„Ne dajte nikome da vas zavede ni na koji način, jer taj dan neće doći dok prvo ne dođe otpad i ne otkrije se Čovek bezakonja, sin uništenja, koji se protivi i uzvisuje se iznad svega što se naziva bog ili se obožava, tako što će sesti u Božjem hramu prikazujući se kao bog. Zar se ne sećate da sam vam to govorio još dok sam bio s vama? I tako sada znate šta ga zadržava, da bi se otkrio u svoje vreme. Jer se već radi tajna bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava.“ (2. Solunjanima 2:3-7)
Apostol Pavle ovdje opisuje kako će Sotona pokušati da napadne i preuzme kontrolu nad hrišćanskom crkvom, napadom koji će biti iznenađujuće uspešan. Vrhunac ovog Sotoninog napada predstavljaće pojavljivanje „čoveka bezakonja.“
Naznake o „tajni bezakonja“
Postoje dva pasusa u Pismu koja nam daju naznake za to šta predstavlja ovu „tajnu bezakonja.“ Prvi je napisao Pavle, a drugi, Jovan:
„Jer se već radi tajna bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava.“ (2. Solunjanima 2:7)
„Deco, poslednji je čas, i kao što ste čuli, dolazi Antihrist, ali već sada su se pojavili mnogi antihristi. Po tome znamo da je poslednji čas. Izašli su od nas, ali nisu bili od nas, jer da su bili od nas, ostali bi s nama. Ali izašli su da bi se videlo da nisu svi od nas.“ (1. Jovanova 2:18-19)
Vidimo da je ova tajna bezakonja bila aktivna u hrišćanskoj crkvi još od vremena kada je Pavle pisao ovu poslanicu Solunjanima, 52. godine. Ovo đavolsko delo nije doživelo veliki uspeh u to vreme zato što je postojao neko ko mu se suprostavljao i čuvao crkvu da je to delo ne preuzme. Očigledno, taj neko je bio Duh Isusa Hrista, onoga koga Sotona ne može da nadvlada. Ali kao što je Pavle predvideo Isus je trebalo da bude uklonjen sa Svog mesta u crkvi i ovo je trebalo da otvori put „tajni bezakonja“, da uspešno preuzme crkvu.
Razmislimo o ovome za trenutak. Sotona bi imao jako malo uspeha ukoliko bi pokušao da otvoreno preuzme hrišćansku crkvu ili ukoliko bi pokušao otvoreno da formira savez između crkve i sila zla. Zato pismo ukazuje na metod koji je Sotona izabrao, kao na „tajnu“, jer to bi moralo da bude nešto što će zbuniti hrišćane, nešto što bi izgledalo kao da je u njihovom najboljem interesu, nešto privlačno, nešto toliko teško za prepoznati da bi čak i najbolji od hrišćana mogli biti obmanuti. Ova „tajna bezakonja“ morala je biti neko učenje izvučeno iz Pisma, učenje koje je obećavalo ljudima put ka Bogu, a zapravo ih je držalo robovima bezakonja. Zbog toga je nazvana „tajnom bezakonja.“
Pismo ide dalje u razotkrivanju ovog otpada i identifikuje one koji su ga promovisali. Jovan kaže „Izašli su od nas…“ (1. Jovanova 2:19). Jovan je napisao ovu poslanicu 50 godina nakon Pavlovog upozorenja. Jovan je već bio svedok rada i razvoja ove tajne u hrišćanskoj crkvi i daje nam neverovatan i važan detalj: Ova tajna bezakonja nije samo trebala da bude prihvaćena od strane hrišćana, već su je hrišćani promovisali!!!
Kao Trojanski konj, ovo bezakonje se uspešno inficiralo hrišćanstvo i sada je dominiralo hrišćanstvom: Sotona koji je bezuspešno pokušavao da uništi hrišćansku crkvu preko Jevreja, Irodovim mačem, gvozdenom pesnicom Rima, sada je promenio strategiju i postigao veći uspeh uvođenjem ideje koja je trebalo da pretvori neke od najodanijih Hristovih sledbenika, u same nosioce smrtonosnog virusa.
Ukratko, ovde su karakteristike tajne bezakonja koje smo do sada videli:
1. Uveliko je postojala u hrišćanskoj crkvi još od Pavlovog vremena
2. Bila je dijametralno suprotstavljena Hristovom jevanđelju
3. Bila je tako pametno zamaskirana da je prevarila mnoge hrišćane
4. U nju su verovali i promovisali je oni koji su ispovedali da su hrišćani
Tajna se pojavljuje
U nastojanju da identifikujemo ovu tajnu treba da postavimo sebi pitanje: Koje religiozno učenje su hrišćani promovisali u hrišćanskoj crkvi, čak i u Pavlovo vreme, a protiv kojeg se Pavle borio svom svojom snagom? Postoji nešto što je on osudio kako nema nikakve veze sa Hristom i štaviše, što je ukazivalo na to da su hrišćani odbacili Hrista. Nije teško otkriti koje je to bilo učenje kada ispitamo sva Pavlova učenja. Pavle je otvoreno i nedvosmisleno osuđivao ovo učenje. Pažljivo pročitajmo sledeće stihove:
„Hrist je postao beskoristan vama koji se opravdate Zakonom. Otpadoste od blagodati.“ (Galatima 5:4)
„Ja ne odbacujem Božju blagodat, jer ako pravednost dolazi preko Zakona, onda je Hrist uzalud umro.“ (Galatima 2:21)
Kako smo upoznati sa onim što je Pavle pisao, onda ćemo odmah shvatiti da je on neprestano pisao o opasnosti pogrešnog odnosa prema zakonu. Štaviše, on je stalno bio u sukobu sa pokretom među hrišćanima koji je pokušavao da dovede ljude u pogrešan odnos prema zakonu. Oni koji su se suprotstavljali Pavlovom jevanđelju predstavili su alternativu putu vere. Oni su promovisali ideju da postoji još nešto osim jednostavne vere u Hrista, što je bilo neophodno za sticanje Božje pravednosti.
