Ako sada čitate ovaj tekst možda prvo što vam je palo na pamet jeste naslov, koji deluje pomalo čudno i zbunjujuće, kao da ste u ruke uzeli da čitate neki školski pravilnik o nastavi a ne jevanđeoski članak, ali verujem da u kontekstu teme o kojoj ćemo sada govoriti ovakav naslov ima razuman i opravdan naziv, i o tome ćemo sada govoriti.
Sećam se kada sam išao u školu učiteljica bi od nas tražila da bude red na času, da budemo disciplinovani kako bi mogla da nam održi nastavu i prenese lekcije iz njenog predmeta. Ako budete mirni na času – rekla je, pažljivo slušate ono što pričam i gledate u mene dok predajem naučićete dosta samo iz tog časa i nećete morati da se mučite i učite kod kuće. Bićete dobri đaci i položićete razred sa dobrim ocenama. Uspeh u našem školovanju najviše se trebao oslanjati na ono što bi se naučilo na samom času, kući bi se gradivo samo obnavljalo.
I upravo podsećanje na školske dane navelo me je da razmišljam malo dublje, ako postoje ovako strogi kriterijumi kada je naše zemaljsko obrazovanje u pitanju i stroga pravila nastave da bi učitelj mogao da nas uči i ako su ti disciplinski principi zaista davali rezultate u praksi, koliko onda više treba da postoje principi za naše duhovno školovanje? Ako trebamo poštovati naše zemaljske učitelje koliko onda više trebamo poštovati našeg nebeskog učitelja?
“Gle, Bog postupa uzvišeno u sili svojoj. Ima li učitelja poput njega?” (Knjiga o Jovu 36:22)
Bog za sebe kaže da je On naš učitelj, da želi da nas nauči najvažnijim životnim lekcijama, o pravednosti, ljubavi, krotosti, saosećanju, miru, svetosti, dobroti, nežnosti, milosti, darežljivosti, strpljenju i svemu onome što nam je potrebno da savladamo da bi bili osposobljeni za život na nebu. Ako uvažavamo i ozbiljno shvatamo naše zemaljske učitelje i zemaljsko obrazovanje koje nas osposobljava samo privremeno za zemaljski život koliko onda više trebamo ceniti duhovno obrazovanje koje je odraz večnih principa. Ako ne bismo slušali zemaljske učitelje mogli bi izgubiti kvalitet našeg života na zemlji, ali ako ne slušamo nebeskog Učitelja ne samo da bi smo ostali bez duhovnih kvaliteta u ovome životu već možemo lako ostati i bez samog života. Koliko to onda trebamo ozbiljnije shvatiti?
Isus kao naš nebeski učitelj
“Naime, Mojsije je rekao: ‘Gospod Bog će vam između vaše braće podići proroka kao što sam ja. Njega slušajte u svemu što vam govori.’ A svaka duša koja ne posluša tog proroka biće istrebljena iz naroda.” (Dela apostolska 3:22)
Nema sumnji u to, Bog je oduvek želeo da bude naš učitelj, ali u ove poslednje dane Bog je poslao svog Sina kroz koga nam je verom dao večni život i kroz koga želi da nas poučava i uči da bi povratili Božije obličje koje smo izgubili u Edenu. Isus Hrist je zaista naš pravi i jedini učitelj koga sada trebamo slušati, koga trebamo poštovati i u koga se trebamo uzdati i kome trebamo verovati.
„Uzmite moj jaram na sebe i učite od mene, jer ja sam krotkog i poniznog srca, i naći ćete odmor za svoju dušu.“ (Jevanđelje po Mateju 11:29)
Isus nam kaže da trebamo učiti od Njega i ako budemo poštovali Njegove učiteljske principe na času da ćemo imati mir. Drugim rečima ako budemo disciplinovani na Njegovom času, pažljivo slušamo ono što On priča, držimo svo vreme pogled samo na Njemu da ćemo uživati sve vreme dok nas bude učio, dok učimo odmaraćemo se. Znamo da nam je Isus obećao da je sa nama sve do kraja sveta, što znači da iako vaskrsao On je i dalje sa nama i Njegova nastava nije prekinuta. Samo da vidimo, gde to On danas održava svoje časove, gde trebamo otići da bi slušali ono što On govori? Zemaljski učitelji nastavu drže u objektima koje nazivamo škola, ali nebeski učitelj svoju nastavu drži u objektu koji se naziva hram.
