Svetske religije uče o grehu isto što i hrišćani legalisti

Bio sam zapanjen kada me je neko obavestio da je istaknuta osoba u „Božanskom pokretu“ (ljudi koji ne vjeruju da je Bog trojstvo, antitirinitarci) izjavila da učenje o realnosti Hristovog življenja u nama nije ništa drugo do spiritualizam. Ta osoba je izjavila da Hristov Duh ne živi doslovno u nama, već da su to samo Hristove reči koje „prebivaju“ u nama dok ih čitamo i usvajamo. Ta osoba smatra da mi koji verujemo da Hrist doslovno živi u nama, promovišemo načela spiritualizma.

Ova ideja nije bila ništa novo za mene, ali naravno, optužba da poučavamo spiritualizam je veoma ozbiljna. Spiritualizam je po definiciji ključni element u Sotoninim velikim naporima da obmane i uništi čovečanstvo. Oni koji su uključeni u spiritualizam su među najopasnijim ljudima na planeti. Nije mala stvar biti optužen za poučavanje spiritualizma. Ali da li je ova optužba na mestu?

Ja zaista nisam iznenađen ovom optužbom. Postoje dve velike filozofije u religioznom svetu i sve naše religiozne ideje potiču iz našeg odnosa prema ove dve filozofije. Jedna od njih vodi u legalizam, zavisnost od ljudskih napora i samo-pravednosti. Druga vodi u zavisnost od Hrista, novo rođenje i istinsku pravednost.

Ako stanemo na jednu od ove dve strane (filozofije), logično će sve što se nalazi na toj strani postojati u našem učenju i našim životima, a ako stanemo na drugu stranu, biće suprotno. Zbog toga je od ključne važnosti da zauzmemo ispravan položaj na početku ukoliko želimo da se zaštitimo od razvoja destruktivnih verovanja i praksi u našim životima.

Isto staro pitanje – šta je greh?((Za više informacija o grijehu pročitati Biblijsko otkrivenje – Šta je stvarno grijeh; Glavni problem – ljudsko srce ili ljudsko ponašanje?; Duhovna smrt – stanje grijeha i Koji su to lični grijesi kojih se moramo odreći))

Ovaj problem je povezan sa istim starim, uznemirujućim pitanjem, šta je greh? Ukoliko ne dijagnostikujemo ispravno problem uvek ćemo tražiti pogrešan lek.

Književnici i fariseji su u Hristovo vreme verovali da je problem bio ponašanje ljudi, smatrali su da je u suštini greh bio način na koji se ljudi ponašaju i krenuli su da rešavaju ovaj problem tako što su počeli da edukuju ljude i da ih primoravaju da se pridržavaju mnogobrojnih pravila i propisa. Znamo kakvi su bili rezultati. Kruta, hladna, nemilosrdna, samo-pravedna religija, razvijena sa obličjem pobožnosti, što ju je činilo najviše obmanjivom. Oni koji su bili najpravedniji prema prihvaćenim standardima zapravo su bili najtvrđeg srca i najokrutniji. Ovo je uvek plod religije koja je usredsređena na ljudske napore i sposobnosti. Ali ova vrsta religije se uvek razvija kada verujemo da greh ima veze samo sa ponašanjem ljudi.

Očigledno je da ako je ponašanje ljudi jedini problem, onda rešenje mora biti da im se pruži bolja edukacija i stroža pravila.

Šta ako je problem zaista čovekova priroda? Šta ako je problem nešto što je toliko temeljno, toliko integrisano u čovekovo biće, da nikakav napor, edukacija, disciplina nisu u stanju da to otklone? Šta onda? Ako je greh zaista povezan sa čovekovom prirodom a ne sa njegovim ponašanjem, onda rešenje problema mora biti davanje nove prirode. Pokušaji da se edukuje i disciplinuje stara priroda, nikada neće proizvesti značajnije promene. Zbog toga je od vitalnog značaja da razumemo istinsku prirodu greha. Ako to površno razumemo uvek ćemo koristiti ove površne lekove kao što su bolja edukacija, čvršća disciplina, dok ćemo u isto vreme ignorisati ili umanjivati najveći i jedini suštinski faktor, Hristov život u duši vernika, koji nam jedini može dati novu prirodu.

Malo sam istraživao u nastojanju da otkrijem koje je suštinska razlika između hrišćanstva i svih drugih religija? Imao sam ideju šta bi to moglo da bude pre nego što sam počeo da proučavam, ali ipak, ono što sam otkrio nateralo me je da duboko uzdahnem i ostavilo me zapanjenim. Zapravo, nisam toliko mnogo istraživao, samo sam preko interneta istraživao verovanja najpopularnijih religija na planeti po pitanju greha. Ispod sam prekopirao ono što sam pronašao. Podstičem svakog iskrenog i ozbiljnog hrišćanina koji ovo čita da sve ozbiljno razmotri.

