U početku sam bio vatreni obožavatelj E.J.Vagonera. Takođe sam zastupao stav da su njegova učenja u potpunosti predstavljala jevanđelje. I dalje ga poštujem i cenim njegov uvid u Pismo, ali se više ne držim opasnog stava da je on uvek bio u pravu – čak ni da je potpuno bio u pravu 1888. godine kada su njegova učenja imala takav uticaj na Adventizam.
Pažljivo, detaljno, nepristrasno proučavanje Božje reči (naročito poslanice Galatima) doprinelo je tome da izgubim poverenje u određene aspekte Vagonerovih učenja. Pročitao sam njegovu knjižicu, „Jevanđelje u Galatima“ pre više od 30 godina. Ova knjižica je bila napisana kao odgovor na knjižicu starešine Batlera pod imenom, „Zakon u Galatima.“ U ovoj knjižici Vagoner brani svoj stav da je zakon na koji se ukazuje u poslanici Galatima moralni zakon. U to vreme, pre 30 godina, mislio sam da je to bila sjajna knjiga i u potpunosti sam prihvatio ono što je pisalo u knjizi. Međutim, kada sam stekao drugačiju perspektivu o tome šta znači da je Hrist moja pravednost započeo sam nezavisno proučavanje Novog saveza, naročito Pavlovih poslanica.
Poslanice Rimljanima, Galatima, Efescima i Jevrejima otvorile su se u mom umu kao nikada ranije. Otkrio sam da apostola Pavla više nije bilo teško razumeti – sve je bilo prelepo, jednostavno, i savršeno se uklapalo jedno sa drugim! Tokom tog perioda, ponovo sam malo čitao Vagonera. Čitao sam, „Biblijske studije u poslanici Rimljanima“, „Radosne Vesti“, i „Hrist i Njegova Pravednost.“ Ove knjige su zaista inspirativne, ali sada se nisam slagao sa nekim stvarima koje je Vagoner rekao. Vratio sam se na „Jevanđelje u Galatima“ i bio sam zapanjem time da se sada snažno nisam slagao sa mnogim stvarima koje je Vagoner napisao u toj knjizi.
Vagonerove primarne greške
Vagoner je načinio tri primarne greške. Druge pogrešne ideje izlazile su iz ovih velikih primarnih grešaka, sve dok se nisu pojavili značajni problemi u njegovim učenjima. Mnogi su prihvatili ove pogrešne ideje zbog Vagonerove reputacije i te ideje su se ponekada direktno suprotstavljale jasnim biblijskim istinama. Evo delimične liste nekih od Vagonerovih učenja, za koje smatram da protivreče Pismu:
1. Svi ljudi, čak i najodvratniji kriminalci, već poseduju sam Hristov život.
2. Dolazak Semena u Galatima 3:19 odnosi se na drugi Hristov dolazak
3. Dva saveza nisu bila uspostavljena jedan za drugim
4. Bog nije uspostavio Stari Savez sa Izraelom
5. Stari Savez je postojao i pre planine Sinaj
6. Biti pod zakonom znači samo biti pod osudom zakona
7. Novi savez (Jeremija 31:31-34) još uvek nije uspostavljen sa Izraelovim domom.
8. Isus je bio rođen pod osudom zakona
Kao što sam rekao, sva ova pogrešna verovanja nastala su zbog tri glavne velike greške. Ove tri velike greške predstavljale su Vagonerova verovanja:
1. Da je Hrist efektivno bio razapet istog trenutka kada je čovek sagrešio
2. Da je čitavo čovečanstvo bilo postavljeno u Hristu kada je On bio razapet
3. Da je zakon na koji se misli u Galatima moralni zakon
Postoje oni koji gledaju u listu Vagonerovih grešaka i odbacuju neke od njih, ali se ipak slažu sa nekim drugim njegovim greškama. Oni ukazuju na to da Vagoner nije verovao u sve te stvari na početku i da su se neke od ovih ideja uvukle u njegova učenje skoro dvadeset godina nakon konferencije u Mineapolisu. Ovo može a i ne mora biti istina, ali poenta je sledeća: Vagoner je bio osoba sa logikom i zaključci do kojih je kasnije došao proizašli su iz ideja sa kojima je počeo. Njegov naglasak na Hrista je bio dobar, njegovo oživljavanje koncepta Božje bezuslovne milosti je bilo predivno, ali on je pogrešno razumeo detalje jevanđelja, što je kasnije dovelo do nastanka učenja koja su bila u potpunosti pogrešna. Na primer, njegovo učenje da Hristov Duh prebiva u punini u najvećem grešniku kao što prebiva u hrišćaninu.
