Zavist i častoljublje
Kada je naše zajedništvo sa Bogom naporno ili je prekinuto, to na različite načine utiče i na naše odnose sa drugim ljudima. Kada je Adam bio odsečen od Božijeg života on je istog trenutka izgubio ljubav i prema svojoj ženi. Kada ga je Bog upitao da li je sagrešio, on je optužio svoju ženu i rekao: „Gospode, to nije moja greška. Ženina je.”
Zavist je jedna karakteristika samocentričnog života u svom stavu prema drugima. Stariji sin (u priči) je zavidio svom mlađem bratu i to je ono što ga je razljutilo. Stariji sin je u svim tim godinama bio neosporni naslednik u kući. Sluge su mu se klanjale, ali sada je njegova pozicija bila ugrožena. U kući je sada neko drugi u centru pažnje i on nije mogao to da gleda i podnese. Zavist, taj zlikovac sa zelenim očima, bio je brz da ispravi svoju ružnu glavu u njegovom srcu.
Sebičan život voli da bude zapažen od drugih. Voli ljudsku slavu i očigledno uživa kada je jedini objekat poštovanja. Voli visoke pozicije i privlači pažnju na sebe na ovaj ili onaj način. Samocentričan hrišćanin traži prilike da kaže drugima o tome šta je učinio za Gospoda – možda na jako pobožan način, ali potajno očekujući poštovanje drugih. On je vrlo nesrećan i uznemiren kada je neko drugi uspeo ili učinio nešto bolje od njega.
Sebičan čovek se lako uznemiri i povredi. Čezne da bude priznat od drugih i da ga drugi pitaju za njegova mišljenja. Zapravo, prilično bi se uvredio ako se drugi ne bi konsultovali sa njim, na primer, na skupštinskom sastanku. On ima toliko visoko mišljenje o sebi da voli da govori i govori i govori, misleći da je svima ostalima potreban njegov cenjen savet! Postoje hrišćani koji kada jednom otvore svoja usta, teško ih zatvaraju; koji nastavljaju da pričaju ne shvatajući da su svima okolo dosadili. Nekontrolisani jezik je jedan od znakova nerazapete sebičnosti.
Sebičan hrišćanin ne zna da zauzme drugorazrednu poziciju sa zahvalnošću i radošću. Uznemiren je kada vođstvo preuzme neko drugi, a on samo treba da svira pratnju. Jedini put kada je voljan da zauzme drugu poziciju jeste kada zna da je to način da dobije prvo mesto prilikom povlačenja (penzionisanja) vođe!
Pričalo se o jednom nemačkom caru kako je uvek i na svakom mestu želeo da bude u centru pažnje. Ako je išao na krštavanje bebe želeo je da bude beba; ako je išao na svadbu želeo je da bude nevesta; ako je išao na sahranu želeo je da bude pokojnik! Nemojmo zaboraviti da njegovo srce nije lošije od našeg.
Ljudska samocentričnost čini da čovek želi da privlači pažnju drugih čak i u najsvetijim aktivnostima – bilo da se radi o propovedanju ili čak molitvi Bogu! Samocentrični hrišćanski vođa će sprečiti duhovni napredak onih kojima služi – jer privlači ljude sebi, a ne Hristu. Pravi Božiji čovek će uvek privlačiti ljude ka Hristu. To je ono na čega nas sve Bog poziva, ali kako su malobrojni oni koji doslovno to i čine.
Sprečavanje mlađih radnika
Sebičan hrišćanski vođa sprečava ostale koji su mlađi od njega da postanu vođe, da ne bi njegova pozicija bila uzdrmana. On vrši službu na takav način da učini sebe neophodnim onima kojima služi. Ovo je potpuno suprotno Božijoj volji. Svako ko sebe čini neophodnim nekoj drugoj duši već izašao izvan Božjeg reda. Samo Bog je jedina i apsolutna neophodnost svakoj ljudskoj duši. Neka niko od nas nikada ne pokušava da zauzme Njegovo mesto.