Rasprava u Antiohiji
Ovo je toliko važno pitanje da Biblija vrlo jasno opisuje šta se dešavalo u vezi sa njim. Ono što je neverovatno je to da je mnogim hrišćanima danas promakao značaj onoga što poučava Biblija. Na kraju 14. poglavlja Dela apostolskih rečeno nam je da je Pavle zajedno sa Barnabom „otplovio u Antiohiju… i ostao tamo dugo vremena sa učenicima.“ (Dela 14:26-28). Pismo nam kaže da su u to vreme stigli neki neočekivani posetioci:
„Neki ljudi došli su iz Judeje i učili braću: Ako se ne obrežete po Mojsijevom zakonu, ne možete se spasti. A kad je između njih i Pavla i Barnabe nastala velika rasprava i prepirka, odredili su da Pavle i Barnaba i još neki od njih odu k apostolima i starešinama u Jerusalim zbog tog spora.“ (Dela 15:1-2)
Ovaj skup je imao veliki uticaj na crkvu u Antiohiji i ozbiljno poremetio harmoniju među braćom. Teško je poverovati, ali ovo nam Pismo kaže. Očigledno je bilo mnogo rasprave i ne bi bilo neprirodno pretpostaviti da se došlo na korak do svađe. Kako je moguće da je ovaj problem postao toliko intenzivan? Zašto je reč Pavla, kao dominantnog apostola, kao proroka i pastora u Antiohiji bila toliko malo uvažavana i cenjena da je postojala opasnost da dođe do podele u crkvi?
Prvo napomenimo da su promoteri ovog učenja bili hrišćani koji su došli iz Judeje, samog sedišta hrišćana. Judeja je bilo mesto gde je počela vera, mesto gde je Isus propovedao, mesto na kom se Sveti Duh izlio na dan Pedesetnice, mesto gde je većina apostola živela i bila okupljena, mesto za koje se pretpostavljalo da ima najčistije razumevanje jevanđelja. Ovi ljudi koji su došli iz sedišta crkve, nosili su određenu dozu autoriteta sa sobom. Bilo je prirodno verovati da su oni izražavali jedinstvenu veru Jerusalimske crkve (zajednice), i kako bi mogli da ne budu u pravu? Njihov autoritet je bio toliko snažan da čak ni Pavlov autoritet i shvatanje nisu bili dovoljni da reše ovaj problem u umovima braće u Antiohiji. Zato su oni odlučili da formiraju delegaciju koja će da ode u Jerusalim i razjasni ovaj problem. Delegaciju su činili Pavle, Barnaba i neki vernici iz Antiohije.
U Jerusalimu
„Kad su stigli u Jerusalim, ljubazno su ih primili pozvani i apostoli i starešine, a oni su ispričali šta je sve Bog preko njih učinio. Ali neki iz farisejske sekte, koji su prihvatili Božju nauku, ustali su sa svojih mesta i rekli: Treba ih obrezati i obavezati ih da drže Mojsijev zakon.” (Dela 15:4-5)
Ovde otkrivamo važnu činjenicu u vezi sa onima koji su insistirali da treba da se drži Mojsijev zakon: Glavni podstrekači su bili, „Neki iz farisejske sekte koji su prihvatili Božju nauku.“ Prisetimo se da su fariseji kao grupa bili najodlučniji Hristovi protivnici tokom Njegove službe na zemlji. Oni su Ga neprestano kritikovali i često optuživali da krši zakon. Izgledalo je da su neki od ovih fariseja – zapravo mnogi od njih – bili obraćeni u Hristovu religiju. Kao apostol Pavle, i sam bivši farisej, ovi nekadašnji Hristovi neprijatelji prihvatili su Hristova učenja i udružili se sa hrišćanima. Nažalost, ovi fariseji su zanemarili da odbace zaostavštinu judaizma kada su došli Hristu. Pavle opisuje svoje iskustvo na sledeći način:
„Obrezan osmog dana, izraelskog roda, iz plemena Benjaminovog, Jevrejin rođen od Jevreja, po zakonu farisej, po revnosti progonitelj pozvanih, po pravednosti koja proizlazi iz poslušnosti zakonu besprekoran. Ali ono što mi je bilo dobitak, to zbog Hrista smatram gubitkom. U stvari, čak sve smatram gubitkom u poređenju sa nenadmašnom vrednošću poznavanja Hrista Isusa, mog Gospoda. Radi njega sam pristao da sve izgubim i sve to smatram nevažnim, samo da dobijem Hrista i da se nađem u njemu – ne oslanjajući se na svoju pravednost, koja je od zakona, već kroz veru Hristovu, na pravednost verom od Boga.“ (Filipljanima 4:5-9)
Međutim, među vernim farisejima Pavlov stav je bio izuzetak. Nije bilo mnogo njegovih kolega fariseja koji su išli za Hristom, a koji su odbacili judaizam onako kao što je Pavle odbacio. Postalo je očigledno da je hrišćanska crkva u Jerusalimu bila preplavljena bivšim farisejima (Sotoninim Trojanskim konjem), čiji je stav prema hrišćanskoj veri bio: „Mi prihvatamo Isusa iz Nazareta za Mesiju, pod uslovom da hrišćani prihvate zakon kao neophodni deo hrišćanskog načina života.“ Naravno, ovo nije stvaralo problem verujućim Jevrejima; zakon je predstavljao nešto što je bilo deo njihovog načina života od rođenja, i zapravo, jednom Jevrejinu je bilo jako teško da zamisli svoj život razdvojen od zakona. Mnogi Jevreji su očigledno bili ubeđeni u to da je Isus došao samo da bi dodao nešto njihovoj religiji, a ne da bi je promenio. Za njih, Isus i zakon su stajali rame uz rame. Tek kada su Jevreji pokušali da nametnu dela zakona novo-obraćenim neznabošcima onda je ovaj zahtev za držanjem zakona postao problem.
