Manchester, Jamaica
www.restorationministry.com
vidclay@gmail.com

Tip i antitip – oslobodimo se pogrešnih shvatanja

Neke od najvećih zamerki i kritika koje su ljudi ikada imali po pitanju hrišćanstva pojavile su se zbog načina na koji je Bog opisan u Starom savezu i zbog stvari koje je zapovedio i učinio.

Sa Bogom opisanim u Starom savezu nekad je teško baviti se. On je predstavljen kao Bog Jevreja, a ne drugih naroda, i dok je štitio Izrael nemilosrdno je uništavao druge narode zapovedajući da se čitave kulture izbrišu sa lica zemlje, uključujući žene, decu i stare ljude. Čak ni bebe ni životinje nisu bile pošteđene u nekim od ovih uništenja, na koja se danas ukazuje kao na genocid. Kako možemo uskladiti ovu sliku sa slikom milostivog, nežnog Isusa, punog ljubavi, koga pronalazimo u Novom savezu, koji insistira na tome da je Bog naš Otac koji voli sve ljude?

Ovo nije jedina sporna oblast; zapovesti Starog saveza, ponekad izgledaju proizvoljne i besmislene, a još se stiče i gori utisak kada pogledamo užasne kazne nametnute onima koji nisu bili poslušni zapovestima. Ljudi su bili beskompromisno ubijani za zločine kao što su proklinjanje oca i majke, a ni homoseksualcima nije bilo dozvoljeno da žive.

Kako se ovo može uskladiti sa milošću i strpljenjem koje se otkrivaju u Bogu Novog saveza?

U drugim oblastima, kao što su tumačenje proročanstava, razumevanje zakona i blagodati i u prirodi Izraela danas – u svim ovim i drugim oblastima, vidimo veliko neslaganje i konfuziju u hrišćanstvu. Očigledno je da postoji potreba za jasnim, doslednim razumevanjem razlike između Starog i Novog saveza i razloga zbog kojih postoje ove razlike.

Model i sredstvo podučavanja

Ključ za usklađivanje svih ovih poteškoća je da razumemo da je celokupan sistem Starog saveza bio veliki model, sredstvo podučavanja, u kojem je Bog prikazao buduće realnosti. Drugim rečima, sistem Starog saveza nije bio realnost i nije predstavljao konačnu istinu o Bogu i načinu Njegovog delovanja. Već je to bio sistem simbola i slika koji su predstavljali istinu, ali nisu bili istina. Ova činjenica je prikazana u stihovima koji slede:

„Jer Zakon je bio dat preko Mojsija; blagodat i istina došle su kroz Isusa Hrista“ (Jovan 1:17).

Jer Zakon imajući senku predstojećeg dobra, a ne i samo obličje praktičnih učinaka, nikad ne može istim žrtvama koje se iz godine u godinu neprestano prinose usavršiti one koji pristupaju Bogu“ (Jevrejima 10:1).

Neki hrišćani veoma dobro objašnjavaju razliku između fizičkog i duhovnog Izraela, ili između tipskih žrtava i Hrista kao antitipske žrtve, ali u isto vreme imaju jako slabo razumevanje zakona i njegove svrhe u Starom savezu, u odnosu na njegovu svrhu u Novom savezu.

Tip i stvarnost nijesu isto

Sledi spisak nekih od tipova i antitipskih stvarnosti koje se nalaze u Bibliji. Većina ljudi je upoznata sa ovim tipovima i može lako da identifikuje odgovarajuće antitipove.

  • Jagnje – Hrist
  • Krv – Život
  • Prvosveštenik – Hrist
  • Palestina – Nova zemlja
  • Fizički Izrael – Crkva (Zajednica vernika)
  • Levitsko sveštenstvo – Hrišćani

Spisak svih tipova i antitipova je mnogo obimniji nego ovaj. Zapravo, celokupan sistem Starog saveza – sve u njemu – predstavljalo je tip. Ovo je činjenica koja se dosta slabo razume. Najveće nesuglasice i nesporazumi u hrišćanstvu nastali su zbog toga što isto načelo tipa i antitipa nije primenjeno na ostatak Starog saveza. Mnogi ljudi su još uvek preokupirani praktikovanjem starosaveznih tipova kada bi trebalo da budu uključeni u novosavezne antitipove. Evo nekih dodatnih primera tipova i antitipova.