Niko u Hristovom telu nije nezamenjiv. Božji posao se lako može nastaviti bez nas. Ustvari, može se nastaviti mnogo bolje bez pomoći onih koji se zavaravaju i smatraju sebe nezamenjivima! Stalno treba da budemo svesni ove činjenice. Preporuka kako da se ponizi duša koja sebe smatra „nezamenjivom”: napuni kofu vodom i gurni u nju svoju ruku do lakta – i zatim je izvadi; kolika rupa ostane u vodi u toj meri ćeš nedostajati nakon svog odlaska! Naši darovi su korisni zajednici/crkvi, ali niko nije nezamenjiv.
Moramo biti voljni da se povučemo u pozadinu u svako doba kada nas Bog opozove, ali sebičan hrišćanski radnik to nikada neće prihvatiti. On će maksimalno dugo želeti da održi svoju poziciju. Mnoge takve ‘hrišćanske vođe’ danas trunu na svojim ‘tronovima’ sprečavajući Božiji rad. Ne znaju šta znači ljubazno otići u senku pozadine i pustiti drugog da zauzme njihovo mesto.
Verovatno ste čuli za izreku: ‘Uspeh bez naslednika je neuspeh’. Isus je prepoznao to i obučio je ljude da nastave Njegov posao. Tri i po godine je obučavao druge ljude da preuzmu vođenje Njegovog posla. Kakav je to primer koji treba slediti! Pavle je prepoznao neophodnost obučavanja drugih ljudi koji će nastaviti posao. U 2. Timoteju 2:2 on kaže Timotiju: „Ono što sam ti poverio, ja želim da preneseš i drugim ljudima koji će za uzvrat biti sposobni da obuče druge ljude” (parafrazirano). Ono što zapravo Pavle kaže jeste: „Moraš poveriti ovo blago drugima. Nikada ne sprečavaj mlađe ljude od sebe da iskorače.” Čak i poslovni ljudi prepoznaju princip ‘uspeh bez naslednika je neuspeh’, ali mnoge hrišćanske vođe ovo nisu prepoznali. Zaista, „deca ovoga sveta su mudrija u svojoj generaciji od dece svetla.”
Sebičnost zavidi mlađoj osobi
Zaista nije ništa drugo nego sebičnost koja čini da čovek zavidi nekome ko je mlađi, a može bolje da radi neke stvari nego on sam. Kain je bio ljubomoran zbog činjenice da je Bog prihvatio Avelja, a njega odbacio. Da je Avelj bio stariji od njega, to bi se moglo tolerisati, ali ta užasna činjenica da je njegov mlađi brat bolji od njega ga je toliko izbezumila da je zaklao Avelja. Isto to vidimo u slučaju Josifa i njegove braće. Josif je primio božansko otkrivenje i to je doprinelo da svih njegovih desetoro braće pozelene od zavisti – toliko su zavidili da su želeli da ga ubiju. Car Saul je zavidio mladom Davidu zato što su žene pevale: „Saul je pobio hiljadu, dok je David pobio deset hiljada.” Od tog dana je odlučio da ga ubije. Ljudska istorija, a time i istorija hrišćanske crkve takođe je iznova i iznova puna istih tih priča. Isto tako, farisejske starešine su bile zavidne zbog popularnosti mladog Isusa iz Nazareta i odlučile su da ga predaju na raspeće po svaku cenu.