Zapazite jezik koji su upotrebili fariseji: bilo je potrebno da im se „zapovedi.“ Vidimo da legalistički način razmišljanja dominira kod fariseja. Fokus nije bio na Hristovom životu u vernicima (kroz prebivanje Svetog Duha), već na uvođenju spoljašnjih pravila i ceremonija. Oni su želeli da vernicima nametnu načela legalizma.
Petrov govor
Odmah nakon prvog saslušanja „apostoli i starešine su se okupili da razmotre ovo pitanje.“ (Dela 15:6). Ovo je prilično neverovatno! Šta je tu trebalo da se „razmotri?“ Danas nam se ovo pitanje čini toliko jednostavnim da su apostoli trebali istog trenutka da obezbede odgovor. Međutim, ako pogledamo šta se desilo vidimo da situacija u apostolskoj crkvi nije bila tako savršena kao što često zamišljamo da jeste bila. Apostoli, iako kršteni Duhom na dan Pedesetnice, i iako im je bio poveren zadatak da prenesu jevanđelje svetu, još uvek nisu imali savršeno znanje, i u pogledu ovog pitanja koje nama danas deluje jednostavno nisu bili sigurni u to šta je bila Božja volja! Setite se da je sporno pitanje bilo da li bi od vernika iz neznaboštva trebalo tražiti da se obrežu i drže Mojsijev zakon. Opet smo fascinirani kada otkrijemo šta se dogodilo na ovoj konferenciji. Luka to opisuje na sledeći način:
„Nakon duge rasprave…“ (Dela 15:7).
Vidimo braću u ovoj crkvi u oštrom doktrinarnom sukobu. Niko nije imao jasan odgovor, niko nije bio u stanju da kaže, „Gospod mi je pokazao!“ Možda bi ovo trebalo da nam pomogne da malo bolje razumemo kako inspiracija funkcioniše i uči nas da ne bi trebalo očekivati da neka osoba zna sve samo zbog toga što je krštena Svetim Duhom i primila duhovni dar. Očigledno je moguće da na ovom Jerusalimskom veću, Pavle i Barnaba nisu bili voljni da popuste ni jedan centimetar u ovoj raspravi, a da su se sa druge strane pristalice zakona odlučno borile za ova jevrejska načela koja su želeli da implementiraju svuda u hrišćanskoj crkvi.
Konačno, Petar je ustao i predstavio pobednički argument:
„Nakon duge rasprave, Petar je ustao i rekao im: Ljudi, braćo, dobro znate da me je Bog od prvih dana izabrao između vas da iz mojih usta neznabošci čuju reči dobre vesti i prime veru. I Bog, koji poznaje srca, posvedočio je da ih prihvata davši im Sveti Duh kao i nama. On nije napravio nikakvu razliku između nas i njih, nego je verom očistio njihova srca. Zašto sada iskušavate Boga stavljajući učenicima na vrat jaram koji ni naši praočevi ni mi nismo mogli nositi? Nego verujemo da ćemo biti spaseni po blagodati Gospoda Isusa, isto kao i oni.” (Dela 15:7-11)
Petrov argument je bio veoma moćan i nije mogao lako da bude odbačen. Svako od prisutnih je znao kako su vernici iz neznaboštva primili dar Duha bez da su ikada držali bilo koji deo zakona! To je jasno stavilo do znanja da Bog nije zahtevao od bilo koga da drži zakon kako bi mogao da primi Hristov najdragoceniji dar, Hristovu pravednost, krštenjem Svetog Duha. Interesantno je kako je Petar opisao napore ovih hrišćana fariseja da nametnu obrezanje i zakon neznabošcima. On je ukazivao ne to kao na „jaram koji ni naši praočevi, ni mi, nismo mogli nositi.“ Kasnije je Pavle upotrebio isti izraz da ukaže na dela zakona kada je pisao braći Galatima:
„Za takvu slobodu Hrist nas je oslobodio. Zato budite nepokolebljivi i ne dajte se opet upregnuti u jaram ropstva. Evo, ja, Pavle, kažem vam: ako se obrežete, Hristos vam neće ništa koristiti.“ (Galatima 5:1-2)
Obojica su ukazivala na dela Mojsijevog zakona kao na opterećujući jaram, nešto što visi o njihovim vratovima, nešto što ih drži u ropstvu. Petar je svoj govor završio izjavom koju hrišćani nikada ne bi trebalo da zaborave i koja bi zauvek trebalo da definiše naš odnos prema zakonu. On je rekao, „Nego verujemo da ćemo biti spaseni po blagodati Gospoda Isusa, isto kao i oni.“ (Dela 15:11)
Postavljajući Hrista tamo gde bi trebalo da bude, Petar ga proglašava potpuno dovoljnim za čovekovo spasenje. Čoveku nije potrebno ništa drugo, tačka. To je hrišćanstvo! Zapazite da je to bilo u izrazitoj suprotnosti sa zahtevom fariseja da se vernici prisile da drže Mojsijev zakon.