Pogledajmo malo bliže neke od ovih pogrešnih zaključaka, koji su proizašli iz njegovih učenja.
Ništa novo na Golgoti
Za Hrista je rečeno da je Jagnje zaklano od postanka sveta (Otkrivenje 13:8). Vagoner je to protumačio kao da znači da je svaki blagoslov koji je Hrist došao da donese čovečanstvu već bio dostupan ljudima od samog postanka sveta. Njegovim rečima:
„Njegova smrt od pre 1800 godina nije donela ništa novo u odnosu na ono što je postojalo pre 4000 godina. Njegova smrt nije imala ništa veći uticaj na ljude te generacije, nego što je imala na ljude bilo koje druge generacije. Ta smrt se dogodila jednom za sve i zbog toga je imala podjednak uticaj na svako doba.“ (Radosne Vesti, str. 97)
„Raspeti Hrist je bio dostupan i predstavljao realnost podjednako u vreme Mojsija i Isaije, kao i u vreme Pavla… Ni na krstu, ni pre, kao ni posle krsta, nije bilo uvedeno ništa novo – nije uveden nikakav novi način za pristupanje prestolu milosti. Hrist je od postanka sveta zaklano Jagnje; Njegov život je oduvek predstavljao jedinu savršenu žrtvu za greh; i Njegovo carsko sveštenstvo je bilo nezamenjivo.“ (Ispovedanje Vere)
Najveći blagoslov koji je Hrist došao da donese ljudima bio je dar Njegovog života. Vagoner je zaključio da je ovaj život već bio dat ljudima na postanka sveta. Drugim rečima, ništa se nije promenilo na Golgoti. Isusov život, smrt, vaskrsenje i proslavljanje predstavljali su samo formalnosti koje nisu donele nikakvu realnu promenu u odnos između Boga i ljudi. Zapazite da Vagoner čak i kaže da je „Njegovo carsko sveštenstvo bilo nepromenjivo.“ On je verovao da je čak i tada od početka vremena Hrist bio naš Prvosveštenik! Ali prema jasnim učenjima iz Biblije, Hrist nije obavljao svešteničku službu pre nego što je bio vaskrsnut, i pre nego što je započeo svoju nebesku službu, nakon Golgote (Jevrejima 8:3,6; Jevrejima 2.17; Jevrejima 9:8, 12, 17).
Kao što smo videli u prvom delu, ovo je razlog zbog koga se istinama kao što je uspostavljanje Carstva sa izlivanjem Hristovog života na dan Pedesetnice pridavalo malo značaja u istoriji Adventizma. Prema Vagoneru, ovi blagoslovi su bili dostupni čoveku od kada je sagrešio. Ništa se nije promenilo ne krstu, ništa drugačije se nije dogodilo na dan Pedesetnice!
Da li se Hrist nalazi u svakoj osobi?