  • Rekviziti iz Svetinje – Stvarna sredstva spasenja
  • Praznici – Događaji u procesu spasenja
  • Gresi – Greh
  • Krivica – Razdvojenost od Boga
  • Božje zapovesti – Božji karakter
  • Sistem zakona – Božje carstvo
  • Ponašanje – Priroda
  • Činjenje – Verovanje
  • Bog kao sudija – Bog kao Otac

Nije neophodno da ispitujemo sve tipove u ovom poglavlju, već ćemo se fokusirati samo na neke od njih. Jednom kada počnemo da razmišljamo o tome otvorenog uma i iskrenog i poštenog srca sve će postati očigledno, jer je istina uvek u skladu sa samom sobom i uvek sledi put logike. Neki od ovih nesporazuma ostavili su razarajuće posledice na religiozno iskustvo miliona ljudi kroz vekove i doveli su do pojave velikog broja lažnih doktrina i pogrešnog predstavljanja Boga.

Proučićemo četiri tipa iz Starog saveza i fokusirati se na realnost iz Novog saveza. Izabrao sam ove tipove sa spiska i fokusiraćemo se na njih zato što je njihovo nerazumevanje nanelo veliku štetu tokom potekle dve hiljade godina. Evo četiri tipa na koje ćemo se fokusirati:

  • Gresi – Greh
  • Krivica – Razdvojenost od Boga
  • Božje zapovesti – Božji Karakter
  • Bog kao Sudija – Bog kao Otac

Gresi i krivica

U Starom savezu čovek je postajao grešnik onog trenutka kada je prekršio zakon. Tada je on „proglašen krivim“ i morao je da prinese životinju na žrtvu. Život te životinje bio je zamena za njegov život i krv te životinje je uklanjala krivicu zbog greha. U ovom sistemu glavna pitanja su bila:

  1. Loše delo koje je počinio – njegova dela.
  2. Problem sa kojim se suočio bilo je kako da ukloni sopstvenu krivicu, kako da zadobije oproštaj i kako da ponovo stekne Božju naklonost.
  3. Pod ovim sistemom bilo je jasno da je krv žrtve uklanjala krivicu. Krv je promenila Božji um.

Znamo da su životinje bile tip koji je predstavljao Hrista. Znamo i da je krv tih životinja bila tip koji je predstavljao Njegov život. Ali mi smo se zadržali na nekim delovima ove slike kao da su realnost, dok je zapravo čitava slika predstavljala tip! Na šta mislim? Mislim na to da su i greh i krivica bili tip. I greh i krivica je trebalo da predstavljaju veće realnosti. Nisu samo jagnje i njegova krv predstavljali tip, već je i problem kojim su se bavili takođe predstavljao tip. Ovo je prvi veliki nesporazum koji je zarazio hrišćanske doktrine danas.

Grešna dela su činjena svakog dana, i dan za danom, životinje su morale da budu ubijane da bi se uklonila krivica. Ali sam greh kao stvarni problem nikada nije bio uklonjen. Krivica je samo poništavana do sledećeg grešnog dela. Čitava slika je trebalo da pruži pouku da čovek nije u harmoniji sa Bogom i da mu je potreban Spasitelj da bi ga vratio u harmoniju sa Bogom. Krv jagnjeta je predstavljala Hristov život u kome je čitavo čovečanstvo pomireno sa Bogom. U poslanici Jevrejima čitamo:

„Ali te žrtve iz godine u godinu podsećaju na grehe,  jer krv junaca i jaraca ne može uzeti grehe“ (Jevrejima 10:3-4).

Problem je bio mnogo dublji od običnih grešnih dela. Zbog ovoga oproštaj nije mogao da se bavi stvarnim problemom. U tipskoj slici fokus je bio na oproštenju. Stvarni problem je bila telesna priroda –  sam greh. Ovo je bio problem kojim se trebalo baviti, a grešna dela su služila samo kao tip da predstave stvarni problem.

Ponovo čitamo u poslanici Jevrejima:

„…Jer bi inače trebalo da mnogo puta strada od postanka sveta. Ali sada, na svršetku ovog poretka, pojavio se jednom zauvek da svojom žrtvom odstrani greh“ (Jevrejima 9:26).

„…Posvećeni prinošenjem tela Isusa Hrista jednom zauvek“ (Jevrejima 10:9-10).

„A on je za sva vremena prineo jednu žrtvu za grehe i seo Bogu s desne strane“ (Jevrejima 10:12).

Isus je došao da učini kraj grehu, ne samo da obavi istu funkciju kao životinje čije žrtvovanje je obezbeđivalo oproštenje. Tip predstavlja antitip, ali ni u jednom slučaju tip nije jednak antitipu i ni u jednom slučaju tip ne predstavlja antitip na savršen način. Uvek postoje aspekti antitipa koji nisu predstavljeni u tipu, kao što lutka predstavlja devojčicu, ali nikada ne može predstavljati složenost i čudo žive osobe.