Druge religije i greh

Judaizam

Jevreji veruju da se ljudi rađaju izvorno čisti, a ne sa „prvobitnim“ grehom. Mi znamo da ljudska bića mogu činiti zle i loše stvari, ali Judaizam se ne bavi tom činjenicom. Umesto toga, radujemo se, kao što verujemo da se Bog raduje, kada ljudska bića izaberu da čine dobro.

http://whatjewsbelieve.org/explanation5.html

Islam

Muslimani veruju da se svi ljudi rađaju u prirodno čistom stanju i bez greha. Niko ne nasleđuje „prvobitni“ greh, niti je bilo ko odgovoran za grehe drugih. Islam uči da se svi ljudi rađaju suštinski dobri, sa prirodnom sklonošću da obožavaju Boga (Alaha). Ovo nevino, bezgrešno stanje na rođenju naziva se fitra. Odrastanje u religiji koja nije Islam može izopačiti osobu do te mere da prestane da se nalazi u ovom prirodnom stanju. Iako se osoba rađa bez prvobitnog greha, osoba je podložna činjenju greha i postaje odgovorna za njih nakon određenog uzrasta.

http://suite101.com/article/original-sin-in-islam-a75982

Hinduizam

Hinduizam ne veruje da ljudska bića trpe posledice bilo kakvog prvobitnog greha ili nasleđenih nedostataka u svojoj prirodi što bi moralo biti ispravljeno spoljašnjim uticajem ili posebnom milošću. Naprotiv, Sanatana Darma uči da je naša izvorna priroda zapravo čista dobrota, Biće-Svesnost-Blaženstvo, i da svi nasleđujemo jedinstvo sa Bogom. Hinduistički koncept greha je nečistoća, akumulacija nečega stranog, što mora biti uklonjeno za nas kako bismo se vratili našoj naslednoj čistoti. Takva nečistoća nije greh, iako je nečista, ako ne grešna, ne održava nekoga čistim. Postoje slične emocionalne i mentalne nečistoće od kojih se moramo očistiti.

http://www.hindubooks.org/david_frawley/hinduism/hinduism_and_religions/page5.htm

Bahai

Čovek se rađa kao prazan papir bez prvobitnog greha. Čovek se ponovo rađa kao Bahai, prepoznajući Božji ustupak za ovu Eru, a zatim živi život Bahai, koji je svet.

http://www.diffen.com/difference/Baha%27i_vs_Christianity

Budizam

Budisti ne smatraju da je čovek grešan po prirodi ili da je „u pobuni protiv Boga.“ Svako ljudsko biće je ličnost velike vrednosti koja u sebi ima veliko skladište dobrih, kao i loših, zlih navika. Dobro u čoveku uvek čeka odgovarajuću priliku da procveta i sazri. Zapamtite izreku, „Nema mnogo dobrog u najgorima od nas, a nema ni mnogo lošeg u najboljima od nas.“ Čovekova tuga je nešto lično njegovo, a ne posledica porodičnog prokletstva ili prvobitnog greha mitskog drevnog pretka.

http://www.budsas.org/ebud/whatbudbeliev/182.htm

Možda želite ponovo da pažljivo pročitate ova verovanja i onda da se zapitate, „da li sam ja hrišćanin ili se bolje uklapam u neku od ovih religija?“

Zaključak

Nije iznenađujuće za mene da mnogi od naših ljudi nisu napustili način razmišljanja koji se fokusira na zakon i ponašanje i okreću se Judaizmu kao što su to Galati radili u Pavlovo vreme. Ove religije su potpuno i apolgetski legalističke. Sve one se temelje na pretpostavci da se čovek rađa bez moralnog problema, i da su svi ljudi u stanju da se razviju u dobra, moralna bića vredna života. Sve što treba da rade je da se marljivo trude da čine dobro.

Ističu se nekoliko stvari kada pogledamo ono što ove religije uče:

  1. U ovim religijama ne postoji problem sa čovekovom prirodom, postoji samo problem sa čovekovim delima
  2. U ovim religijama ne postoji potreba za spasiteljem od greha, postoji samo potreba za marljivim ljudskim naporima

Suštinska razlika u odnosu na istinsko hrišćanstvo je ta da je nama potreban Spasitelj od naše grešne prirode, zato što se rađamo sa problemom.