Sa druge strane, koliko je osvežavajući kontrast videti čoveka kao što je Varnava, u Novom zavetu. On je bio stariji (hrišćanski) radnik koji je uzeo novoobraćenog Pavla pod svoje krilo, kada niko drugi nije mogao da prihvati Pavla. Varnava ga je doveo u zajednicu u Antiohiji i ohrabrio ga. U Delima 13 čitamo da su Varnava i Pavle zajedno išli na misijsko putovanje i kada je Varnava video da Bog poziva tog mladog radnika Pavla u veću službu nego što je njegova vlastita, on je drage volje ustuknuo i ljubazno se povukao u pozadinu. I ta fraza ‘Varnava i Pavle’ gotovo nezapaženo pretvorila se u ‘Pavle i Varnava’ u Delima apostola. Hrišćanstvo danas trpi zato što su malobrojni ljudi poput Varnave koji znaju šta znači ustuknuti i dopustiti da drugi bude počastvovan. Mi smo voljni da ustuknemo u stvarima koje nisu važne. Kada prolazimo kroz vrata, na primer, ne marimo da se zaustavimo i pustimo drugu osobu da prva prođe. Međutim, u važnim stvarima kao što je to položaj i vođstvo u zajednici/crkvi nismo toliko voljni da ustuknemo. Toliko je prevarna naša sebičnost. Možemo imati lažnu poniznost u stvarima koje se ne računaju, ali važne stvari su te u kojima vidimo sebe kakvi zapravo jesmo.
Ponos
Samocentrična osoba ima visoko mišljenje o samoj sebi. Stariji sin je rekao: „Sve ove godine sam naporno radio za tebe i nikada nisam odbio nijednu tvoju zapovest.” Bio je ponosan na svoju pokornu službu svom ocu. Ponos se uzdiže u našim srcima ne samo zbog naših vrlina i uspeha nego i zato što osećamo da ostali ljudi oko nas nisu radili svoj posao toliko dobro kao mi. Ponos je uvek rezultat upoređivanja sebe sa drugima. Ako su drugi oko nas očigledno bolji od nas, nikada se ne bi osećali ponosno. Da je u ovoj priči postojao još jedan brat koji je služio ocu još vernije od starijeg sina, ovaj drugi se uopšte ne bi osećao ponosno u prisustvu njega. Međutim, u ovom slučaju on je osetio da može da se pobednički uporedi sa svojim mlađim bratom. “Služio sam ti verno”, kaže on svom ocu, „a pogledaj ovog tvog mlađeg sina. Šta je on radio? On je rasuo svoj novac na kurve.”
Luciferov pad je bio kroz ponos. On je upoređivao sebe sa ostalim anđelima i osetio da je mudriji, lepši i uzvišeniji od svih njih. Bio je pomazani heruvim, ali je postao đavo. Od tada su i mnogi drugi izgubili svoje pomazanje na isti način. Ti možes biti kao anđeo, ali te ponos u jednom trenutku može pretvoriti u đavola. To je bila bolest kojom su fariseji bili zaraženi. Isus ih je verodostojno prikazao u priči u kojoj se farisej moli: „Gospode, hvala ti što nisam kao drugi ljudi. Ja postim, molim se, dajem desetak…” – do gadosti. Takav je sebičan život. Ponekad, međutim, ponos može biti još podmukliji – kao u slučaju kada se jedan učitelj molio: „Gospode, hvala ti što nismo kao taj farisej.” Nama je ovo smešno jer mi zamišljamo da nismo kao taj učitelj! Kao slojevi crnog luka, duhovni ponos je duboko prožet u nama – s vremena na vreme zaodenut u lažnu poniznost koja je najgori oblik ponosa!
Samocentričan hrišćanski radnik nije neko ko se obavezno ističe nekim prenaglašenim stavom. On poseduje od spolja mnogo lažne poniznosti, pobožno-pognutu pojavu i ‘ponizan’ govor, ali iznutra on sebe upoređuje sa drugima i diči se svojom dobrotom, veličinom i ‘poniznošću’.
Osuđivanje drugih
Takvo upoređivanje sebe sa drugima konačno dovodi do osuđivanja drugih – ponekad i grubim i sarkastičnim izražavanjem. Poslušajte šta stariji sin kaže svom ocu: „Taj tvoj mlađi sin koji je rasuo tvoj novac sa kurvama…” Ko mu je dao te informacije? Niko. On je samo pretpostavio najgore. Kada nekoga mrziš lako ti je da poveruješ najgoru moguću stvar u vezi sa njim. Kako je samo stariji sin sa užitkom razotkrivao promašaje svog brata umesto da ih sakrije.
