Jedno od najtežih pitanja za hrišćane je pitanje o brutalnom, ponekad nemilosrdnom i genocidnom ubijanju u Starom savezu. Teško je objasniti neke od ovih stvari, a naročito onda kada Biblija izjavljuje da ih je sproveo ili zapovedio lično Bog. Ovo je jedan od najsnažnijih prigovora koji ateisti i drugi nevernici imaju prema hrišćanstvu i Bibliji.
Oni postavljaju pitanje „kako možemo da povežemo ove priče sa idejom da je Bog pravedna i milostiva ličnost, puna ljubavi?“ Ili Biblija ne govori istinu ili Bog nije ličnost puna ljubavi.
Ovo je zaista teško pitanje za odgovoriti i hrišćani obično odgovaraju na ovo izjavom da je Bog najmudriji i da on najbolje zna. Ne bi trebalo da dovodimo u pitanje ono što On čini. Drugi ponekad sugerišu da su svi oni koje je Bog zbrisao sa lica zemlje već bili izgubljeni i izvan nade u spasenje. Oni su bili ljudi koji su postali toliko izopačeni i zli da za njih nije bilo nade i zbog toga je Bog jednostavno ranije izvršio presudu nad njima i zbrisao ih.
Nijedan od ovih odgovora nije istinski zadovoljavajući. Bog očekuje od nas da Mu služimo zato što Ga volimo. On očekuje da vidimo Njegovu ljubav u stvarima koje je On učinio i čini. Biblija je prepuna izjava da je Bog dobar, pravedan, milostiv i pun ljubavi. Nije razumno reći, „samo ignoriši ova užasna dela i veruj u Božju ljubav, uprkos svemu tome.“ I ta dela su takođe deo dokaza. Niti ima smisla reći „svi ti ubijeni ljudi su ionako bili izgubljeni, tako da im je Bog presudio i kaznio ih pre vremena.“ Da li je to pošteno? Da li je to pravedno? Da li bi nekoj osobi trebalo presuditi i kazniti je na osnovu onoga što druga osoba zna da će se dogoditi? Da li je pravda osuditi osobu pre nego što dobije priliku da pokaže istinu u sebi?
Može li pravedni Bog jednostavno da funkcioniše na osnovu svog privatnog znanja, na način na koji tretira ljude? Kako onda Bog može biti transparentan i kako svi mi možemo videti njegovo poštenje?
Dve vrste zakona
Postoji još jedan odgovor na ono što se dešavalo u Starom savezu, nešto što usklađuje stvarnost da je Bog zaista zapovedio i izvršio ta dela u drevna vremena, a što ipak čuva istinu o Božjoj zadivljujućoj mudrosti, ljubavi i milosti.
Pre svega, prisetimo se istine koju smo često naglašavali: postoje dve vrste zakona, postoji pravni zakon i postoji prirodni zakon. Prirodni zakon se odnosi na zakone prirode, ona večna načela koja je Bog uspostavio, a koja regulišu funkcionisanje univerzuma. Ovi zakoni postoje i u fizičkoj i u duhovnoj realnosti. Ovo su istinski zakoni života. Sa druge strane, pravni zakoni su zakoni koje uspostavlja vladajući autoritet. Pravni zakoni ne funkcionišu po automatizmu, neko mora da donese taj zakon i ta osoba mora da uvede kazne, kako bi obezbedila ispravno funkcionisanje zakona.
Biblija kaže:
„Ne zavaravajte se: Bog se ne može ismejavati. Jer šta čovek poseje, to će i požnjeti.“ (Galatima 6:7)
Ovde vidimo životno načelo. Ono što posejemo, to ćemo i požnjeti. Ovo je istina ne samo u fizičkoj, već i u duhovnoj realnosti. Zapazimo da je ovo prirodni zakon. To nije pravni zakon da žanjemo ono što smo posejali, to je način na koji priroda funkcioniše. Međutim, možemo videti da je pravni zakon uspostavio Bog lično, kao odraz ovog prirodnog zakona. Na primer, imamo pravni zakon koji kaže:
„Ko udari čoveka tako da ovaj umre, neka se pogubi.“ (2. Mojsijeva 21:12)
Ako čovek seje smrt, prirodno će smrt i požnjeti. Međutim, pravna pravila kažu, nećemo čekati da se to dogodi prirodno, već će oni koji imaju autoritet da vas ubiju.
Božja sredstva poučavanja
Sledeća tačka koju treba razmotriti je da je celokupan Stari savez Bog uspostavio da bude sredstvo poučavanja, nešto što je trebalo da predstavlja uzvišeniju realnost. Apostol Pavle kaže:
„Tako nam je Zakon bio staratelj koji nas je vodio do Hrista, da bi se verom opravdali.“ (Galatima 3:24)
Pavle takođe govori o događajima u Starom savezu i kaže da su se ove stvari događale kao primeri.
