Manchester, Jamaica
www.restorationministry.com
vidclay@gmail.com

Tri ključna Biblijska učenja

1. Istina o Bogu

Naše razumevanje

Ovo učenje otkriva da postoji samo jedan Bog u apsolutnom smislu i to je Bog Otac. On je izvor i tvorac svih stvari. Isus Hrist je doslovno rođeni Sin jednog Boga, rođen pre svih vekova, Bog (božanstvo) i onaj kroz koga je Bog sve stvorio. Sveti Duh je Božji Duh, što znači da predstavlja nevidljivi aspekt Boga preko koga je sam Bog prisutan na svakom mestu u svakom trenutku i kroz koga sprovodi svoju silu i moć. Sveti Duh nije treće biće ili treća ličnost koja postoji nezavisno od Boga Oca. Od vaskrsenja Isusa Hrista, Očev Duh je ujedinjen sa Duhom Isusa Hrista, tako da Sveti Duh dolazi u nama kao Duh Oca i kao Duh Sina.

Kako drugi razumeju

Uobičajeno verovanje među hrišćanima jeste da je Bog – Trojstvo, jedno biće koje je čine tri različite ličnosti. Neki adventisti odbacuju naziv Trojstvo i umesto toga koriste termin „Božanstvo.“ Ali oni se drže koncepta koji se jedino može objasniti kao „Triteizam“, verovanje da postoje tri Boga. Iako veruju u tri Boga, oni tvrde da ta tri Boga sačinjavaju jednog, jer su sva tri ujedinjena u namerama i ciljevima. Oni pre vide Boga kao neku vrstu odbora, nego kao pojedinca. Oni koji se drže učenja o Trojstvu i Božanstvu koje čine tri Boga, insistiraju na tome da su sva tri člana Trojstva/Božanstva ravnopravna u svakom smislu. Ovo je njihova ključna tačka. Oni su iste starosti, ravnopravni u pogledu sile i autoriteta. Jedino se razlikuju u načinu funkcionisanja jer svako od njih igra različitu ulogu. Ovo je ključna ideja koja stoji iza koncepta o Trojstvu i ovo je koncept koji nanosi najveću štetu pravom jevanđelju.

Božji Sin iz perspektive Trojstva

U učenju o Trojstvu/trojednom Bogu, Isus je svemogući Bog. Iz perspektive tri-u-jedan Bog, Isus je predstavljao dva odvojena identiteta koja žive u jednom telu. Jedan od tih identiteta je bio ljudski, a drugi svemoćni Bog koji je posedovao svu Božju silu. Tako da se veruje, kada je Isus umro, samo je ljudski identitet umro, dok je božanski identitet nastavio da živi (zbog toga što Bog ne može da umre). Ova ideja se svuda provlači i veruje se da je božanski deo Isusa podigao ljudski deo iz mrtvih i tako je Isus vaskrsao iz mrtvih! Oni koji veruju u ovo drže se čudne ideje da je Isus (njegov ljudski deo) zaključao božanski deo sebe i nikada mu nije pristupio dok je bio čovek iako je i dalje bio u potpunosti svemoćni Bog.

Postavlja se pitanje kako se isključuju sveprisutnost i sveznanje? Ako je on i dalje posedovao sve sposobnosti moćnog Boga kako je onda mogao biti svuda prisutan i u isto vreme ograničen kao čovek? Kako on može biti sveznajući, a da ne zna sve stvari? Štaviše, kako je on mogao istinski živeti moj život, iskusiti moja iskušenja i nadvladati u moje ime kada uopšte nije bio kao ja?

Od samog početka plan spasenja postaje zbunjujući. Imamo nekoga ko dolazi da spasi čovečanstvo tako što nadvladava u ime čovečanstva, a ko zapravo uopšte nije jedan od nas. On je samo izgledao kao mi na jednom nivou, ali u stvarnosti, on se mnogo razlikovao od nas, pošto je posedovao sposobnosti i moći koje su garantovale da on nije mogao pasti kao što mi možemo.