„Danju je poučavao u hramu, a noću je izlazio i boravio na gori koja se zove Maslinska gora.“ (Jevanđelje po Luki 21:37)
Iako je kao i zemaljski učitelji Isus poučavao i u prirodi ali zvanično mesto Njegove učiteljske službe bio je hram. Tako je to bilo dok je bio na zemlji pre 2000 godina ali tako je to i danas. Hram je mesto gde Bog prebiva, to je mesto gde je Bog svojim Duhom lično prisutan i gde živi, u Starom savezu to je bio hram načinjen ljudskim rukama poznatiji kao Solomonov hram ali danas je to čovek lično. Pedeseti dan nakon vaskrsenja Isus je došao da živi i uči u savršeniji hram od hrama koji su ljudi napravili, taj hram su njegovi verni lično.
„Ako neko uništi Božji hram, Bog će uništiti njega. Jer Božji hram je svet, a taj hram ste vi.“ (Prva poslanica Korinćanima 3:17)
Kako je svaki hram sačinjen od tri celine isto je tako i sa nama kao sa Božjim hramom. Dvorište Božijeg hrama je naše telo, mesto nazvano svetinja predstavlja naš um i prostorija poznata kao svetinja nad svetinjama je mesto gde obitava naš duh. Novorođenjem Isus je svojim duhom došao u nas, u prostoriji svetinja nad svetinjama povezao se sa našim duhom i on tu sada živi zajedno sa nama i u nama. Njegovim dolaskom naš duh se obnovio i postao svet, to je garancija našeg spasenja i to je mesto u nama koje počiva u tišini i na njemu Isus nema više nikakvog posla. Što se našeg tela tiče ono je privremeno i neće naslediti Božije carstvo na nebu (Prva poslanica Korinćanima 15:50). Međutim, naš um je mesto koje predstavlja našu osobnost, naš karakter, to je ono što definiše naše trenutne osobine i to nije savršeno. Dakle kompletna Hristova učiteljska služba je onda, stiče se zaključak, orjentisana na naš um ili dušu. Kao što se najveći deo službe u Solomonovom hramu odvijao upravo u svetinji isto tako Isus danas svoju službu nastavlja u našem umu i to je proces koji se naziva obnovljenje uma. Mada dobro znamo, mi smo spašeni zbog Hristovog Duha koji je u nama i to je element koji je sam po sebi dovoljan da nasledimo Božije carstvo ipak Božji plan za nas se tu ne završava, Bog sada želi da se usavršimo, preobrazimo u umu da bi još dok smo na zemlji odražavali Njegov karakter i slavu.
„I ne dajte da vas i dalje oblikuje ovo doba, nego se preobrazite obnavljanjem svog uma, da utvrdite šta je Božja volja – šta je dobro, ugodno i savršeno.“ (Rimljanima poslanica 12:2)
Dakle, kao što možemo videti Božija volja za nas sada je da se u potpunosti preobrazimo u novog čoveka sličnog Hristu, jer iako smo rođeni od Boga kroz Isusa Hrista naše ponašanje nije kao što je i Hristovo, naša volja nije ista kao što je i Njegova, naš um nije kao Njegov što znači da kvalitet našeg života još uvek nije odeven u besprekornost, ne živimo taj obećani mir. Iako smo spašeni problem je sada u tome što Bog ne može u potpunosti da živi kroz nas, ne može da deluje kroz nas, ne može da manifestuje sebe kroz nas te tako ne može da privuče druge ljude kroz nas. Zato Bog hoće da nas usavrši, zato je Njegova volja da se obnovimo u umu, i zato želi da učimo od Njega. Ako pogledamo službu koja se odvijala u svetinji Solomonovog hrama koji je tip nas možemo videti da je tu stalno bilo nekih dešavanja, od ujutro do uveče sveštenici bi imali posla u toj prostoriji. Donošenje hlebova, održavanje vatre na svećnjacima i dima na kadionom oltaru bio je svakodnevni zadatak sveštenika u to vreme. Pošto je sada sveštenička služba data nama i pošto nas je Bog učinio sveštenicima (Otkrivenje 5:10) to znači da svakodnevno trebamo vršiti službu u hramu u kome živi Bog kroz Svog Sina. Naša sveštenička služba Bogu kao i prinošenje duhovnih žrtava najbolje se može definisati kroz poslušnost Isusu, kroz svakodnevno slušanje, gledanje i učenje od Isusa. S toga slobodno možemo reći da je „svagdašnja“ služba koja se sada odvija u našem umu kroz duh, tu služimo Bogu, tu donosimo odluke, tu svesno izabiramo Njegovu volju, tu učimo od Njega i tu treba da se obnovimo, ali nikada ne treba zaboraviti da se taj proces odvija kroz Hristov Duh koji je u nama. Dakle, naš um je učionica gde naš učitelj svakodnevno održava nastavu za nas, ako budemo pažljivo slušali, ako ga budemo non stop posmatrali i ako budemo disciplinovani na časovima imaćemo to iskustvo da smo svakoga dana bliži tom cilju.