Vagoner je takođe verovao da kada je Hrist bio razapet, na neki misteriozan način svi pripadnici ljudskog roda – dobri i loši – su uzeti i stavljeni u Hrista – čak i oni koji još uvek nisu bili rođeni. Dakle, prema njegovom mišljenju Hristov život je već bio dat svim ljudima, i u punini se nalazi u najodvratnijem grešniku kao što se nalazi u hrišćaninu. Ovo je predstavljalo realnost od samog početka vremena. Ovo ga je navelo da napiše:
„Razlika između grešnika i hrišćanina je sledeća: dok je raspeti i uzneti Hrist u svakom čoveku, u grešniku On nije prepoznat i zanemaren je, dok u hrišćaninu On prebiva verom.“ (1900 EJW, GTI 88.3)
Kada sam prvi put čuo za ovo Vagonerovo verovanje počeo sam da naginjem ka tom verovanju. Biblija kaže da je Hrist pomirio ceo svet sa Bogom (2. Korinćanima 3:18-19) i Vagoner je objasnio da Hristov život predstavlja sredstvo pomoću kojeg je čovečanstvo pomireno sa Bogom. Dakle, ako je svet već pomiren sa Bogom, onda izgleda da ima smisla da ceo svet poseduje Hristov život.
Kao što je Vagoner objasnio, kada Bog „opravdava“ osobu, to nije samo pravni čin, osoba je zapravo učinjena pravednom i ovo se događa jer je Hristov život u toj osobi. Ali nisam se osećao prijatno zato što su postojale neke stvari koje se nisu uklapale. Na primer, ako svaki čovek već poseduje Hristov život, onda ne postoji potreba da se bilo ko ponovo rodi od Duha. Sve što je onda ljudima potrebno je da ih neko informiše da imaju Hrista u sebi. Sve što bi trebalo da urade je da iskoriste silu koja se već nalazi u njima. To nije ono što Biblija uči. Izneo sam ovo pitanje u molitvi pred Boga i na kraju nisam mogao da se složim sa Vagonerom.
Istina o dva Adama
Prema Bibliji Isus je poslednji Adam. Vagoner je zaključio da, kao što smo bili u Adamu kada je on sagrešio, mora da je istina i da smo svi bili u Hristu kada je umro. Njegovo rezonovanje je bilo da ako nismo svi bili tamo, onda nije istina da je On umro za sve nas. Činjenica da je on drugi Adam ukazuje na to da je On Otac svih ljudi, kao što je prvi Adam bio otac svih ljudi. Ovo je bilo Vagonerovo razmišljanje i u početku je za mene imalo smisla, ali kao što sam rekao, previše je stvari u Bibliji koje se protive tome. Konačno, shvatio sam gde je pogrešio.
Lako nam je da zamislimo kako smo svi došli od Adama. Možemo ga posmatrati kao izvor iz kojeg ističe tok života, počevši sa njegovim prvim sinom. Svaka osoba koja je rođena na zemlji došla je direktno iz Adamovog života. Bog je stvorio samo jedan ljudski život i svi potekli iz tog života. Sa druge strane, ne možemo gledati na Hristov život na isti način. Kada je Hrist došao na zemlju i postao drugi Adam već su postojale milijarde ljudskih bića koji su već bili mrtvi; postojale su i milijarde ljudi koji još nisu bili rođeni. Kako su svi oni bili sakupljeni i postavljeni u Hrista kada su mnogi već bili mrtvi, neki još nisu bili rođeni, a milioni su bili živi dok je On bio živ. Da li su njihovi životi takođe bili postavljeni u Hrista, čak iako su bili njegovi savremenici? Ovo nema smisla, osim ako ne zaključimo da je sve ovo predstavljalo legalnu transakciju, legalnu zamenu, gde je Hrist legalno umro za nas, ali to nije imalo nikakav praktičan uticaj na nas.
A ipak, nekako su Vagoner i mnogi drugi zaključili da je život svakog ljudskog bića ponaosob, koji je ikada živeo ili će živeti, postavljen u Hrista na krstu na neki nerazuman, nelogičan način, i pošto je Vagoner verovao da je Hrist bio razapet od postanka sveta, zaključio je da je Hristov život već bio dat svim ljudima, čak i pre nego što je Hrist došao na zemlju, živeo Svoj život i umro na krstu. Po Vagonerovom mišljenju, Hristovo utelovljenje nije donelo nikakve blagoslove i koristi čovečanstvu.