Božji Sin – naša perspektiva

Isus nije bio svemoćni Bog. Isusu je bilo moguće da izgubi svu svoju božansku silu zato što nije bio sam Bog, već Božji Sin. On je bio Bog po prirodi, da, ali silu koju je posedovao dao mu je Bog Otac i mogao je i da je uzme od njega. Tako da, kada je postao čovek, on je istinski i u potpunosti postao čovek tako da više nije posedovao u sebi silu svemoćnog Boga koja mu je po nasleđu pripadala. On je bio jedna osoba, a ne dve osobe u jednoj. On je mogao da umre istinski i u potpunosti kao što ljudi umiru, bez da bilo koji deo njega živi u nekoj drugoj realnosti. Istina je da je on i dalje bio Božji Sin po prirodi, što znači da je njegova duhovna priroda bila čista i sveta, ali dok je posedovao Božji karakter nije posedovao Božju silu. Stoga je On u potpunosti živeo kao ljudsko biće, jedan od pripadnika ljudskog roda, član ljudske porodice u pravom smislu te reči. Jedina razlika između nas i njega je bila ta što je On bio ljudsko biće koje je bilo u potpunosti dobro. On nije posedovao telesnu prirodu sa kojom se svi ljudi rađaju.

Ovo je prva važna istina koja zavisi od toga kako neko razume učenje o Bogu. Trojedni Bog predstavlja Isusa polu-čovekom, dvostrukom osobom, za razliku od svih ostalih ljudi, stoga nije bilo moguće da On kao takav zastupa i spasi čovečanstvo u bilo kom praktičnom smislu. Gledano iz ove perspektive, spasenje je pravni proces koji uključuje teoretske argumente i ove argumente Isus je ispunio i zadovoljio životom u ljudskom telu i smrću (iako nije stvarno umro). To nije praktično spasenje, to je spasenje na papiru.

Istina o Bogu daje nam Spasitelja koji je u potpunosti bio jedan od nas. On nas je spasio tako što je zauzeo naše mesto u svom životu i smrti. On je bio u stanju da to uradi zato što je bio jedan od nas. On je istinski ušao u naše iskustvo i nadvladao u naše ime. Sada On život koji je živeo i smrt kojom je umro daje nama. On to prenosi na nas posredstvom Svetog Duha. To je doslovna realnost, a ne spasenje na papiru.

Božji Duh iz perspektive Trojstva

U Trojstvu, Sveti duh je nezavisna ličnost/biće, kao što su to Otac i Sin. Koja je svrha treće „osobe”? Rečeno je da on nosi prisustvo Boga na sva mesta. On daje nama ljudima pobede i prednosti koje je Hrist zadobio za nas. Ono što moramo zaključiti iz ovog učenja je da Bog Otac i Isus, Njegov Sin, nisu sveprisutni. Ako su kroz Svetog Duha oni sveprisutni, a Sveti Duh je ličnost za sebe, odvojena i nezavisna od Oca i Sina, onda Otac i Sin nisu sveprisutni već imaju predstavnika u vidu trećeg lica. Ovo znači da su Bog i Isus ograničeni u moći i da je Sveti Duh onaj koji je istinski svemoćni član božanstva. Ovo takođe jača ideju da je spasenje najpre teoretski proces zasnovan na pravnim argumentima. Sveti Duh nikada nije živeo moj život, nikada nije pretrpeo moja iskušenja, nikada nije umro za mene, pa kako onda može posedovati život koji je meni potreban da bih bio spasen? Kako me on može spasiti dajući mi taj život kada nikad nije živeo na mom mestu? Ono što mi je potrebno je Hristov život, a ne život treće osobe. Ako je Sveti Duh zaista zasebna ličnost, odvojena i nezavisna od Hrista, to znači da nikada nije postojala potreba da Isus postane čovek, da živi i umre kao čovek, da trpi iskušenja kao čovek, osim da ispuni određene pravne zahteve. To nije bilo neophodno da bi se stvorio novi život koji mi je potreban, već je bilo neophodno samo da se suoči sa pravnim obavezama. Ono što hoću da kažem jeste da je život Svetog Duha uvek bio pristupačan i dostupan. Isti život i pre Hristovog dolaska i nakon Hristovog dolaska. Sveti Duh kao „treća osoba“ se nikada nije menjao, on nikada nije bio čovek. Tako da život koji on daje je isti kao što je bio, pa zašto je onda Hrist morao da dođe, živi i umre kako bih ja imao život? To može biti samo zbog tog što je to bilo pravno, a ne praktično potrebno!