Da li vidimo samo greške u drugim ljudima? Da li se potajno obradujemo kada vidimo da neko padne – posebno ako je to neko ko nam se ne sviđa? Naša srca su toliko kvarna da kada drugi ljudi padnu to nas uopšte ne ražalosti. Baš suprotno, pomalo smo i zadovoljni, jer to nas prikazuje boljima od drugih. Takav stav je karakterističan za samocentričnu osobu.
Da li sudimo motive drugih ljudi? Samocentrična osoba vidi da neko nešto radi i kaže samoj sebi: “Znam ja zašto on to radi…” i nastavlja da uključi neki telesan motiv tom radu. Koliko se samo sebičan život uzdiže – čak do mere da sedne na Božiji prestol (jer nakon svega, jedino Bog može da sudi motivima drugih).
Pavle nas upozorava: „Pazite da ne doskačete na zaključak da li je neko dobar sluga ili ne pre nego što se Gospod vrati. Kada Gospod dođe, On će upaliti svetlo tako da će svako jasno videti kakvi smo svi pojedinačno, duboko unutar naših srca. Tada će svako znati zašto (sa kojim motivom) smo radili Gospodnje poslove” (parafraza) (1. Korinćanima 4:5) . Jedino kada se Gospod vrati (ne pre toga) znaćemo stvarne motive svake osobe.
Neljubav
Samocentrična, sebična osoba nema nikakvu stvarnu ljubav prema drugim ljudima i to je koreniti uzrok njenog krutog stava prema njima. On se može pretvarati u iskazivanju puno ljubavi, ali nedostaje joj originalna Hristolika ljubav. Stariji sin nikada nije otišao ocu u periodu svih tih godina da se prijavi kao dobrovoljac da traži svog izgubljenog brata. Nije mario da li je njegov brat mrtav ili živ. Sve što ga je interesovalo bilo je da se proveseli sa svojim društvom. Dokle god je on sam bio srećan, nije ga bilo briga šta se dešava drugima.
Jesmo li svezani tako u sebi? Kakav je naš stav prema povratnicima u greh? Lakše je voleti nevernika nego povratnika u greh, ali ako zaista imamo Hristovo saosećanje, volećemo i jedne i druge. Mlađi sin u priči je slika povratnika u greh. Lako je njega osuditi. Mnogo teže je voleti ga i pomoći mu. Biblija kaže: „Ako je hrišćanin poražen u nekom grehu, vi koji ste pobožni treba da mu blago i ponizno pomognete da se vrati na pravi put” (parafraza) (Galatima 6:1). Takođe: „Ako vidiš da hrišćanin greši treba da se moliš Bogu da mu oprosti i On će mu dati život’ (1. Jovanova 5:16. Da li smo se ikada ovako molili za one koji su pali? Ne. Zašto ne? Zato što smo jako usredsređeni na same sebe.
Kada tražimo dublji život i bliskije hodanje sa Bogom, nemojmo nikada zaboraviti da dublji život treba da nas više okrene prema napolju. Bog nam ne poklanja bliskiji hod sa Njim samo da bi ‘nas proveselio sa našim društvom’. Tako nam je lako da uđemo u naše male svete družine (društvo onih koji veruju kao mi) i misliti samo na naš užitak – sve vreme gledajući sa visine one koji nisu imali ‘iskustva dubljeg života’. To uopšte nije dublji život. To je samocentričnost u kostimu duhovnosti; i to je gadost pred Bogom. Nemojmo se varati. Ako smo zainteresovani samo da se ‘veselimo’ (iako to može biti duhovno veselje) sa ostalim članovima naše ‘duhovne družine’, a nismo sposobni za zajedništvo sa vernicima koji ne gledaju našim očima, onda smo mi ustvari u stanju duhovnog zastoja.