Isus, savršena žrtva za greh, pozabavio se korenom greha, jednom zauvek. On nije došao da uspostavi isti sistem koji je postojao u Staro-saveznom tipu stalnog opraštanja greha. Ne. On je došao da uništi koren greha, telesnu prirodu i da odlučno uništi greh jednom zauvek. Kako bi ovo postigao on nije jednostavno poništio krivicu svih greha, već je pomirio čovečanstvo sa Bogom. U Sebi je stvorio zajednicu između ljudskog roda i Boga koja više nikada ne može biti uništena grehom.

„A sve je od Boga, koji nas je pomirio sa sobom kroz Isusa Hrista i dao nam službu pomirenja,  da objavljujemo da je Bog bio u Hristu i pomirio svet sa sobom, ne računajući im njihove prestupe, i stavio u nas reči pomirenja“ (2.Korinćanima 5:18-19).

Gresi nikada više ne mogu biti problem između čoveka i Boga. Naša grešna dela ne predstavljaju problem Bogu, jer On više ne uračunava ljudima njihove prestupe. Isus se pobrinuo za krivicu, ali to nije sve što je On uradio – Isus je uklonio sam izvor krivice koja se stalno vraća, a to je telesna priroda.

„Jer ono što je Zakonu bilo nemoguće, u čemu je bio slab zbog tela, to je Bog učinio, poslavši svog Sina u obličju grešnog tela, i što se tiče greha osudio greh u telu“ (Rimljanima 8:3).

Onda jedini problem koji preostaje je taj da čovek neće hteti da primi besplatan dar života koji je u Isusu. Čovek neće hteti da prihvati pomireni život u kome je greh uništen. Neverovanje je ono što ostaje kao prepreka između čoveka i Boga i zato nas Bog poziva da verujemo u Isusa Hrista kao jedino merilo slobode od greha i jedinstva sa Bogom.

Da sumiramo, u antitipu nisu sporni „gresi“  već sam greh, telesna priroda; nije sporna krivica već razdvojenost od Boga. Ovo su prava pitanja koja su bila samo ilustrovana tipskim predstavama. Danas se bavimo realnim stvarima i treba da ostavimo tip iza sebe.

Zapovesti naspram karaktera

Sledeća istina prirodno sledi iz onoga što smo upravo ispitali. U Starom savezu naglasak je bio na pravilima, naročito Deset zapovesti. One su predstavljale standard na osnovu kog se definisao greh i sredstvo pomoću kog su ljudi bili prepoznavani kao grešnici ili kao pravedni. Kršenje zakona je bio greh i ovaj greh je činio prekršitelja krivim. Krv životinje je bila potrebna da očisti krivicu. Ali videli smo da nisu sporni, gresi, grešna dela, već stvarni problem predstavlja telesna priroda. Videli smo da je čovekova priroda istinski problem. Videli smo da Isus nije umro kako bi prosto poništio krivicu, već da bi uništio grešnu prirodu i vratio čovečanstvo u zajednicu sa Bogom.

Da li smo bili ograničeni zbog načina na koji smo gledali Božji zakon? Da li su Deset zapovesti takođe predstavljale nešto veće? Da li su one takođe bile tip veće realnosti?

Deset zapovesti su bile postavljene u kovčeg, na najsvetijem mestu u zemaljskoj Svetinji. Svaki pojedinačni predmet koji se nalazio u Svetinji, ili koji je bio povezan sa Svetinjom, predstavljao je tip mnogo veće realnosti.

Prvi predmet povezan sa službom u Svetinji bio je bronzani žrtveni oltar na kome su ubijane žrtvene životinje. Oltar je predstavljao Golgotu, mesto ne kom je Hrist razapet. Zapazite da oltar uopšte nije ni malo izgledao kao Golgota, čak nije imao ni oblik krsta ili brda, ali je predstavljao Golgotu i označavao je Hristovu smrt. Sledeći predmet je bio bronzani umivaonik gde su se sveštenici prali i umivali. On je predstavljao Hristovo vaskrsenje kada je podignut iz mrtvih, jer kada je bio podignut iz groba On je već bio pobedio greh i tako je u svom telu bio očišćen od prirode greha. Sledeća stvar je bila sama Svetinja i predmeti koji su se nalazili u njoj. Ovi antitipovi su postali aktuelni nakon što je Hrist uzdignut na nebo i predstavljaju ono što On radi za čovečanstvo na nebu.