Božji Duh iz naše perspektive

Božji Sveti Duh nije treća ličnost, već doslovno ono što piše, „Božji Duh“, duh koji pripada Bogu Ocu i koji predstavlja jedan aspekt Njegove ličnosti. Bog je prisutan na svakom mestu i radi na svakom mestu kroz svog Svetog Duha, ili u svojoj duhovnoj formi. Božji Duh se ujedinio sa Isusovim Duhom i ovaj Duh doslovno prenosi vernicima Hristov život. To nije život treće ličnosti, već Sveti Duh prenosi sam Hristov život u koji je uključena njegova pobeda nad grehom i potpuna posvećenost Bogu.  Duh utiskuje taj život u nas tako nam dajući Hristove osobine kao dar. Čoveka spasava sam Hristov život, a ne život treće ličnosti po imenu „Bog duh.“

„Jer ako smo, dok smo još bili neprijatelji, bili pomireni s Bogom smrću njegovog Sina, koliko ćemo više sada, kad smo pomireni, biti spaseni njegovim životom“ (Rimljanima 5:10).

Ovaj život koji nas spasava nije bio dostupan čovečanstvu sve dok Isus nije došao i živeo kao jedan od nas (Efescima 2:10). U to vreme On je stvorio ovaj spasonosni život u sebi, a koji se sada daje nama kada primimo Svetog Duha.

2. Dva Adama

Doktrina o dva Adama uči nas da je prvi čovek koji je ikada živeo, Adam, izazvao pad čitavog čovečanstva u greh, prokletstvo i otuđenost čovečanstva od Boga. Isus Hrist, drugi (poslednji) Adam uzrokovao je opravdanje čitavog čovečanstva i pomirenje sa Bogom. Glavni naglasak u ovoj doktrini ili učenju je da stanje čovečanstva zavisi od ova dva Adama.

Uobičajena verovanja o dva Adama

Većina će se složiti da smo nasledili nešto negativno od prvog Adama i da suprotno važi za drugog Adama. Nasledili smo nešto pozitivno od njega. Ali šta smo zapravo nasledili od obojce? U tome leži razlika. Prema mišljenju većine hrišćana, od Adama smo nasledili pravni status (evo opet te reči). Oni veruju da je Adamov greh učinio njega krivim pred Bogom i svi njegovi potomci su postali krivi, kao posledica njegovog greha. Stoga je Adam prokleo sve ljude da umru jer je učinio celo čovečanstvo krivim. Ono što smo nasledili od Adama je krivica. Na isti način oni veruju da je Isus umro kako bi uklonio krivicu sa svih ljudi. Zakon je zahtevao kaznu kao platu za Adamov greh plus ono što smo mi dodali kao sopstvene grehe. Tako da je Isus morao da umre kako bi platio kaznu i uklonio krivicu i u ovome je on bio drugi Adam, pošto je preokrenuo štetu koju je Adam učinio.