Biblija kaže: „Onaj koji ne voli svog brata taj je u smrti” (parafraza) (1. Jovanova 3:14). Reč koja je prevedena kao ‘voli’ u ovom stihu na grčkom je ‘agapao ‘ što znači ‘vrednovati, imati staranje…’. Dakle, ovaj stih zapravo znači da ako ne vrednujemo našu braću i sestre (čak i one iz drugih zajednica), ako ne osećamo brigu za njih, ako im nismo verni i ako se ne radujemo u njima, onda, uprkos svom našem biblijskom poznanju i duhovnim iskustvima, mi smo u stanju duhovne smrti.
Prevashodna služba Svetog Duha
Možemo biti mladi ili stari, držati se svake doktrine ‘svetosti’, sa bilo kakvim brojem iskustava i blagoslova na naš račun, ali ‘ja’ teško umire. Moramo da znamo šta znači svakodnevno uzimati svoj krst i slediti Isusa, ako želimo živeti u pobedi nad samima sobom. Nema drugog načina. U međuvremenu zapamtimo da je Sveti Duh (Hrist u nama) došao da nam pomogne da usmrtimo samocentričnost. Biblija kaže: „Mi po prirodi volimo da radimo stvari koje su upravo suprotne onome što Sveti Duh kaže da radimo, a dobre stvari koje želimo da radimo kada Sveti Duh u nama deluje jesu upravo suprotne našim prirodnim željama. Ove dve sile (naš sebičan život i Sveti Duh) su u neprekidnoj međusobnoj borbi da zadobiju kontrolu nad nama” (parafraza) (Galatima 5:17).
Biblija kaže: „Ako živite po telu pomrećete, ali ako Duhom usmrtite dela tela živećete, jer koji god su (ovako) vođeni Svetim Duhom to su Božiji sinovi” (parafraza) (Rimljanima 8:13-14). Stih 14 se često citira izvan konteksta i predstavlja kao vođstvo Svetog Duha u vezi sa tim gde trebamo ići ili šta trebamo raditi, ali ustvari je povezan sa prethodnim stihom i ukazuje na to da nas Sveti Duh vodi ka usmrćivanju samocentričnih želja. Taj stih takođe uči da je ovo prepoznavajući znak Božijih sinova.
U priči u Luki 15 primećujemo da je očeva ljubav ista za oba njegova sina. On ništa manje nije voleo starijeg sina od mlađeg. Izašao je iz kuće radi oba sina. Kada je mlađi sin došao kući on je izašao napolje da mu ukaže dobrodošlicu i kada je stariji sin odbio da uđe u kuću on je takođe izašao da ga pozove unutra. Ustvari, čak mu je rekao: “Sine, ti si sa mnom stalno i sve što imam tvoje je.” Da li vidite veličinu Božijeg srca čak i prema samocentričnim pojedincima? On nas voli i želi da nam dâ sve što ima, ali najpre nas mora osloboditi od naše samocentričnosti.
Bog ne voli kurvu više od samopravednog fariseja. On ih oboje jednako voli i dao je svog Sina da umre za oboje. Međutim, odgovor u srcima tih dvoje može biti različit i to je ono što čini razliku čak i u Očevoj kući. Mlađi sin koji je jednom bio daleko od očeve kuće sada sedi za stolom uživajući očevo bogatstvo. Stariji sin koji je sve vreme bio unutra sada je napolju. Zaista, kao što je Gospod rekao: “Mnogi koji su sada prvi biće poslednji u večnosti i mnogi koji su ovde poslednji tamo će biti prvi.” Jedino ako smo voljni da se ponizimo i priznamo našu pokvarenost i odgovorimo celim srcem na Očevu ljubav bićemo u mogućnosti da praznujemo sa Njim za Njegovim stolom.
