj koji ima osećaj da sve zna i zbog toga nije voljan da uči od drugih je zaista u žalosnom stanju. Samocentričan pojedinac je toliko ubeđen da je u pravu da nije voljan da primi korekciju i svakako ne voli da bude kritikovan. Naša duhovnost možda nikada nije toliko na probi nego kada doživljavamo od drugih suprotstavljanje i protivrečnost.
Jedina stvar koja treba da nas brine kada nas drugi kritikuju jeste da li je kritika istinita ili pogrešna, a ne da li je osoba koja nas kritikuje naš prijatelj ili neprijatelj. Naši neprijatelji nam češće ukažu na istinu u vezi nas samih nego što to učine naši prijatelji.
Nepopustljiva, tvrdoglava narav je siguran znak samocentričnog individualca. Hajde da zapamtimo da naš krut, samoodbrambeni stav prema drugim ljudima nagoveštava sličan stav u našim srcima prema Bogu. Ako nismo voljni da nas naša braća (čak i najmlađa) uče i koriguju, to samo pokazuje koliko smo svezani i pored svih naših duhovnih iskustava i Biblijskog poznanja. Otac je molio sina, ali ovaj je povređen i pun samosažaljenja. Samocentričan hrišćanin voli da mu se laska, da bude povlađivan i mažen kao malo dete – čak i od strane Boga. Bog treba da nastavi da moli takve osobe, ali one neće lako poslušati. Konačno, one se mogu naći, kao što se našao stariji sin, potpuno izvan očeve kuće. Da li vidite kako je ljudsko srce užasno!