„A sve im se to događalo za primer i napisano je za upozorenje nama, koji živimo na kraju vekova.“ (1. Korinćanima 10:11)
Drugim rečima, sistem koji je postojao pre Hrista predstavljao je sredstvo poučavanja, nešto što je Bog uspostavio kao ilustraciju u nameri da pouči ljude uzvišenijim i važnijim lekcijama.
Jedno od najboljih sredstava za poučavanje koje je Bog upotrebljavao, su parabole. Parabola je priča ili neki događaj koji je upotrebljena da ilustruje uzvišeniju istinu. Ponekad su parabole samo priče, ali ponekad se parabole i živi događaji. Evo jednog primera:
„…Tada je Gospod govorio preko Isaije, Amosovog sina, i rekao: „Idi, skini kostret sa svojih bokova i izuj sandale sa svojih nogu.” On je učinio tako i išao je oskudno odeven i bos. Zatim je Gospod rekao: Kao što je moj sluga Isaija tri godine išao oskudno odeven i bos kao znak i proroštvo protiv Egipta i protiv Etiopije tako će kralj Asirije odvesti zarobljene Egipćane i izgnane Etiopljane, decu i starce, gole i bose i golih zadnjica, otkrivajući egipatsku golotinju.“ (Isaija 20:2-4)
Trogodišnji Isaijin život koji se pominje u pasusu nije predstavljao realnost. On je igrao ulogu i time pokazivao šta će se dogoditi Egipćanima i Etiopljanima.
Takođe je važno zapamtiti da parabola ne mora da predstavlja istinu sama po sebi. Na primer, kada je Isus pričao priču o bogatašu koji je umro i otišao u pakao, jasno je da to nije istinita priča (Luka 16:19-31). Dok čitamo ovu priču trebalo bi da se fokusiramo na njenu poentu, a ne na detalje priče. Ako ne budemo činili tako, sigurno ćemo početi da verujemo u lažne doktrine.
Najveća parabola
Stari savez postaje lakši za razumeti kada shvatimo da je upravo Stari savez najveća parabola od svih! Ono što vidimo dok čitamo Stari savez, nije istina o Bogu, niti ono što On zaista jeste. Stari savez je parabola, ali ne samo parabola u smislu priče, već parabola koja se odživela slično Isaijinom iskustvu kada je šetao go i bos.
Prvo što treba da razumemo je to da je najznačajnija stvar, lekcija koja je bila poučavana. Događaji koji su zabeleženi zaista su se odigrali i odigrali su se tačno onako kako su zabeleženi, ali ove priče ne objašnjavaju razloge i motive koji su stajali iza onoga što je Bog činio.
Stari savez predstavlja pravnu predstavu toga kako prirodni zakoni zaista funkcionišu. Drugim rečima, Bog je uspostavio pravni sistem koji je trebalo da ilustruje način na koji greh funkcioniše. Prirodni zakon života je da će greh ubiti sve one koji se budu petljali sa njim, čak i u najmanjoj mogućoj meri. Greh je taj koji uništava ljude, a ne Bog. Međutim, kada je Bog počeo da poučava ovu lekciju, morao je da je poučava savršeno, jer ukoliko bi pogrešno predstavio istinu, onda lekcija ne bi mogla da bude ispravno poučena.
Dakle, kada pogledamo na Stari savez, vidimo da su ljudi bili ubijani od strane Boga ili od strane njegovih slugu, zbog nekih na izgled malih prestupa. Izgleda kao da je Bog okrutan, nemilosrdan i strog. Ali ovo nije izraz onoga što Bog zaista jeste, ovo je izraz toga kako prirodni zakoni funkcionišu. Priroda nema milosti, nema osećanja, ne zanima je da li ste mladi ili stari, niti da li ste namerno ili slučajno sagrešili. Na primer, ako neka žena oboli od neke smrtonosne bolesti, bilo namerno, bilo slučajno, ona će bez obzira na sve, biti bolesna. Ona može preneti tu bolest na svoje još nerođeno dete. Na ovaj način priroda funkcioniše i u fizičkoj i u duhovnoj realnosti. Ovako greh funkcioniše, nemilosrdan je, bez osećanja, beskompromisan, okrutan i brutalan.
Lekcija mora biti tačna i precizna
Kada je Bog postavio sistem da bi ljudima predstavio opasnost od greha morao je savršeno da predstavi tu opasnost, ili bi u suprotnom ljude poučavao lažima. Sam Bog je predstavljao zakon posledice, Njegove kazne i presude predstavljale su izraz toga šta će greh učiniti u životu neke osobe. Dakle, kako bi ljude precizno poučio lekcijama, Bog je morao da bude veran i dosledan u izvršavanju kazni, pošto su te kazne predstavljale izraz ili parabolu u vezi sa zakonom posledice.