Ali istina je da je Hrist morao da živi pobedonosni život i da pobedi greh kao čovek. Morao je da učini ove stvari kako bi mogao da prenese Svoju pobedu ljudskom rodu. Hrist nije dobio pobedu na osnovu Njegovog autoriteta, kao božanskog Bića. Već je morao da obezbedi ljudski život koji je pobedio greh i đavola pre nego što ga dodeli Svojoj deci. Zato Hristu nije bilo moguće da da ovaj život bilo kome pre nego što ga je zapravo proživeo.
Vagoner je video ovaj pobednički život jednostavno kao neki natprirodni dar ljudima izvan Božjih sposobnosti, ali to nije plan spasenja. Plan podrazumeva neophodnost da je život koji nas spasava zapravo život koji je iskusio probleme grešnog čovečanstva i nadvladao ih. Bez ovoga Hrist ne može spasiti čovečanstvo.
Dakle, evo prave slike:
Postoje dva Adama. U ova dva čoveka nalazi se život čitavog ljudskog roda. Zapazite, u njima se ne nalazi život svakog pojedinačnog ljudskog bića, već život čitavog čovečanstva. Svi ljudi su nastali od Adama, dakle svi ljudi nasleđuju grešno stanje u koje je Adam doveo sebe. Ali nisu sva ljudska bića nastala od Hrista. Samo otkupljeni ljudski rod potiče od Hrista. U Hristu postoji život za svakog čoveka, ali Hristov život je samo u onima koji veruju u Njega.
Drugim rečima, u Hristu je Bog stvorio novo čovečanstvo. Hrist je Adam ovog čovečanstva, prvi čovek. Sada kao otac ovog novog čovečanstva (stvorenja) on rađa duhovnu decu, ne od tela i krvi, već od Duha. Rođenje u prvom Adamu je bio fizički, telesan proces, rođenje u drugom Adamu je duhovan proces, iniciran verom, gde Hristov Duh dolazi da živi u verniku.
Vagoner nije razumeo ovu vitalnu istinu, i zbog toga on i oni koji podržavaju njegove stavove, jako retko, ako uopšte, govore o novorođenju. Vidite, ako smo svi već rođeni sa Hristovim životom u nama, onda novo rođenje praktično nema nikakvo značenje. Ovo je glavni razlog zbog koga mnogi Vagonerovi sledbenici veruju da je sve što grešnik treba da promeni, informacija. Oni veruju da grešnik postaje svetac jednostavnim prihvatanjem onoga što Biblija kaže. Ne postoji naglasak na realnosti da Hrist zapravo dolazi da živi u osobi odmah nakon što poveruje, zato što oni uče da se Hrist već nalazi u toj osobi od samog rođenja te osobe!
Novi savez u 31. godini
Iz toga sledi da ako su svi blagoslovi u Hristu bili dostupni ljudima od postanka sveta, mora da su i blagoslovi Novog saveza takođe bili dostupni od tada. Taj savez nije mogao biti uspostavljen u vreme kada je Hrist došao, već je morao biti dostupan od samog početka. Ovo je bio Vagonerov zaključak, ali ovo se direktno suprotstavlja jasnom učenju Pisma.
Apostol Pavle nam kaže: „Jer gde je savez, mora da usledi smrt onoga koji je posredovao u sklapanju saveza. Naime, savez je punovažan tek nakon smrti, jer on ne vredi sve dok je živ onaj koji je posredovao u sklapanju saveza“ (Jevrejima 9:16-17).
Nije bilo moguće da Novi savez bude na snazi pre Hristove smrti. Ovo je poenta ovoga što je Pavle rekao. Testament ne može biti na snazi sve dok ne umre onaj koji ga je načinio.
U pasusima kao što je Jeremija 31:31-34 i Ezekijel 36:26-27, Bog je takođe objasnio da je uspostavljanje Novog saveza bilo nešto što je trebalo da se dogodi u budućnosti. To nije bilo nešto što je trebalo da se uspostavi u vreme tih proroka, već je to bio događaj koji je trebalo da se dogodi kasnije. Ovo objašnjava da Novi savez nije bio samo iskustvo, već iskustvo koje je moralo da čeka određeno vreme.