Da bi ovo zaista postala realnost u našem životu potrebna su dva uslova. Prvi je da trebamo zaista verovati da je to tako, trebamo biti svesni te realnosti da nas Isus može podučavati svakodnevno u svim situacijama našeg života od krupnih stvari do najmanjih sitnica. Ako u ovo ne verujemo onda to iskustvo ne možemo ni doživeti, ali ako verujemo to će se i dogoditi. Drugi uslov jeste da to zaista ozbiljno shvatimo i da tom činu pristupimo sa najvećim stepenom ozbiljnosti. Kako je to u ovome životu tako je to isto i u duhovnom, da bi naše školovanje bilo uspešno pored svih drugih stvari potrebno je da u učionici gde se održava nastava bude mir i tišina. Ako je mir i tišina u prostoriji gde se nastava održava onda će svako moći jasno i glasno da čuje glas učitelja, u toj tišini njegov mozak će moći brzo da pamti i usvaja važne pojmove jer neće postojati faktori ometanja koji mogu da uguše ili potpuno skrenu pažnju sa onoga što učitelj govori na nešto drugo. Iz ovih razloga presudnu ulogu u tome da li ćete doživeti tu realnost da vas Isus poučava ili ne, da li ćete danas zaista čuti Njegove lekcije ili ne, da li čujete šta vam govori ili ne je to da li je u vašem umu mir i tišina ili je buka i haos.
Mnogi hrišćani ne dožive ovu realnost u svom životu upravo iz ovih razloga, iako možda veruju da je to moguće oni nemaju nikakva iskustva u njihovom životu u vezi sa time. A nemaju iskustvo samo iz jednog razloga, jer je u njihovoj glavi buka, njihove uši su pune remetilačkih zvukova, njihove oči su uprte na sporedna dešavanja a ne na Isusa i njihova pažnja nije u duhovnom već na fizičkom svetu. Da bi ova realnost zaista počela da se manifestuje u našem svakodnevnom životu potrebno je da prestanemo da gledamo levo i desno, da prestanemo da slušamo sve i svašta i da svoju pažnju usmerimo na našeg nebeskog učitelja.
Razdražljiv um nije u mogućnosti da se obnavlja
“Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je to pravedno. „Poštuj svog oca i svoju majku” – to je prvi uput sa obećanjem: „Da ti bude dobro i da dugo ostaneš na zemlji.” A vi, očevi, ne razdražujte svoju decu, nego ih vaspitavajte u nauci i opomeni Gospodnjoj.” (Efescima poslanica 6:1-4)
“Očevi, ne razdražujte svoju decu, da ne postanu malodušna.” (Kološanima poslanica 3:21)
Apostol Pavle iznosi veoma interesantne pouke, on kaže da je za dobro vaspitanje i učenje loše ako nas neko razdražuje. Ako smo razdraženi onda ne možemo biti pravilno poučavani, um neće biti fokusiran na nauku Božiju već može početi da se bavi sporednim temama i nevažnim pitanjima koja mogu u potpunosti da nas odvuku od Boga i Hrista. Ovaj Pavlov princip se može primeniti kao savet zemaljskim roditeljima za vaspitavanje svoje male dece, isto tako i roditeljima u Gospodu za podučavanje Božije dece, ali isto tako se može primeniti i na individualnom nivou, ako se razume princip da svako razdraživanje uma dovodi do pada duhovnosti i vere. Šta bi to sada moglo da znači, to znači da ako želiš da podučiš svoju decu po telu da budu dobra i mirna, ali uzput im puštaš crtani film sa nasiljem nemoj očekivati da će tvoje učenje u potpunosti biti uspešno. Jer crtani film će razdražiti dete i odvućiće mu pažnju sa tvojih lekcija više nego što misliš. Ako si učitelj Božije dece i podučavaš ih kako da se uzdaju i gledaju na Hrista, onda im nemoj pričati o sporednim temama poput oblika zemlje, svetskoj zaveri, beskrajnim rodoslovima itd, jer sve to će im razdražiti um da svoju pažnu skrenu sa Hrista. Isto tako ako si dete Božije i želiš da ti se um obnovi, želiš da postaneš Hristolik, želiš da te Gospod podučava i vodi onda ti sam nemoj razdraživati svoj um i tako sam sebi praviti buku i nered u umu i mislima. Da bi smo čuli Božiji glas potrebno je da nastane tišina.
