E. J. Vagoner je jedan od heroja Adventizma. Ušao je u istoriju kao jedan od dvojice ljudi koji su istakli pokret, koji je imao značajan uticaj na proteklih više od 120 godina. Njegovo ime se neizostavno povezuje sa značajem skupštine Generalne Konferencije, održane u Mineapolisu, 1888. godine.
Neki žale i tvrde da istinu koju je on učio, crkva Adventista sedmog dana (ASD) nikada nije prihvatila, i oni su otišli čak i dalje kako bi se uverili da su ova učenja izneta na svetlost i shvaćena. Sa druge strane, crkva je zauzela takav stav da su Vagonerova učenja na kraju rezultovala pozitivnom promenom u pravcu delovanja i kretanja crkve i on je pozdravljan kao heroj, koji je na kraju izgubio svoj put.
U vreme svoje smrti, Vagoner više nije verovao u neka učenja koja je Adventizam smatrao suštinskim. On je takođe bio optužen da su njegova učenja bila panteistička, tokom drugog dela njegovog života. Međutim, većina Adventista ga veoma poštuje i drži se njegovih spisa u velikoj meri i uz veliko poštovanje.
Za veliko poštovanje koje je Vagoner stekao, najzaslužnija je činjenica da je poruku koju je izneo 1888. godine, Elen Vajt snažno podržala. Ta poruka je bila proglašena za najdragoceniju poruku“, „poruku trećeg anđela u pravom smislu reči“, „poruku za koju je Bog zapovedio da bude preneta svetu.“
Nema sumnje da je Vagoner usmerio pažnju Adventizma na Hrista, na takav način kao što to nikada ranije nije bilo učinjeno u istoriji. Nema sumnje da je pokušao da pomeri crkvu iz neuravnoteženog fokusa na zakon, u fokus u kome se Hrist nalazi u centru. U tom smislu, Vagonerova poruka je bila od velike vrednosti i trebalo bi svi da je zapamte i prihvate.
Pitanja
Vagonerova istaknutost počela je na sastancima u Mineapolisu. Delegati koji su došli na skupštinu Generalne Konferencije 1888. godine, došli su sa nekoliko spornih pitanja u svom umu. Glavni fokus delegata je bilo pitanje na koji zakon je Pavle ukazivao u poslanici Galatima.
Džordž Batler, predsednik Generalne Konferencije, razumeo je da se to odnosi na „ceremonijalni zakon“, dok je Vagoner insistirao na tome da se to isključivo odnosi na „moralni zakon.“ Obojica su napisala nekoliko članaka pre konferencije u kojima je svako od njih branio svoj stav i pisma prepuna oštrih reči, naizmenično su cirkulisala između njih dvojice. Sama Elen Vajt nije davala nikakve konačne izjave po pitanju toga na koji zakon se to odnosilo, ali tokom sastanaka, ona je pružila podršku Džonsu i Vagoneru i izrazila veliki entuzijazam zbog onoga što je čula.
Međutim, izgleda da Vagoner nije govorio o zakonu u Galatima na konkretnoj konferenciji. Nisu postojali prepisi poruka koje su bile propovedane na Konferenciji, ali je naširoko bilo prihvaćeno da je Vagonerova knjiga, „Hrist i Njegova Pravednost,“ koja je nedugo zatim bila objavljena, predstavlja ono što je Vagoner zapravo propovedao. U knjizi nije bilo fokusa na zakon u Galatima, niti je postojao uopšte naglasak na poslanicu Galatima. Fokus je bio na Hristovom identitetu i delu i kako je to povezano sa našim ličnim iskustvom. Ovo je Elen Vajt čula u Mineapolisu i ovo je entuzijastično podržala.
Kada je govorila o „najdragocenijoj poruci“, to nije imalo nikakve veze sa zakonom u Galatima. Tek 1900. godine, Elen Vajt je dala konačnu izjavu u pogledu zakona u poslanici Galatima. Te godine ona je izjavila:
„Upućeno mi je pitanje u vezi sa zakonom u Galatima. Koji zakon je bio staratelj koji je trebalo da nas dovede Hristu? Moj odgovor glasi: i ceremonijalni i moralni zakon Deset Zapovesti“ (Odabrane poruke 233.1).