Jakovljeva odluka
„Kad su završili s govorom, Jakov je rekao: Ljudi, braćo, saslušajte me… Zato smatram da ne treba stvarati neprilike onima iz drugih naroda koji se obraćaju Bogu, nego im treba napisati da se uzdržavaju od onoga što je onečišćeno idolima, od bluda, od udavljenoga i od krvi. Jer Mojsije od drevnih vremena ima po gradovima one koji ga propovedaju, jer se njegovi spisi svake Subote naglas čitaju u sinagogama.” (Dela 15:13-15; 19-21)
Jakov je shvatao da je ovaj problem pretio da podeli hrišćansku crkvu i onda je predložio kompromisno rešenje: jevrejske hrišćane ne bi trebalo podsticati da napuste zakon. U ovome nije postojala nikakva opasnost, jer bi Mojsije (zakon) nastavio da se čita u sinagogama svake Subote. Očigledno je da je ovo bio najveći strah ove jevrejske braće. Oni nisu bili u stanju da odbace i napuste svoje jevrejsko nasleđe i zadovoljavali su se hibridnom religijom u kojoj su bili pomešani čisto jevanđelje Isusa Hrista i legalizam judaizma. Kada shvatimo da Mojsijev zakon nije bio samo njihova religija, već i njihova kultura i nacionalno nasleđe, pronalazimo malo saosećanja i naklonosti prema njima, ali ovo mešanje jevanđelja sa zakonom nije radilo za dobrobit crkve, i stvarne posledice toga su bile upropaštavane i izopačavanje jevanđelja i zbunjenost ljudi u pogledu toga šta se od njih zahtevalo da bi mogli da budu spaseni.
Činilo se da ni apostoli nisu bili u potpunosti oslobođeni legalističkog načina razmišljanja. Ako vam ovo deluje kao ekstremna izjava samo razmotrite to koliko je trajala debata pre nego što je Petar izneo svoj argument. Jasno je da većina njih nisu imali dobro definisane ideje po pitanju spasenja samo verom u Hrista. Zapazite da je Jakov predložio da se neznabošcima da modifikovan zakon koji su činile četiri zapovesti: Bilo je dogovoreno da će im veće pisati, „da se uzdržavaju od onoga što je onečišćeno idolima, od bluda, od udavljenoga i od krvi.“ (Dela 15:20). Oni ih nisu primoravali da se pridržavaju čitavog zakona, ali su još uvek insistirali na tome da bi trebalo da se pridržavaju jednog manjeg dela zakona. Ali se to još uvek zasnivalo na legalističkom pristupu pravednosti.
Razočarenje u Jerusalimu
„Po njima su poslali ovo pismo: Apostoli i starešine i braća, pozdravljaju braću u Antiohiji, Siriji i Kilikiji, braću koja su iz drugih naroda! Pošto smo čuli da su vas neki od nas, kojima nismo dali nikakva uputstva, uznemirili svojim izjavama, pokušavajući da pokolebaju vaše duše, jednodušno smo se složili i odlučili da izaberemo ljude koje ćemo vam poslati zajedno s našim voljenim Barnabom i Pavlom, ljudima koji su predali svoj život za ime našeg Gospoda Isusa Hrista. Zato šaljemo Judu i Silu, da vam i oni to isto usmeno saopšte. Jer Sveti Duh i mi odlučili smo da ne stavljamo nikakvo dodatno breme na vas, osim ovoga što je potrebno: uzdržavati se od onoga što je žrtvovano idolima, od krvi, od udavljenoga i od bluda. Ako se od svega ovoga čuvate, biće vam dobro. Ostajte zdravo!” (Dela 15:23-29)
Zapazite da u ovom pismu nedostaje uputstvo da NE odstupaju od Hrista i da se čvrsto uhvate za Njega verom. Pismo sadrži samo četiri zapovesti koje je predložio Jakov. Nije teško pretpostaviti šta se događalo u umovima hrišćana iz neznaboštva koji su ovo čitali: njihova pažnja je bila preusmerena sa Isusa na držanje četiri pravila, uz obećanje, „ako se od svega ovoga budete čuvali, biće vam dobro.“ (Dela 15:29).