Vagoner se bavio takvim obećanjima primenjujući ih na kraj sveta i tumačeći ih tako da su primenjiva samo na Božji narod, kao jedinstveno korporativno telo. On je istakao frazu, „cela kuća“ Izraela. Napisao je:
„Nijedna duša još uvek nije „pod novim savezom,“ jer to još uvek nije učinjeno; Ali svako ko drži Božji savez sa Avramom, svakako će biti među onima sa kojima će savez biti učinjen… Dakle, sigurno, kao što je Isus umro i vaskrsao, i silom te smrti i vaskrsenja, čitav Izrael će biti okupljen, i novi, večni savez će biti uspostavljen sa njima.“ (1900 EJW, EVCO 529.1)
On je pretpostavljao da će samo pojedinci doživeti Novi savez, a ne „Izraelov dom.“ On je tumačio proročanstvo kao da se odnosi na Izrael kao telo. Tako je rekao da Izraelu, kao telu, nikada neće biti dat Novi savez i da se to neće dogoditi sve do drugog Hristovog dolaska.
Ako pažljivo razmislimo o svemu ovome videćemo da Vagoner definiše Izrael kao korporativno telo, kao što je to bio fizički, tipski Izrael. On nije priznao da je čitav Izraelov dom, Božji istinski, duhovni Izrael, već primio Novi savez na dan Pedesetnice. Ovo nas dovodi do važnog pitanja ko je ili šta je Izrael danas. Međutim, ovo je druga tema za drugo vreme.
Ključna razlika
Vagoner je stoga zaključio da Stari i Novi savez nisu predstavljali sporazume između Boga i ljud koji se odnose na različite vremenske periode. Po njegovom mišljenju, nije postojalo ni Staro-savezno ni Novo-savezno doba. Umesto toga, on je video dva saveza koji se odnose na dva različita iskustva u životu pojedinca. Drugim rečima, postoji vreme u životu osobe kada ona pokušava da se spasi držanjem Božjih zapovesti. Tada se osoba nalazi pod Starim savezom. Kada osoba shvati da ne može spasiti sebe na taj način i kada se okrene Hristu verom, onda se ona nalazi pod Novim savezom. Dakle, Stari i Novi savez jednostavno zavise od načina na koji ljudi razmišljaju! To je lična stvar.
U Vagonerovoj teologiji to nema nikakve veze sa darom Duha na dan Pedesetnice ili sa dolaskom Božjeg carstva. Ponavljam, ovo je jedan od razloga zbog koga se ove vitalne istine tako malo razmatraju među našim ljudima danas. To je isključivo bilo pitanje toga kako osoba bira da pristupa Bogu, bilo svojim delima, bilo verom u Hrista. On je video dva saveza kao dva načina za pristupanje Bogu, a koji postoje rame uz rame od početka do kraja sveta, i oba su bila dostupna svakoj osobi u svim razdobljima. Ovako je on to objasnio:
„Vidimo da se dva saveza ne tiču vremena, već stanja. Neka niko ne laska sebi da ne može biti pod starim savezom, zato što je to vreme prošlo.“ (October 11, 1898 EJW, ARSH 647.4)
Dakle, evo kritične razlike jednostavno izrečene: Vagoner kaže da mi ljudi odlučujemo pod kojim smo savezom i da je to jednostavno pitanje vere ili dela. Ali Biblije kaža da je Bog taj koji odlučuje pod kojim savezom je Njegov narod i radi se o dva različita razdoblja kada je Bog imao dve različite vrste odnosa sa Svojim narodom. U prvom odnosu sve je predstavljalo tip, senku i ilustraciju. U to vreme, Božji narod je verom i nadom iščekivao dan kada će simboli biti ispunjeni. U drugom odnosu, Hrist je ispunio simbole i senke i doneo realnost Božjeg carstva, novo rođenje i spasenje. Ovo je daleko veće iskustvo od bilo kog koje je neko doživeo pod prvim sistemom i ovo je savez koji mi koji živimo u današnje vreme imamo privilegiju da doživimo. To je realnost, a ne senka. To je Božja sila koju Bog izliva na Svoj narod i mi ne bi trebalo da budemo zadovoljni ako nam se uskrati ta slava.