Vagoner je insistirao na tome da se zakon u Galatima odnosi na moralni zakon, Batler je bio ubeđen da je bio u pitanju ceremonijalni zakon. Niko od njih dvojice nije bio u pravu, a Elen Vajt je bila u pravu. U poslanici Galatima, apostol Pavle se ne bavi suprotstavljanjem jednog aspekta zakona drugom, on se bavi celokupnim sistemom zakona uključujući i moralne i ceremonijalne aspekte. Njegov naglasak je na sistemu zakona – kojim je Bog upravljao Izraelom. Ni Vagoner, ni Batler to nisu razumeli, a posledica toga je bila da je u oba slučaja pristup poslanici Galatima bio pogrešan.
Ono što je loše
Danas mnogi od nas tretiraju Vagonera kao da je bio gotovo nepogrešiv. Došlo je do toga da bude poštovan kao kultna ličnost, kao neko čija je svaka reč bila nadahnuta. Fokus je pogrešan, umesto da se fokusiraju na naglasak i uticaj njegove poruke ljudi su se fokusirali na detalje njegovih učenja, a posledice ovog nepravilnog naglaska nisu bile dobre. Interesantno, Elen Vajt, nikada nije dala nekvalifikovano odobrenje Vagonerove poruke, ni pre, ni posle 1888. godine. Elen Vajt je u pismu Starešini Batleru, napisala:
„On (anđeoski glasnik) je ispružio ruke prema dr Vagoneru i prema vama, starešino Batleru i rekao sledeće: „Niko od njih dvojice nema svu svetlost u pogledu zakona; stav ni jednog ni drugog nije savršen“ (E.G. Vajt, Pismo G.I. Batleru, 14. oktobar, 1888. Mineapolis).
Vagoner je imao greške u svojim učenjima, zapravo, ispostavilo se da su neke od njegovih ideja bile pozitivno štetne. Gomila pogrešnih zaključaka je proizašla iz nekih od ovih učenja, a prava šteta leži ne samo u pogrešnim idejama koje su bile usađene nekim ljudima, već više u činjenici da su ova učenja zamračila neke od najlepših istina iz Biblije.
Užasna ironija je, što je Vagoner, čovek koji je uneo tako veliki naglasak na Hrista, kao centra svega, na kraju, tako iskreno izopačio neke aspekte istine, tako efikasno da je isključio neke od ključnih istina koje se tiču Hrista. Onima koji danas daju nekvalifikovano odobrenje Vagoneru, nije moguće da shvate i prihvate ove vitalne istine.
Pavlovo učenje u Galatima 3
Ako pročitamo šta Pavle kaže o zakonu u poslanici Galatima, poglavlje 3, odmah postaje očigledno da Pavle govori o napretku Božjeg plana da blagoslovi čovečanstvo, i on gleda kako ovaj plan napreduje duž VREMENSKOG OKVIRA. Pavle opisuje plan tokom VREMENSKOG OKVIRA. Nećemo ovde da ispitujemo čitavo poglavlje. Sledi redosled događaja, onako kako ga Pavle opisuje u poslanici Galatima, poglavlje 3:
1. Bog je obećao savez, kako bi mogao da blagoslovi svet u Avramovom Semenu. Bog je potvrdio ovo obećanje i nakon toga nije bilo moguće da se to obećanje promeni ili ukine.
2. 430 godina kasnije, Bog je dodao sistem zakona na planini Sinaj, kao privremenu meru. Ta privremena mera je trebalo da traje samo dok ne dođe obećano Seme.
3. Ovaj sistem je predstavljao staratelja koji je upravljao ljudima dok nije došlo Seme.
4. Kada je došlo Seme, obećanje dato Avramu je bilo ispunjeno. Novi savez je bio uspostavljen sa Božjim narodom, a Stari savez, koji se zasnivao na sistemu zakone, završio se.
Sledeći stihovi iz poslanice Galatima, 3. poglavlje, posebno razjašnjavaju da je svrha zakona bila da bude samo privremeni sistem upravljanja.
„Čemu onda Zakon? Bio je dodat radi prestupa, dok ne dođe seme koje je obećano, bivši prenesen preko anđela u ruke posrednika“ (Galatima 3:19).
„Tako nam je Zakon bio staratelj koji nas je vodio do Hrista, da bi se verom opravdali. A otkako je došla vera, više nismo pod starateljom“ (Galatima 3:24-25).