Novi put je bio otvoren za hrišćane iz neznaboštva: ne put zakona sa Sinaja, već put zakona iz Jerusalima, ali načelo je zapravo bilo isto: pazite šta radite i bićete spaseni. Ako ne prekršite pravila, bićete istinski hrišćani!
Sukob u Galatiji
Neko vreme nakon saveta u Jerusalimu ponovo je došlo do spora, ovoga puta u Galatiji. U drugom poglavlju poslanice Galatima apostol Pavle ukazuje na savet u Jerusalimu i daje nam svoje viđenje onoga što se tamo dogodilo.
„Zatim sam, posle četrnaest godina, opet otišao u Jerusalim s Barnabom, a poveo sam i Tita. I izišao sam po otkrivenju i izneo im dobru vest koju objavljujem među neznabošcima, ali to sam rekao nasamo onima uglednim, jer sam hteo da budem siguran da ne trčim, ili da nisam trčao, uzalud. Ali čak ni Tit, koji je bio sa mnom, nije bio prisiljen da se obreže, iako je Grk. A sve zbog lažne braće koja su se potajno uvukla, koja su se ušunjala da ugroze našu slobodu koju imamo u Hristu Isusu, kako bi nas učinili robovima. Ni načas im nismo popustili, nismo im se pokorili, da bi istina dobre vesti ostala kod vas.“ (Galatima 2:1-5)
Pavle pominje grupu na sastanku koja je očigledno želela da Tit bude obrezan. On ukazuje na njih kao na „lažnu braću koja su se potajno uvukla, koja su se ušunjala da ugroze našu slobodu koju imamo u Hristu Isusu, kako bi nas učinili robovima.“ (Galatima 2:4).
Očigledno je da je ukazivao na verujuće fariseje. Oni su najviše insistirali na tome da bi neznabošce trebalo obrezati i primorati da drže zakon. Braća u Jerusalimu su raširenih ruku prihvatili ovo verovanje fariseja. Mnogi od njih su verovatno videli kao pobedu za hrišćanstvo to što su visoko cenjeni ljudi među jevrejima prihvatili Isusa za Mesiju.
Pretpostavljam da se to može uporediti sa situacijom gde neki visoko cenjeni teolozi prihvataju istinu o Bogu (da Bog nije Trojstvo). Mnogi od naših čitalaca bi to smatrali pobedom za pokret koji promoviše istinu o Ocu i Sinu. Ali ovo pokazuje razliku između načina na koji Bog gleda na stvari i načina na koji čovek gleda na stvari. Apostol Pavle ukazuje na ove ljude kao na „lažnu braću“ koji su došli da „ugroze našu slobodu“ i da nas „odvedu u ropstvo!“ On je izjavio da je njihova namera bila da se namerno predstavljaju kao hrišćani kako bi lišili hrišćane njihove slobode, nametanjem „jarma ropstva“, a što je predstavljalo put zakona. Pavle i Barnaba su bili u potpunosti svesni toga da ukoliko bi podlegli ovim pritiscima jevanđelje bi izgubilo svoju silu. Iz ljubavi prema istini i prema narodu čvrsto su se odupirali zahtevima ovih „obraćenih“ fariseja.
Očigledno je da su oni koji su bili „smatrani stubovima“ (Dela 15:19), Jakov, Petar i Jovan, prihvatili ovu „lažnu braću“ i jasno je da je ova izopačena verzija jevanđelja koju su promovisali ovi fariseji u potpunosti preuzela crkvu u Judeji. Međutim, Pavle nije pravio kompromis sa ovom greškom, i izgleda da je on bio jedan od nekolicine koji su bili protiv ulaska ovog misterioznog, lažnog elementa koji se uvukao u hrišćansku crkvu. Pavle je ovo prepoznao i u svojoj poslednjoj propovedi braći u Efesu, rekao je:
„Ja znam da će posle mog odlaska među vas ući okrutni vukovi koji neće imati obzira prema stadu.“ (Dela 20:29)
Zli dvostruki standard
Nakon što se završio sastanak u Jerusalimu, Pavle i Barnaba su se vratili u Antiohiju gde su proveli neko vreme:
„Oni su se oprostili i otišli u Antiohiju. Zatim su okupili mnoštvo i predali im pismo. A kad su ga tamo pročitali, obradovali su se ohrabrenju. Juda i Sila, koji su i sami bili proroci, ohrabrili su braću mnogim rečima i ojačali ih. Proveli su tamo neko vreme, a onda su ih braća u miru otpustila da se vrate k onima koji su ih poslali. Sila je smatrao da je dobro da ostane tamo, a Juda se vratio u Jerusalim. Pavle i Barnaba ostali su u Antiohiji poučavajući i objavljujući dobru vest o Gospodnjoj reči, zajedno s mnogim drugima.“ (Dela 15:30-35)