Istina je da se dva saveza mogu primeniti u sekundarnom smislu na iskustvo pojedinca. Apostol Pavle ih primenjuje na ovaj način u poslanici Rimljanima poglavlje 7. Međutim, ovo predstavlja sekundarnu primenu, a ne glavnu biblijsku perspektivu u pogledu saveza. Jeremija govori o Novom savezu kao o nečemu što počinje u tačno određenom trenutku vremena. On kaže da će Bog u određenom trenutku u budućnosti uspostaviti Novi savez. Pavle govori o Starom savezu kao o nečemu što je ukinuto i više na postoji.
„Kad kaže „novi savez”, onaj prethodni čini zastarelim. A ono što je staro i zastareva, blizu je nestanka“ (Jevrejima 8:13).
Postoji jasan biblijski dokaz da je Bog ušao u Savez sa Jevrejima na planini Sinaj, na šta Pismo ukazuje kao na Stari savez. Vagonerovo objašnjenje je bilo da nije Bog bio taj koji je učinio savez sa Izraelom, već da su Izraelci bili ti koji su učinili savez sa Bogom! Prema njegovom mišljenju, Bog je došao Izraelcima i ponudio im Novi savez, odnos zasnovan na veri, ali su ljudi odbili ponudu i umesto toga izabrali put dela. Umesto da zatraže od Boga da im pomogne da budu poslušni, oni su obećali da će učiniti sve što Bog bude tražio od njih. Na ovaj način su oni odabrali da učine savez sa Bogom, ali nije bila Božja namera da tako ispadne.
Svako od nas bi trebalo da pročita izveštaj o tome šta se dogodilo u 2. Mojsijeva, poglavlje 19, i da svako za sebe od proceni da li se zaista dogodilo onako kako je Vagoner tvrdio.
Zakon u Galatima
Zakon je blisko povezan sa savezima. Pavle ovo objašnjava u Galatima, poglavlja 3 i 4. Stari savez je isto što i sistem zakona ili sistem upravljanja koji je Bog dao Izraelu na planini Sinaj. Taj sistem je trebalo da traje dok ne dođe Seme, i tad bi nestao. Novi savez predstavlja novi sistem zakona, ili novi sistem upravljanja koji je doneo Hrist, Seme, u kome Bog upisuje Svoje zakone (samu Svoju prirodu i karakter) u umove i srca ljudi, preko Svetog Duha.
Kada je Vagoner video ovu jasnu VREMENSKU ODREDNICU u Pavlovom objašnjenju zakona u Galatima, poglavlja 3 i 4, on nije mogao da prihvati jednostavno i direktno značenje. Tako da je morao da pronađe način da protumači poglavlje i to uklopi sa njegovim razumevanjem saveza.
„Nedvosmisleno verujem da je zakon u Galatima bio moralni zakon i da dolazak semena predstavlja drugi Hristov dolazak, ali ne verujem da će moralni zakon prestati da važi kada Hrist dođe; i Galatima 3:19 ne ukazuje na to.“ (1888 EJW, GBG 42.2)
Zapazite njegove zaključke: Zakon koji se pominje u Galatima, MORALNI zakon (deset zapovesti) nikada neće biti ukinut. Stoga je on u potpunosti odbacio ideju da to ima bilo kakve veze sa zakonom koji je bio ograničen na određeni vremenski period. On je protumačio ovo pitanje u Galatima, kao jednostavno pitanje „kako osoba prihvata Boga? Da li delima ili verom?“ Tako je našao način da protumači Galatima 3 i 4, pa je u potpunosti uklonio faktor vremena.
Vagonerova ponovna tumačenja
Zakon dodat
Dakle, kada je Vagoner pročitao da je zakon bio „dodat“, izjavio je da bi reč dodat trebalo tumačiti tako da znači „izgovoren.“ Drugim rečima, zakon nije bio dodat na Sinaju, on je bio samo izgovoren od strane Boga u to vreme, ali u realnosti, zakon je uvek bio prisutan.