Carstvo negirano
Nikada ne bi trebalo da neosnovano polažemo poverenje u ljude. Sila je u istini, a ne u ljudima. Neosnovana vernost Vagoneru mnoge je navela da poveruju da sve što je napisao predstavlja jevanđeosku istinu. Ovakav neutemeljen zaključak odveo je mnogu dobronamernu braću u prihvatanje nebiblijskih ideja, zbog ukazivanja neosnovanog poverenja ljudima.
Danas, među Adventistima uopšte, postoji veoma mali naglasak na promene koje su se dogodile u Božjem odnosu prema Svom narodu od kada je Hrist došao. Vagonerovo tumačenje Pisma svakako je doprinelo takvom stavu.
Realnosti onoga što se dogodilo na dan Pedesetnice, istine o Carstvu blagodati, činjenica o većem autoritetu i sili koji dolaze na Božji narod od kada je Isus došao, sve je ovo izgubljeno. Za mnoge, u realnosti nema razlike između privilegija koje je Božji narod uživao u Staro-savezna i Novo-savezna vremena. Mnogi se snažno drže stava da je Isus već bio naš Prvosveštenik u nebeskoj svetinji tokom Staro-saveznih vremena, čak i pre nego što je postao čovek i umro za nas. Ovo je jedna od zaostavština Vagonerovog učenja koja danas izaziva mnogo konfuzije.
Carstvo je došlo, Utešitelj je došao
Novi savez je prepun dokaza o tome da je Isus doneo novo doba svetu, uneo je novu dimenziju u odnos između Boga i čovečanstva. Prava je misterija kako je ovaj veoma jasan biblijski naglasak postao skoro potpuno zamračen i nejasan. Sledeći pasusi demonstriraju ono što mislim:
„Istinu vam kažem: među rođenima od žena nije se pojavio niko veći od Jovana Krstitelja, a najmanji u Carstvu nebeskom veći je od njega“ (Matej 11:11).
Da li je ovo istina? Da li će svako ko uđe u Carstvo nebesko, biti veći od Jovana Krstitelja i svih koji su živeli pre njega? Izgleda kao da je Isus upravo o ovome govorio, ali nema smisla tumačiti stih na taj način. Pravo značenje ćemo razumeti kada razmotrimo sledeći stih:
„Zakon i Proroci do Jovana. Od tada se objavljuje dobra vest o Božjem kraljevstvu, i svi silom navaljuju u njega, i silni ga grabe“ (Luka 16:16).
Isus je mislio na Carstvo blagodati koje je trebalo da se uspostavi. Ovo Carstvo je trebalo da se uspostavi na zemlji po prvi put. Jovan je označio kraj starog doba i početak novog doba. Jovan nije doživeo ovo Carstvo; niko od onih velikih Božjih ljudi koji su živeli pre Jovana nisu doživeli, i sada, Isus je trebalo da uspostavi to Carstvo i priroda Carstva je bila toliko divna da je najmanji u tom Carstvu imao veće privilegije od bilo koga ko je živeo pre tog vremena.
Isus je proveo čitavu svoju službu u trajanju od tri i po godine, usmeravajući pažnju svakoga na ovo Carstvo koje je trebalo da se uspostavi.
„Otada Isus poče da propoveda i da govori: „Pokajte se jer se približilo Carstvo nebesko“ (Matej 4:17).
„Ali ako ja Božjim prstom isterujem demone, zaista je među vas stiglo Božje carstvo“ (Luka 11:20).
Naravno, Isus nije mislio na fizičko Carstvo slave kada ćemo biti učinjeni besmrtnim. On je objasnio prirodu tog Carstva, kada su ga Fariseju pitali o tome.
„Kad su ga fariseji pitali kada će doći Božje carstvo, on im je odgovorio: Božje carstvo ne dolazi tako da se može videti; niti će se kazati: ‘Evo, ovde je!’ ili ‘Onde je!’ Jer Božje carstvo je u vama” (Luka 17:20-21).
Isus je govorio o nečemu što se zove Carstvo blagodati. On je mislio na iskustvo kada se kroz primanje Svetog Duha nebo spusti na zemlju i Božji narod doživi nebeski život, iako još uvek živi na zemlji. Ovo je iskustvo na koje se misli u sledećim pasusima:
„Jer Zakon je bio dat preko Mojsija; blagodat i istina došle su kroz Isusa Hrista“ (Jovan 1:17).