Za to vreme, dogodio se još jedan događaj koji je pokazao koliko je duboko legalistički način razmišljanja inficirao hrišćansku crkvu i nametnuo odvratne prakse koje su bile destruktivne po Hristovu religiju. Postaje jasnije da je „tajna bezakonja“ zaista obavljala posao i već bila uspostavljena. Ponovo, Pavle opisuje ovaj događaj u svojoj poslanici Galatima:
„Ali kad je Petar došao u Antiohiju, u lice sam mu se suprotstavio, jer je zaslužio ukor. Naime, pre nego što su stigli neki Jakovljevi saradnici, jeo je s onima iz drugih naroda, ali kad su oni stigli, on se povukao i odvojio, jer se bojao onih iz obrezanja. I ostali Judejci su mu se pridružili u tom dvoličenju, pa se čak i Barnaba poveo za njihovim licemerjem. Ali kad sam video da ne postupaju ispravno, po istini dobre vesti, rekao sam Petru pred svima: Ako ti, koji si Judejac, živiš kao oni iz drugih naroda, a ne kao Judejci, kako možeš da prisiljavaš one iz drugih naroda da žive po judejskim običajima?” (Galatima 2:11-14)
Ubrzo nakon sastanka u Jerusalimu, Petar je odlučio da poseti vernike u Antiohiji dok su Pavle i Barnaba još uvek bili tamo. U skladu sa Hristovim jevanđeljem i istinskim duhom hrišćanstva, sva braća su sedeli zajedno i uživali u obroku, jevrejski vernici i vernici iz neznaboštva, svi zajedno u bratstvu i jedinstvu. Odjednom je Petar pogledao kroz prozor i video kako dolaze neka braća iz Judeje. Rečeno nam je da su ova braća bili Jakovljevi saradnici. Očigledno je da su postojale frakcije u crkvi, sa različitim idejama i ovi koji su dolazili sigurno su pripadali Jakovljevoj partiji. Sada se dogodilo nešto apsolutno zapanjujuće: Petar je odmah napustio mesto za stolom pored njegove braće iz neznaboštva i pretvarao se da nije ni sedeo ni jeo sa njima. Naravno, pošto je ovo bio Petar, važan gost iz Jerusalima, njegov uticaj na druge jevrejske vernike je bio moćan, i drugi Jevreji, uključujući i Barnabu, Pavlovog bliskog saradnika, sledili su Petrov primer i odvojili se od vernika iz neznaboštva za stolom. Jedini Jevrejin koji je ostao da sedi sa braćom iz neznaboštva bio je Pavle!
Ponovo smo navedeni da se zapitamo u vezi situacije koja je postojala u crkvi u Jerusalimu, kada vidimo da se čak i Petar plašio da ne uvredi one koji su dolazili predstavljajući Jakova! Zašto se on plašio Jakova? Zašto je Jakov očigledno imao toliko puno moći i autoriteta? Be obzira na razlog, očigledno je da nešto nije bilo kako treba u crkvi i da je duh legalizma stekao potpunu nadmoć nad crkvom u Jerusalimu. Ali sada je Pavle ustao i sve ih ukorio, a naročito Petra. On je bio vođa u crkvi i trebalo je da zna bolje. Kao takav, zaslužio je najstroži ukor.
„Ali kad sam video da ne postupaju ispravno, po istini dobre vesti, rekao sam Petru pred svima: Ako ti, koji si Judejac, živiš kao oni iz drugih naroda, a ne kao Judejci, kako možeš da prisiljavaš one iz drugih naroda da žive po judejskim običajima? Mi koji smo po rođenju Judejci, a ne neznabožački grešnici, i koji znamo da se čovek ne opravdava delima zakona, već samo kroz veru Hrista Isusa, i mi smo poverovali u Hrista Isusa, da se opravdamo verom Hristovom, a ne delima zakona, jer se delima zakona nijedno telo neće opravdati.“ (Galatima 2:14-16)
Pavle je ponovo ustao i čvrsto se suprotstavio ovom lažnom i zlom hibridu od jevanđelja, ali je jasno da je to bilo nešto što je pustilo dubok koren u crkvi i da su se u tom trenutku razvijala dva različita koncepta jevanđelja. Jedan za Jevreje i jedan za neznabošce.
Zapravo, crkva je bila podeljena prema rasama i klasama, stanje koje bi dovelo do proterivanja načela istine i ljubavi, kao i braće koja su učila i živela po Hristu. Tajna bezakonja je bila na delu i očigledno je Pavle bio jedan od retkih koji je video i upozoravao na opasnost od prihvatanja ove tajne.
Poslednja poseta Jerusalimu
Nakon nekoliko godina Pavle je odlučio da se vrati u Jerusalim kako bi posetio tamošnju braću. Tokom čitavog puta, Božji Duh ga je upozoravao na to da ga je čekala velika opasnost u jevrejskoj prestonici, i da ako bude otišao tamo da će biti uhapšen i strpan u zatvor. Ali Pavle je bio vođen nekom čudnom željom da bude u Jerusalimu i ignorisao je upozorenja protiv tog odlaska.