U prvom odeljenju Svetinje sto sa hlebovima je predstavljao službu Božje Reči. Sedmokraki svećnjak je predstavljao delo Svetog Duha. Kadioni oltar predstavljao je delovanje molitve u iskustvu Božjeg naroda. U drugom odeljenju Svetinje, najsvetijem mestu, nalazio se zlatni kovčeg, nazvan Kovčeg saveza. Ovaj kovčeg bio je prekriven zlatnim poklopcem koji se nazivao presto milosti (Šekina). Nad ovim poklopcem lebdela je natprirodna svetlost koja je ukazivala na Šekinu. Presto milosti predstavljao je Božji presto, a svetlost Šekine predstavljala je samo Božje prisustvo. Unutar zlatnog kovčega nalazile su se Deset zapovesti. Sada pažljivo razmotrimo; svaki predmet u svetinji bio je simbol nečeg većeg. Ništa nije samo po sebi bilo realnost; sve je bilo simbol nečega. Kako onda Deset zapovesti mogu biti realnost Božjeg zakona? Kako onda Deset zapovesti mogu biti istinski temelj Božjeg prestola? U skladu sa ostatkom Svetinje, ove zapovesti takođe moraju biti tip, ograničena predstava veće realnosti!

Ovo je veoma važno i ne možemo to poreći ukoliko smo iskreni i pošteni. Potpuno je nelogično reći da je sve u svetinji bilo figurativno, ali da su Deset zapovesti bile stvarnost. Kao i sve drugo što se nalazilo u svetinji, Deset zapovesti su govorile istinu, ali na ograničen način. One su predstavljale senku stvarnosti koja je daleko manja od stvarnosti na koju su ukazivale. Možemo razumeti da stvarnost ili antitip Deset zapovesti predstavlja savršen Božji karakter, nešto što se nikada ne može u potpunosti izraziti kroz samo deset rečenica. Bog prevazilazi pravila, isto kao što živa osoba prevazilazi lutku.

Kada nam Novi savez kaže da Bog upisuje Svoje zakone u naša srca i umove, milioni hrišćana se i dalje drže zablude da su nam upisane Deset zapovesti. Istina je da je ono što je upisano u naša srca sama priroda živog Boga. To je Božji karakter koji nam je dat prebivanjem Svetog Duha u nama, nešto mnogo kompletnije i superiornije od samo deset rečenica koje upravljaju ponašanjem. To je nešto što dopire do samog srca čovekove potrebe i obezbeđuje savršen lek za čovekov problem. To mora biti tako jer zakoni mogu samo da zahtevaju dobro ponašanje, ali je potrebna dobra priroda da proizvede takvo ponašanje.

Sudija naspram Oca

Bog Starog saveza izgleda grub. Ponekad izgleda kao da je nemilosrdni rasista. Biblija nam kaže da ovo nije precizna slika Boga, već da, ukoliko želimo stvarno da razumemo kakav je Bog, moramo gledati tamo gde je On konačno otkrio sebe u potpunosti, moramo gledati u Isusa Hrista.

„Bog, koji je u prošlosti mnogo puta i na mnogo načina govorio našim praočevima preko svojih proroka, u ovim poslednjim danima obratio se nama preko Sina, koga je postavio za naslednika svega i kroz koga i razdoblja stvori“ (Jevrejima 1:1-2).

Ali i dalje ostaje pitanje koje je onda značenje Staro-savezne slike? Da li je bila pogrešna? Da li treba da verujemo da Staro-savezni spisi nisu govorili istinu? Ne, ni najmanje, ali je jasno da se još bavimo tipom i antitipom. Bog Starog saveza je istina predstavljena u tipu i ilustracijama. Stvari koje su tamo zabeležene u spisima zaista su se dogodile, ali i pored toga što su se dogodile one ne daju preciznu sliku o tome kakav je Bog.

Razmotrimo sada jagnje koje je bilo žrtvovano; jagnje je stvarno umiralo i krv se stvarno prolivala. To jeste bilo istina, ali da li je to bila realnost te istine? Naravno da ne! To je predstavljalo istinu u obliku ilustracija. Ako se ilustracije ne razumeju i ne protumače kako treba, rezultovaće izopačenim razumevanjem plana spasenja. Zapravo, mnogi ljudi ne razumeju svrhu i značenje ovih životinjskih žrtvi i često su i oni koji su žrtvovali životinje mislili da krv ovih životinja zaista pričinjava Bogu zadovoljstvo i da ova krv smiruje Njegov gnev.