„Ko bude verovao u mene, kao što je rečeno u Pismu, iz njegovog tela poteći će reke žive vode. A rekao je to za Duh koji je trebalo da prime oni koji veruju u njega. Tada, naime, Duh još nije bio dat, jer Isus još nije bio proslavljen“ (Jovan 7:38-39).
„Ako me volite, držaćete moja uputstva. I ja ću zamoliti Oca i on će vam dati drugog utešitelja da bude s vama uvek, Duha istine, koga svet ne može primiti, jer ga ne vidi i ne poznaje. A vi ga poznajete, jer stoji i biće u vama“ (Jovan 14:15-17).
Suštinski element u ovom izvanrednom novom iskustvu bio je dolazak Utešitelja. Utešitelj je predstavljao i još uvek predstavlja pobedonosnog Isusa koji se vraća da živi u Svom narodu. Ovo iskustvo nikada ranije nije bilo dostupno. To nije ranije ni bilo moguće, zato što Isus još uvek nije porazio greh i đavola. Božji narod tada nije imao legalno pravo na bilo koji od Božjih blagoslova. Kada se Isus vratio na nebo, On je zauvek zbacio Sotonu sa neba. Uzmimo u obzir privilegije koje su došle Hristu i Njegovom narodu u tom trenutku.
„I bila je zbačena velika aždaja, stara zmija, koja se zove Đavo i Sotona, koja zavodi ceo svet. Bila je zbačena na zemlju, a s njom su bili zbačeni i njeni anđeli. I čuo sam jak glas na nebu kako govori: Sada je nastalo spasenje i moć i carstvo našeg Boga i vlast njegovog Hrista, jer je zbačen tužitelj naše braće, koji ih je dan i noć optuživao pred našim Bogom“ (Otkrivenje 12:9-10).
Pogledajte pasus i obratite pažnju na reč „sada.“ Ovaj pasus ukazuje na vreme kada se Hrist vratio na nebo porazivši greh, Sotonu, smrt i grob. Sotona je odmah bio trajno zbačen sa neba. Mnogi primenjuju ovaj stih na neki vremenski period blizak stvaranju zemlje, ali ako pažljivo pročitamo kontekst, postaje jasno da se to odnosi na vreme, kratko nakon Hristovog vaznesenja. U tom trenutku sledeće stvari su bile date Božjem narodu:
1. Spasenje
2. Moć
3. Carstvo našeg Boga
4. Vlast Njegovog Hrista
Ovo je rekao glas sa neba. Ove stvari su bile date u to vreme. Ove stvari nisu bile dostupne nikada ranije. Ranije nije postojalo spasenje, već samo obećanje o spasenju, nije postojalo Božje carstvo, već samo zemaljsko carstvo u Izraelu i Božji narod nije imao vlast, autoritet i moć. Do ovog trenutka, Sotona je još uvek bio legitimni vladar planete zemlje, ali kada je Hrist nadvladao Sotonu, „knez ovoga sveta“ je bio „zbačen.“ (Jovan 12 31). Isusu je bila data sva vlast na nebu i na zemlji (Matej 28:18), i zbog toga što Mu je bila data sva vlast, onima koji su u Njemu, takođe su bili dati moć i vlast. Ovo nije bilo moguće pre nego što je Hrist došao na zemlju i stekao pobedu. Možemo li čitati Bibliju iskreno i pošteno i doći do nekog drugog zaključka? A ipak mnogi mogu!
Isus je jednom rekao,
„Ne sudite po spoljašnjosti, nego sudite pravednim sudom” (Jovan 7:21).
On nije mislio na ovu situaciju koju trenutno razmatramo, ali hoću da primenim Njegove reči u ovom okruženju. Treba da razmatramo istinu bez pristrasnosti, bez konsultovanja ugleda poznatih ljudi. Vagonerova reputacija daleko nadmašuje moju, ali svedočanstvo Pisma je uzvišenije od svih nas. Hajde da prosudimo, ali ne po reputaciji proučavalaca Biblije, već hajde da iskreno i pošteno razmotrimo šta kaže Božja reč, verujući da će nas On upućivati Svojim Duhom. Oni koji to čine iskrenog srca, razumeće istinu i razumeće da Vagoner nije uvek bio u pravu.