„Kad smo stigli u Jerusalim, braća su nas radosno primila. Sutradan je Pavle otišao s nama kod Jakova. Tamo su bile i sve starešine. On ih je pozdravio, a zatim im detaljno ispričao šta je Bog učinio među neznabošcima posredstvom njegove službe.“ (Dela 21:17-19)
„Kad su to čuli, slavili su Boga, a njemu su rekli: Vidiš, brate, koliko hiljada vernika ima među Judejcima i svi se oni revno drže Zakona. Ali čuli su glasine o tebi da sve Judejce koji su među neznabošcima učiš otpadništvu od Mojsija, govoreći im da ne obrezuju decu i da se ne drže judejskih zakona.“ (Dela 21: 20-21)
Pavlov dolazak je ponovo izazvao sukob upravo zbog jevanđelja koje je propovedao. Jakov je objasnio Pavlu da se hrišćanska crkva uvećala za hiljade Jevreja koji su bili „revni.“ Ali za šta? Za Hrista? Nikako; oni su bili „revni za Zakon.“ I dalje smo u čudu dok gledamo zapanjujuće posledice trovanja i kvarenja jevanđelja, kompromisa sa na izgled bezopasnom greškom kako bismo zadovoljili ljude čiju naklonost želimo da steknemo. Crkva je prihvatila „verujuće“ fariseje, ali po koju cenu? Umesto da predstavlja Hristovu religiju, crkva u Jerusalimu je sada predstavljala produženu ruku Judaizma, legalistički entitet koji je nosio ime „hrišćanska“, koji je ispovedao veru u Hrista, ali koji ga je negirao i poricao svojim načinom bogosluženja. Zapravo, ono što je počelo da se propagira po Jerusalimu nije bilo Hristovo jevanđelje, već „drugo jevanđelje.“
Zapazite da su ovaj savet Pavlu dali Jakov i starešine. Očigledno je da ga je izgovorio sam Jakov. Njegova velika briga je bio zakon. On se bojao da bi neki od Jevreja mogli pomisliti da Pavle kao Hristov apostol možda podstiče jevrejske vernike da odbace Staro-savezne zakone. Izgleda kao da je Jakov više zainteresovan za očuvanje jevrejskog identiteta i odnosa sa zakonom nego za održavanje čistote puta spasenja. Izgleda da je po svoj prilici crkvi u Judeji dopušteno da nastavi da funkcioniše bez previše progona od strane Jevreja, zato što je nastavila da prihvata judaizam. Zaista je postala samo malo drugačija od različitih frakcija koje su postojale u okviru judaizma – fariseja, sadukeja, esena, zilota, irodijanaca…
Hrišćanstvo u Judeji je u osnovi postalo samo još jedna jevrejska frakcija i izgleda da je postala sasvim prihvatljiva za Jevreje – zato je veliki broj Jevreja prihvatio takvo hrišćanstvo. Sada je bilo moguće u Judeji da neko postane hrišćanin bez izazivanja bilo kakvog problema, bez podstrekivanja bilo kakvog progona. Jakov se plašio da bi Pavlov ekstremizam uznemirio prijatnu situaciju u kojoj se nalazila crkva i sada je savetovao Pavla da učini nešto kako bi ublažio predrasude koje su Jevreji imali protiv njega.
„Dakle, šta sad da činimo? Oni će svakako čuti da si došao. Zato učini ovo što ti kažemo: Imamo četiri čoveka koji su pod zavetom. Povedi te ljude, očisti se s njima i plati za njih da obriju glavu. Tako će svi znati da nema ništa u glasinama koje su čuli o tebi, nego da držiš osnove i da čuvaš Zakon. A što se tiče pobožnih ljudi iz drugih naroda, napisali smo i zaključili da ne trebaju držati takve stvari, osim da se čuvaju od idolskih žrtava, od krvi, od mesa udavljenih životinja, i od bluda.” (Galatima 21:22-25)
Jakovljev predlog razotkrio je teologiju koja je bila prisutna u to vreme u hrišćanskoj crkvi: Postojala su dva jevanđelja, jedno za Jevreje, koje je podrazumevalo put zakona, a drugo za obraćene iz paganstva koje bar za trenutak nije obuhvatalo zakon sa Sinaja, već samo onaj koji je bio donesen na veću u Jerusalimu. Teško je objasniti šta se sledeće desilo. Apostol Pavle je prihvatio ovaj predlog koji je, između ostalog, podrazumevao i životinjsku žrtvu – nešto što je više od bilo kog drugog aspekta zakona direktno negiralo i poricalo Isusa Hrista. Iz ovoga možemo naučiti da je opasno previše nastojati da budemo u harmoniji sa onima koji se smatraju našom braćom. Dok je hrišćansko jedinstvo stvar za poželeti, ne bi ga trebalo tražiti po svaku cenu. Odanost Bogu i vernost Njegovim načelima nikada ne smeju biti ugroženi, ni po koju cenu!