Takođe postoji koncept kojeg se drže neki među „istorijskim adventistima“ gde prihvataju da mi ne možemo biti krivi zbog onoga što je Adam učinio, ali poriču da smo nasledili njegov izopačen život. Oni tvrde da se mi rađamo u nekom neutralnom stanju, ni dobri, ni zli, i da postajemo grešnici samo kada kopiramo Adamov primer i grešimo na isti način na koji je on grešio. Oni tvrde da je sve što smo nasledili od Adama, oslabljena, a ne izopačena priroda. Oni rezonuju da pošto je Isus preuzeo na sebe prirodu kao što je naša, onda ne može postojati ništa nasledno i grešno u našoj prirodi. Oni ne razumeju da Isus nije došao sa istom duhovnom prirodom sa kojom se mi rađamo. On je bio Božji Sin i duh u tom ljudskom telu je bio Božanski Duh. Ali mi se rađamo sa telesnim duhom, odvojeni od Boga, telesni grešnici po prirodi.

Iz perspektive ovih „istorijskih adventista“ šta onda znači to da je Isus drugi Adam? To najpre znači da nam je Isus primer. Adam je primer neposlušnosti Bogu i to je sve na šta se misli kada se kaže da nam je on bio prvi otac. Isus je sa druge strane primer poslušnosti Bogu i to je sve na šta se misli kada se kaže da nam je on drugi otac. Mi biramo koja od ova dva Adama ćemo oponašati i ovo određuje da li smo u prvom ili u drugom Adamu. Ovo je „jevanđelje“ oponašanja. Očito, ovo postavlja temelje za učenje o spasenju delima, jer nas uči da naše spasenje zavisi od oponašanja Hrista tako što radimo stvari koje je On radio, kroz praćenje njegovog primera. On postaje naš uzor, umesto naš život.

Naše razumevanje dva Adama

Prvi Adam je otac čovečanstva koje je palo u greh. Kada se Adam okrenuo od Boga svi njegovi potomci trpe posledice njegovog pada. Šta god da je uveo u tok ljudskog života, to se raširilo na sve ljude. Ovo je najvažnije tačka u našem razumevanju učenja o dva Adama. Palo čovečanstvo je to što jeste zbog onoga što je NASLEDILO od Adama. Načelo nasleđivanja leži u srcu ove doktrine (učenja). Ne samo pravno nasleđivanje krivice na „papiru“, već nasleđivanje života. Mi smo nasledili Adamov život sa svim njegovim slabostima, manama, nedostacima i izopačenostima koji su nerazdvojivi od tog života. Najvažnije od svega, mi smo nasledili njegov odnos sa Bogom, a to je da se rađamo otuđeni i razdvojeni od Boga.

Na isti način je Isus, kao poslednji Adam, potpuno nadvladao greh i ponovo ujedinio čovečanstvo sa Bogom, ali je to učinio u sebi svojim životom i pobedama koje je zadobio dok je bio čovek. Dok je boravio na zemlji, On je zapravo stvarao život koji spasava čovečanstvo (Efescima 2:10). Svojim sopstvenim životnim iskustvom, potpuno je promenio posledice Adamovog pada. Kao što Adamov pad nasleđuju njegovi potomci, tako Isusovu pobedu nasleđuju njegovi duhovni potomci, oni koji su ponovo rođeni u njegovom životu od Svetog Duha. Ponovo, to je pitanje NASLEĐIVANJA. Život prvog Adama se prenosi seksualnom reprodukcijom, a život drugog Adama se prenosi kroz novorođenje duhom kao odgovor na našu veru.

Ovo učenje pojašnjava da ono što Isus nije iskusio, to nam ne može ni dati (Jevrejima 2:18). Plan spasenja sledi isti obrazac kao čovekov pad: Jedan čovek živi pravedan život, stvara život koji sadrži sve elemente spasenja, sve što će čoveku biti potrebno kako bi se obnovio i došao u harmoniju sa Bogom. Sada svi drugi ljudi (koji su voljni) nasleđuju ovaj život. Ovo može delovati kao jednostavno pitanje i postoje mnogi koji će insistirati na istom verovanju dok će se razlikovati od nas u pogledu drugih važnih istina. Ispitajmo dublje šta tačno znači kada kažemo da se spasenje sastoji od primanja života drugog Adama.