„Tada je Bog progovorio Izraelu u noćnim vizijama: „Jakove! Jakove!” On je odgovorio: „Evo me!”“ (Prva knjiga Mojsijeva 46:2)
„A meni je reč potajno došla, i uho je moje čulo šapat njen, u mislima od vizija noćnih, kada dubok san pada na ljude. Strah i drhtanje obuzeli su me, sve kosti moje strahom su se ispunile. I neki duh je prošao preko lica moga, nakostrešile su se dlake na telu mome. Stao je, ali nisam prepoznao lice njegovo. Neki lik je bio pred očima mojim. Bila je tišina, i tada sam čuo glas“ (Knjiga o Jovu 4:12-16)
„Bog govori jedanput, i dvaput – iako čovek na to pažnju ne obraća – u snu, u vizijama noćnim, kada dubok san padne na ljude, kada na postelji dremaju. Tada on otvara uho ljudima i upečatljivu im opomenu daje“ (Knjiga o Jovu 33:14-16)
U svim ovim citatima možemo videti da je Bog najčešće govorio čoveku onda kada je čovek bio u stanju da to čuje. Kada mu je bila tišina u umu, i zato vrlo često u Bibliji čitamo da se Bog obratio čoveku u noćnoj viziji, u snu, na jastuku, kada je čovek pošao na spavanje, dok je sedeo, dok je čovek dremao itd. Usled buke svakodnevnog života starozavetni čovek nije mogao tako jasno čuti Božiji glas, njegov um je bio ispunjen dešavanjima u ovom svetu, u stvarima koje su ga okruživale i zato je bilo potrebno da sve te misli malo splasnu, da nastupi tišina da bi Bog mogao da se obrati i progovori čoveku. Nažalost po nekada je i danas isto tako među hrišćanima, um hrišćanina je prepun svega i svačega, preokupiran je sam sobom i dešavanjima oko njega ali to nije Božija volja za nas, jer u takvom stanju naš um je razdražljiv i ne možemo čuti šta nam Isus govori niti šta pokušava da nam kaže. Da bi smo ga čuli i bili poučeni od njega mora u našem umu da nastane potpuna tišina.
„U tišini duša moja Boga čeka. Od njega dolazi spasenje moje.“ (Psalmi 62:1)
Okretanje uma od razdražljivosti prema Hristu
“Ali to nije u skladu sa onim što ste naučili o Hristu, ako ste ga zaista čuli i bili poučeni od njega – po istini koju je Isus naučavao – da, što se tiče vašeg nekadašnjeg ponašanja, svučete starog čoveka koji je iskvaren zbog njegovih prevarnih želja, i da se obnovite u duhu uma svoga, i da obučete novog čoveka, koji je po Bogu stvoren u pravednosti i istinskoj svetosti.” (Efescima poslanica 4:20-24)
Da bi zaista bili poučeni od Boga, da bi odražavali Hristovo obličje u nama i da bi došlo do potpune promene i obnove našeg uma potrebno je da prekinemo sa starim oblicima ponašanja koje smo imali dok smo živeli bez Hrista. Potrebno je da u našem umu nastupi tišina, da prestanemo da razdražujemo sebe načelima iz ovoga sveta i tako ugušujemo Hristov glas koji treba da nam govori, da nas uči i vodi. To sve možemo činiti tako što ćemo prestati da hranimo naš um stvarima kojima smo ga do sada hranili. Ne zavaravajmo se, sve ono što dolazi u naš um ostaviće trag na nas, ili će nas to voditi u duhovnost ili u malodušnost. Ako su nam misli u toku dana usmerene na životne brige, to će sigurno naš um odvratiti od Hrista, možda mi možemo reći da je to naša odgovornost, zbog porodice koju imamo ali ja bi pre rekao da je to neverstvo. Umesto da radimo ono što je danas pred nama i da uživamo u tome verovavši Isusu, mi razdražujemo naš um tako što razmišljamo o tome šta će biti sutra, time odvlačimo pažnju sa Hrista i tako se uglušuje Njegov glas, zato i ne