„Tako je Pavle sutradan poveo one ljude, s njima se očistio i ušao u hram da objavi svršetak dana obrednog čišćenja kad treba da se prinese prinos za svakog od njih.“ (Dela 15:26)
Pavle je nepokolebljivo branio istinu jevanđelja. On je jasno izrazio svoj stav na savetu u Jerusalimu i kada je ukorio Petra u Antiohiji. Ali njegova želja da bude jedno sa svojom braćom nadvladala je njegovo bolje rasuđivanje. Možda je osetio da im je u potpunosti bio poznat njegov položaj tako da ne bi ometalo njegovo svedočenje ukoliko bi popustio ovom zahtevu, jer, uostalom, on je bio Jevrejin i pored toga je očajnički želeo da pomogne svojim zemljacima da prihvate Hrista na bilo koji mogući način. Imao je dobru nameru ali je napravio grešku. Neka Bog pomogne svima koji ovo čitaju da shvate i da nikada ne ponove ovu grešku. To što je on radio nekima je izgledalo dobro, ali je on zapravo lišio crkvu njenog najvećeg apostola, a da pri tome nije doprineo napretku crkve ni za jedan milimetar.
Tajna bezakonja
Ako pretražimo istoriju hrišćanske crkve videćemo da se ova fundamentalna tragedija jako retko naglašava. Međutim, dok gledamo razvoj ovog rastućeg talasa legalizma u hrišćanskoj crkvi, postaje očigledno da su Pavlova upućivanja na „tajnu bezakonja“ ukazivala na ovaj napad na veru Isusovu kroz nametanje obreda iz Judaizma. U Pavlovo vreme to je bilo nešto što je već počelo da deluje, ali još uvek nije bilo na vrhuncu svog uticaja. Prema njegovim rečima, neko je zadržavao razvoj ovog zla, ali onda bi ta osoba trebalo da bude „uklonjena sa puta“ i onda bi u potpunosti bio otvoren put za potpuno ispoljavanje ove tajne. Krajnji rezultat svega ovoga bi bio pojavljivanje „čoveka greha.“
Danas postoje dve institucije koje su više fokusirane na obrede i ceremonije od bilo kog drugog religioznog tela. To su judaizam i papstvo. U judaizmu, obrede i ceremonije nameće Mojsijev zakon. Međutim, Rimokatolička crkva je usvojila mnoge od ovih obreda ali ih je prilagodila paganizmu. Oba sistema su orijentisana na dela, i dok jedan poriče Hrista, drugi je antihrist. Rimokatolička crkva je krajnji rezultat opsednutosti ranih jevrejskih hrišćana zakonom. Razvijen je sistem gde je hrišćanska crkva usvojila hijerarhijsku strukturu Mojsijevskog sistema, usvojen je sistem sveštenstva sa svojim konceptom klerika i laika, liturgijski obredi, besmisleni ritualizam, sve je usvojeno, poštovanje „dana, razdoblja, meseci, godina“ je prihvaćeno kao deo Hristove religije.
Koja je bila tragična posledica svega toga?
Legalistička dela su neminovno zamenila Hrista u umovima i srcima ranih hrišćana. Nije bilo moguće izbeći ovu posledicu. Hrist ne može da koegzistira sa suprotstavljenim sistemom religije.
„Evo, ja, Pavle, kažem vam: ako se obrežete, Hristos vam neće ništa koristiti. I opet svedočim svakom čoveku koji se obreže da je dužan da izvršava sav Zakon. Hrist je postao beskoristan vama koji se opravdate Zakonom. Otpadoste od blagodati.“ (Galatima 5:2-4)
Hrist je bio „uklonjen sa puta“ i ovo se istog trenutka jasno moglo videti u iskustvu rane crkve. Prvi deo knjige Dela apostolskih je pun izveštaja o moćnim delima rane crkve nakon što su vernici bili ispunjeni Hristovim Duhom na dan Pedesetnice. Iskustvo hrišćana je opisao Luka na sledeći način:
„Strah je obuzeo svaku dušu, a apostoli su činili mnoga čuda i znakove.“ (Dela 2:43)
„Apostoli su činili mnoga čuda i znake u narodu. I svi su jednodušno bili u Solomonovom tremu.“ (Dela 5:12)
Čuda su predstavljala prirodan i spontan način života crkve. Natprirodna Isusova intervencija je bilo nešto što se svakodnevno dešavalo. Međutim, nakon 12. poglavlja izgleda kao da ovakvi događaji sve više iščezavaju. Opis svih natprirodnih događaja Hristove manifestacije koji su se dogodili u prvih 15 godina hrišćanske crkve bilo bi nemoguće smestiti u jednu knjigu. Ali nakon tog vremenskog perioda, autor se uglavnom fokusira na službu i čuda apostola Pavla. Da li je moguće da je Hrist, Onaj koji je zadržavao tajnu bezakonja, postepeno uklonjen sa svog mesta u crkvi – „uklonjen sa puta?“ (2. Solunjanima 2:7). Ovo je svakako u skladu sa onim što je učio Pavle:
„Hrist je postao beskoristan vama koji se opravdate Zakonom. Otpadoste od blagodati.“ (Galatima 5:4)
Ova priča je zaista zapanjujuća, ali verovatno najkorisnije pitanje za nas bi bilo: Ako je tajna bezakonja uspela da pokori hrišćansku crkvu tokom perioda kada su njeni članovi bili ljudi koji su lično hodali sa Iskupiteljem, i dok je apostol Pavle još bio živ, kakav je uticaj to imalo na generaciju koja je usledila? A danas? Posle 2000 godina razvijanja i usavršavanja, koliko duboko utvrđena može biti ova „tajna bezakonja?“ Da li je moguće da su i najbolji hrišćani među nama pod njenim uticajem?