Neko može da pita, ali šta je sa ljudima koji su umrli pod ovim sistemom? Da li ćemo da zaključimo da su svi oni izgubljeni?
Kada gledamo neki film ili pozorišnu predstavu možemo videti da ljudi umiru, ali na kraju vidimo da su ti ljudi živi i zdravi. Mi shvatamo da ono što smo gledali nije bila istina, iako je možda predstavljala nešto što je istinito. Takav je bio Stari savez. Mnogi od onih koji su umirali, čak i pod Božjom presudama, nisu zaista izgubljeni za večnost. Ne kažem da je ovo istinito i tačno za svaku osobu koja je umrla pod Starim savezom, ali je istina za većinu ljudi.
Pod sistemom zakona, pod ilustracijom, pod parabolom, oni su morali da umru, jer je Bog morao da bude veran i istinit prema lekciji koju je poučavao. Međutim, na kraju će se videti da će mnogi od njih kroz sistem blagodati ipak biti spaseni. Oni su pravili greške ili ponekad male prestupe, i zbog toga su bili ubijani.
Priča o Uzi je jedan takav primer.
„Kada su došli do Nahonovog gumna, Uza je pružio ruku i uhvatio kovčeg Božji, jer su ga goveda skoro prevrnula. Ali tada se Gospod razgnevio na Uzu i Bog ga je udario zbog nepoštovanja koje je pokazao, tako da je umro tamo, pored kovčega Boga.“ (2. Samuilova 6:6-7)
Drugi primer je neposlušni prorok koji je bio prevaren da jede u Samariji kada mu je Bog rekao da to ne čini (1. Carevima 13:7-30). Iako je zaista bio iskreno obmanut umro je zbog toga što je slušao čoveka, kada mu je Bog već dao jasna uputstva. Mislim da je pouka ove lekcije da oni koji traže da ih ljudi vode i upućuju, a pri tome je Bog o tome rekao šta je imao, uvode smrt u svoje iskustvo. Ovako prirodni zakon funkcioniše, i pod sistemom pravnog zakona Bog je morao da bude veran u ilustrovanju ove realnosti. Mali gresi, čak i iz neznanja, učiniće veliku štetu i na kraju će uništiti osobu tako da se lekcija morala poučiti.
Priča nije završena
Međutim, trebali bismo zapamtiti da nas je, pod blagodaću, Hrist izbavio od posledica greha, i tako, svi koji imaju veru u Hrista mogu izbeći posledice uzrokovane grehom, bilo da li je greh počinjen namerno ili slučajno, bilo da je greh mali ili veliki.
Dakle, u istinskoj, večnoj stvarnosti, mnogi od ovih ljudi koji su umrli pod presudom, pod sistemom zakona, na kraju će zadobiti večni život, kada sve bude gotovo. Na kraju će se videti da su oni bili kao glumci u predstavi, kao ljudi koji su umrli u filmu, ali koji će se na kraju vratiti u život u stvarnom sistemu života.
Jedan upečatljiv primer ovoga je Mojsije. Mojsije nije umro zbog starosti. Biblija nam kaže da mu oči nisu oslabile i da ga snaga nije izdala (5. Mojsijeva 34:7). Pa ipak je Mojsije otišao kod Boga na planinu i tamo je umro. Jasno je da ga je Bog ubio. Zašto ga je Bog ubio? On je umro pod Božjom presudom zbog svog greha, kao i hiljade drugih koji su umrli pod Božjom presudom, tokom Staro-saveznih vremena. Mojsije je morao da umre zato što je Bog morao ostati veran lekciji koju je poučavao. A lekcija je ta da će i najmanja povezanost sa grehom na kraju uništiti osobu. Ovako priroda funkcioniše i ovo je lekcija koju je Bog poučavao u ovom sistemu zakona.
Ali znamo da je pod sistemom blagodati Mojsije primio večni život! Sada kada je film završen, kada je paraboli došao kraj, vidimo istinu, vidimo kako stvari istinski stoje, i vidimo Mojsija živog i zdravog.
Dakle, poenta je sledeća: Sva ubistva koja vidimo u Starom savezu koja je Bog sprovodio i zapovedio, ne govore istinu o tome kakav je zaista Bog, ona govore istinu o tome kakav je zaista greh. Cela ova stvar predstavlja jedan udžbenik, a lekcija je ta da ako se na bilo koji način povežemo sa grehom, greh će nas na kraju uništiti.
U Novom savezu, kada se više ne bavimo parabolom, već realnošću, vidimo Božji istinski karakter u živopisnim bojama, jer ga više ne gledamo kroz parabolu o zakonu, već kroz realnost Isusa Hrista, put, istinu i život.
Za više informacija pogledati prezentaciju Najveća parabola .