  • Prvo, ovo znači da spasenje nije legalan status već iskustvo. Mi to možemo nazvati pravnim, ali legalno pravo nas ne spasava, već nas spasava posedovanje života (Rimljanima 5:10).
  • Drugo, to znači da ako osoba ne poseduje ovaj život, onda ne poseduje spasenje (1. Jovanova 5:11,12)
  • Treće, to znači da pre nego što se pojavio drugi Adam, niko nije posedovao niti mogao da poseduje spasenje, zbog toga što život drugog Adama nije postojao sve dok Isus nije došao i odživeo ga.
  • Četvrto, to znači da život koji nas spasava mora doslovno biti sam Hristov život. Ne život Boga Oca, ne život trećeg lica po imenu Sveti Duh. To mora biti sam Hristov život (Efescima 2:10; Efescima 4:10).

Kroz učenje o trojednom Bogu, učenje o dva Adama postaje besmisleno. Isus kao poslednji Adam nije kao prvi Adam. Prvi Adam je bio upravo onakav kakvi smo svi mi, osim što je izvorno bio dobar a mi nismo. Ali iz ugla trojednog Boga, poslednji Adam nije bio kao mi, on nije bio čovek, on je bio Bog prerušen u čoveka. On nije zaista mogao da stoji na mom mestu i trpi sva moja iskustva. Ne postoji način da izbegnemo zaključak da njegov život i iskustva predstavljaju pažljivo režirano delo, veliki komad sa unapred određenim scenama.

Štaviše, u scenariju trojednog Boga ne spasava nas Hristov život (osim u pravnom smislu). Mi uopšte ne primamo taj život, ono što mi primamo je pomoć od „treće ličnosti“, Svetog Duha, koji nikada nije bio jedan od nas i koji nikada nije doživeo naša iskušenja. To nije spasenje primanjem života, već spasenje primanjem čistog dosijea (spasenje na papiru). To je teoretsko spasenje koje nas ostavlja da steknemo istinsko spasenje sopstvenim delima.

3. Jevanđelje o Carstvu

Treće ključno učenje je jevanđelje o Carstvu. Isus je otkrio da je ovo najvažnije učenje kad je rekao da je ovo poruka koje će se propovedati po celom svetu za svedočanstvo narodima (Matej 24:14). Mnogo štete je naneto hrišćanstvu pogrešnom interpretacijom onoga što jevanđelje zaista jeste. Najveća prepreka za razumevanje istinskog jevanđelja o Carstvu je koncept o trojednom Bogu (Trojstvu) i kao rezultat toga, pogrešno razumevanje učenja o dva Adama.

Popularno razumevanje jevanđelja o Carstvu

Mnogi hrišćani (većina njih) veruju da je Božje carstvo buduća realnost. Za njih je propovedanje o Carstvu propovedanje o nečemu što tek treba da dođe. Oni to dovode u vezu sa fizičkim carstvom u kojem više nema mesta sukoba ili bola. Naglasak se stavlja na fizičko okruženje i budućnost.  Ovakvo razumevanje hrišćanima danas ostavlja samo nadu u budućnost i obavezu da nastoje i trude se da jednog dana uđu u to carstvo.

Naše razumevanje jevanđelja o Carstvu

Carstvo Božje je mesto gde Isus vlada lično kao car. Ovo Carstvo se razlikuje od bilo kog koje je do sada postojalo, to nije Carstvo kojim upravljaju pravila i zabrane kao u drugim carstvima. Ovo Carstvo se temelji na čudnom načelu, da Car upravlja svojim podanicima prebivajući u svakome od njih ponaosob. On proizvodi pravednost i mir u svom Carstvu tako što daje svoj sopstveni život svakom svom podaniku u Carstvu. To je život samog Cara, koji predstavlja ključ svetosti i slave ovog Carstva. Ovo je novo i revolucionarno načelo za koje niko ranije nije čuo na ovoj planeti.