I zar nam Staro-savezni spisi ne govore da je bilo tako? Mnogo puta nam je bilo rečeno da je miris žrtava paljenica bio miris ugodan Bogu koji je uzrokovao da Bog pokaže naklonost prema ljudima. Ali glupo je pomisliti da miris zapaljenog životinjskog mesa pričinjava zadovoljstvo Bogu! Bog je želeo da ljudi razumeju određene pouke i želeo je da razumeju koliko su zapravo bile značajne ove stvari.

Istina je da će svaka povezanost sa grehom uništiti one koji su njome zaraženi. Nije važno da li je ta povezanost mala. Greh će na kraju uništiti osobu. Ovo je priroda greha. Bog je želeo da čovečanstvo razume ovu veliku pouku o vezi između greha i smrti i konačnog uništenja. Zbog toga je Bog postavio tip u kome je On sam postao uzrok posledice. On je postao izvor iz koga su izvirale posledice kada bi ljudi povezali sebe sa grehom.

Da li je ovakva situacija u konačnoj realnosti ili u antitipu?

Ne, u realnosti je greh taj koji uništava ljude, a ne Bog. Svi ljudi trpe patnje zbog svoje povezanosti sa grehom, i greh je taj koji uništava, iako će na kraju sam Bog prekinuti patnje grešnika.

Ali da je Bog čekao da greh i priroda unište grešnika pouke nikada ne bi bile poučene i naučene, jer iako je greh taj koji uništava on nije otvoren u svojoj destruktivnosti. Velika većina ljudi na zemlji ne prepoznaje užasnu opasnost povezanosti sa grehom. Zato je Bog uspostavio ovaj tipski sistem u Starom savezu u kome je On sam postao uzrok odmazde i osvete – onaj koji kažnjava greh. Svaki kontakt sa grehom bio je strogo i beskompromisno kažnjavan. Oni koji su se u potpunosti sjedinili sa grehom bili su nemilosrdno poklani, potpuno zbrisani. Čak i Njegov narod, oni koji su bili bliski Njemu i Njegovi najbolji prijatelji, nisu bili pošteđeni u ovom tipskom sistemu.

Mojsijev primjer

Mojsije, jedan od Božjih najboljih prijatelja, takođe je morao da umre, da trpi posledice osvete kada nije poslušao Boga, udarivši stenu onda kada mu je Bog naložio da joj progovori. Da li je Bog želeo da Mojsije umre? Da li je on želeo da ga kazni? Kada je Mojsije zavapio, „molim te pusti me da vidim obećanu zemlju i uđem u nju,“ Božji odgovor je bio „ne.“ Zašto je Bog bio tako grub prema njemu? Odgovor je zbog toga što je to bio tip, i u ovom tipu Bog je pokazivao da će greh da uništi ljude, i da se od toga ne može pobeći. Bog je mogao da poštedi Mojsija bez pružanja izopačene slike istine. Ali zapamtite da je to bio tip, ilustracija. To je bio udžbenik, ali to nije bila konačna istina!

Šta je konačna istina? Šta se zaista desilo u stvarnosti? U stvarnosti Bog je vratio Mojsija u život, u najkraćem mogućem roku i uzeo ga na nebo! Pružio mu je nešto mnogo bolje od onoga za čim je Mojsije žudeo. Milost je bila izlivena na Mojsija, ali u tipu on je morao da umre, jer su ljudi morali da nauče lekciju! Ovo objašnjava mnoga od na izgled nemilosrdnih ubijanja u Starom savezu: smrt Koreja, Datana i Abirama sa svojom malom decom, smrt Uza, koji je dodirnuo Kovčeg saveza pokušavajući da pomogne i umro istog trenutka, smrt neposlušnog proroka, pokolj Hananskih naroda i mnoge druge. Sva ova ubistva su bila tip i ona ne predstavljaju milostivog Boga punog ljubavi. Ona predstavljaju zakon posledica i nepokolebljive posledice koje prate povezanost sa grehom.

U Isusu Hristu vidimo istinsku prirodu Boga, ne pravdu i nemilosrdnost koju zahteva zakon posledice. U Starom savezu Bog preuzima na sebe ovu prirodu, jer je bilo potrebno da se nauči lekcija, ali nemojmo verovati da ove priče pričaju kompletnu priču. Na vaskrsenju ćemo saznati sudbinu mnogih koji su umrli u tipu, pod „pravdom,“ i „sudom.“ Na kraju će u antitipu triumfovati milost i biće mnogo iznenađenja. Na ovo je Jovan mislio kada je rekao:

Jer Zakon je bio dat preko Mojsija; blagodat i istina došle su kroz Isusa Hrista“ (Jovan 1:17).

image_pdfimage_print