možemo da čujemo šta nam govori i ne znamo šta je Njegova volja. Ako nam se u umu motaju reči drugih ljudi, njihove kritike, reakcije, mišljenja, sugestije, njihove mane ili loše osobine i ako razvijamo filmove o tome zašto je ta osoba to nama rekla?, zašto nas je povredila?, zašto je takva i šta trebamo preduzeti povodom toga sigurno je da time samo bespotrebno razdražujemo naš um, malo po malo gubićemo mir i umesto ljubavi u vama će se javiti osećanja gneva i ljutnje. Um koji ovakve stvari sebi dopušta nije u stanju da sluša ono što mu Isus govori, on ne samo da nije u stanju da to čuje nego nije u stanju ni da to primeni, a to vodi u malodušnost. Takođe, ako umu date malo slobodnog vremena i želite da se opustite na način na koji ste to ranije radili uz igranje igrice, gledanje svetovnih filmova, čitanje štampe, gledanje You Tube klipova, itd. onda ćete vrlo brzo videti kako umesto da ste se opustili vi ste se opteretili, umorili, iscrpeli, pobegli ste iz realnosti i samim tim napravili buku u glavi i savesti.
Trebalo bi da svučemo taj stari oblik ponašanja, stare načine „opuštanja“ i „oraspoloživanja“, treba ih odbaciti jer oni prave buku, nadražuju um i hrane našu telesnost. Uzmimo na primer da ste ranije bili neko ko je voleo da sluša muziku, muzika vam je bila način za umirenje i opuštanje. Ako bi sada pribegavali istom principu to bi bila velika greška, čak i ako bi svoju raniju svetovnu muziku zamenili nekom hrišćanskom. Naš stari čovek navikao da iz problema, nevolja, pritisaka, negativnih emocija i nadražaja izlazi kroz druge nadražaje koji bi bili jači i potiskivali ove prve, dakle bežanjem. Ako bi bili tužni slušali bi veselu muziku koja bi nas oraspoložila itd. Međutim, ta muzika sada vam pravi veliku štetu, u kom god da ste emotivnom, fizičkom ili duhovnom stanju izlaz nije u bežanju od njih ka drugim stanjima, nego okretanje od njih ka Isusu. Nemojte mi reći da ste pobedili svoj strah, tugu, ljubomoru, zavist ili bol tako što ste slušali hrišćansku muziku, ne, niste ih pobedili već ste ih nadjačali muzikom koja je u vama pokrenula emocije koje vas sada održavaju neko vreme.
Ako hoćemo pobedu okrenimo se Isusu, neka nastane tišina u našem umu i čekajmo dok Isus svojim duhom ne oblije naš um i donese nam realnu utehu, realno rešenje, realnu zaštitu to je realna pobeda. Nisam protiv slušanja hrišćanske muzike, sve ima svoje mesto ako se pravilno primeni, ja sam samo protiv toga da muziku, filmove, sport, štampu, knjige, prijateljstva i druge stvari koristimo kao alat za pobedu nad grehom (brigama, problemima, emocijama itd.). Jer jedini alat treba da nam bude Hrist koji svojim Duhom obezbeđuje sve što nam je zaista potrebno u svakom trenutku. Ali za ovo je potrebna vera i žrtva. Vera da verujemo da je zaista realno očekivati da ti Isus može pomoći onda kada ti je to potrebno i žrtva da odbaciš „pomoć“ koju ti nudi tvoje telo, ljudi, sredina, okruženje, ovaj svet itd. Jer ti oni ne mogu pomoći, umesto njih svoju pažnju usmeri na Hrista i On će ti davati sve ono što ti je potrebno (mudrost, utehu, lekciju, pouku, znanje, strpljenje, ljubav, iskustvo, itd) jer se sve ono što nam je potrebno za naš duhovni život nalazi u Njemu.
“Zato opašite bokove uma svoga, budite trezveni! Uzdajte se u blagodat koja vam se donosi u otkrivenju Isusa Hrista.” (Prva Petrova poslanica 1:13)