Od dana Pedesetnice, ovo Carstvo je uspostavljeno u srcima onih koji su podanici ovog carstva. Ovo Carstvo će biti uspostavljeno i na zemlji i uništiće sva ostala zemaljska carstva. Međutim, taj dan nije došao i mi još nismo fizički u tom Carstvu. Ali Carstvo je već danas u našim srcima i gde god da pođemo mi nosimo Carstvo sa sobom. Carstvo se ispoljava u čistim i svetim životima Hristovog naroda i kroz izvanredne darove Duha koji se ispoljavaju kroz zajednicu (crkvu). Ovde u ljusci (telu) je zadivljujući plan spasenja. Ovde je jevanđelje prelepo otkriveno. Ne postoji učenje koje je čak i približno značajno kao ovo.

Najvažnije istina u ovom učenju je ta da se Carstvo Božje sastoji od Hristovog života i sile. To je to – i tačka! Carstvo pre svega predstavlja mesto i stanje gde je Carev život utisnut u podanike njegovog Carstva. Kao što je gore navedeno ovo nije Carstvo koje se zasniva na spoljašnjim pravilima i političkim proglasima. Ono je izgrađeno na jednom jednostavnom i čudesnom načelu; „Hrist u nama! (Luka 17:21; Kološanima 1:27)“,  to je život samog Cara utisnut u njegove podanike koji čine Carstvo. Ovako mi živimo u Carstvu danas iako ga još uvek nismo videli fizički uspostavljenog na zemlji.

Za trinitarce ne važi načelo „Hrist u nama“, već „treće lice u nama“. Pošto je ova „treća ličnost“ uvek bila prisutna okolo i pošto je život te ličnosti uvek bio dostupan u svim dobima, onda ne može biti istina da je Božje carstvo došlo kada je Isus bio proslavljen, 31. godine. Carstvo je moralo uvek biti tu pošto je i Sveti Duh uvek bio tu. Ili to, ili se Carstvo mora tumačiti samo u fizičkom smislu, što znači da ono još nije došlo, već je to stvar budućnosti. Ali kada razumemo da je Isus uspostavio to Carstvo kada je bio ovde videćemo istinu. On je došao, uništio Sotoninu silu, nadvladao njegovo načelo greha i smrskao njegovu glavu. On je „svezao“ snažnog čoveka i preuzeo carstvo od njega.

„I čuo sam jak glas na nebu kako govori: Sada je nastalo spasenje i moć i carstvo našeg Boga i vlast njegovog Hrista, jer je zbačen tužitelj naše braće, koji ih je dan i noć optuživao pred našim Bogom! (Otkrivenje 12:10).

Kada se vratio na nebo Hrist je bio proslavljen tako što je primio Božji Duh u punini. Njegov Duh se ujedinio sa Duhom Boga Oca i posredstvom ovog Duha Isus je izlio svoj život i silu na svoj narod, i na ovaj način Božje carstvo je došlo na zemlju. Sada, u Hristu, Božji narod sačinjava Božje carstvo na zemlji i u ovom carstvu Sotona je poražen. Nama je data pobeda i sila nad svim delima neprijatelja. Greh, bolest, demoni čak i smrt potčinjeni su onima koji su deo ovog Carstva. Ovde dolazimo kada primimo istinu i sledimo je do logičnih zaključaka.

Kao što je neko rekao, istina o Bogu razdvaja meso i kosti i istinski postaje najznačajnije učenje u čitavom hrišćanstvu. Postaje jasno zašto doktrina o Trojstvu ili trojednom Bogu, zajedno sa pogrešnim razumevanjem učenja o dva Adama, predstavlja tako opasnu jeres.

image_pdfimage_print