Dok ne dođe Seme
Vagoner je takođe trebalo da objasni frazu „dok ne dođe Seme.“ Zakon je bio dodat „dok“ ne dođe Seme. Jasno je da se ovo odnosi na utelovljenje Isusa Hrista, ali Vagoner se sa tim nije složio. Njegovo objašnjenje je bilo da se „dok ne dođe Seme“ odnosi na DRUGI Isusov dolazak, a ne na prvi. Drugim rečima, zakon o kome se govori u Galatima ostaje kao upravitelj i kontrolor ponašanja Božjeg naroda sve do drugog Hristovog dolaska a i posle toga. On je odbacio ideju da je zakon o kome se govori u Galatima došao svome kraju, 31. godine (u smislu starateljstva), i zaključio da se „dolazak Semena“ odnosio na drugi Hristov dolazak.
Staratelj
Pavle kaže, „zakon je bio naš staratelj koji nas je vodio do Hrista, a otkako je došla vera, više nismo pod starateljem.“ Vagonerovo tumačenje je bilo da se zakon ponašao kao naš staratelj koji nas dovodi pod osudu kada ga prekršimo dovodeći nas na taj način u poziciju gde osećamo potrebu za Hristom.
Pod zakonom
Vagoner je verovao da je ono na šta je Pavle mislio kada je rekao „pod zakonom“ da smo mi bili osuđeni zakonom. I to kada je zakon bio staratelj da nas dovede Hristu. Zapazite, on nije verovao da se to odnosilo na trenutak u vremenu, nego na lično iskustvo. On je rekao da je tako bilo od početka vremena i da će se tako nastaviti do drugog Hristovog dolaska. Prema Vagoneru, takva osoba, osuđena zakonom, mogla je na kraju da prepozna svoju bespomoćnost i da se okrene Hristu. Ne bi imala veru u Hrista i više ne bi bila pod zakonom, već bi bila opravdana verom. Tako je on protumačio ono što je Pavle rekao u poslanici Galatima.
Svi narodi će biti blagosloveni
Ali postojao je još jedan problem: sva obećanja koja su se odnosila na Seme govorila su o budućem blagoslovu. Avramu je bilo rečeno, „ceo svet će biti (buduće vreme) blagosloven u tvom Semenu.“ Ako su svi blagoslovi koje je Hrist došao da donese čovečanstvu, već bili dostupni od postanka sveta, davno pre nego što je Hrist došao, šta je onda predstavljao ovaj budući blagoslov? Vagoner je objasnio da se ovaj budući blagoslov odnosi na nasleđivanje palestinske zemlje. Bog je obećao da će dati palestinsku zemlju Avramovim potomcima, tako je Vagoner tvrdio da je ovo bio blagoslov obećan u Semenu i da će ovaj blagoslov (palestinska zemlja) biti dat Božjem narodu prilikom drugog Hristovog dolaska. On je tvrdio da je ovo bilo ispunjenje proročanstva.
Zaključak
Nije moguće u kratkim člancima istražiti sve implikacije Vagonerovih učenja, ali je očigledno da su njegove ideje duboko uticale na razmišljanje mnogih od nas. Danas se čak i oni koji svetkuju praznike predano drže Vagonerovih ideja. Oni pronalaze utočište u njegovom učenju da Bog nije uspostavio Novi savez, nije uspostavio novi sistem sa Hristovim dolaskom. Zato oni vide sistem zakona, sistem dat sa Starim Savezom, kao nešto što je Bog nameravao da večno traje. Ovo je jedan od temelja za držanje dela zakona kao što je svetkovanje praznika.
Međutim, predstavili smo ove činjenice sa nadom da će ih pažljive i iskrene osobe razmotriti. Davno je prošlo vreme slepe odanosti denominacijama, filozofijama ili ljudima. Vreme je da slušamo samo Hrista u Njegovoj reči.
