„A u ovome je to svedočanstvo: Bog nam je dao večni život, i taj život je u Njegovom Sinu.“ (1. Jovanova 5:11)
Verovanje je više od mentalnog promišljanja, to je jedno stvarno iskustvo koje utiče na život. „Ti ne upravljaš svojim verovanjem, tvoje verovanje upravlja tobom.“ Čak ne mora ni da iznosiš svoje verovanje. Tvoj život govori o tvom verovanju na jedan neporeciv način.
Ako neki čovek počne da posećuje neku gospođicu veoma često i provodi puno vremena sa njom, on ne mora da kaže da je voli, to je evidentno na osnovu njegovih čestih poseta. Isto je i sa načinom našeg života. Isusove reči su istinite: „Po rodovima ćete ih poznati.“ (Matej 7:20)
Koja je naša najveća potreba?
Reč „najveća“ ukazuje na najistaknutije, prvo, ili ono što je na vrhuncu, tako da je najveća potreba ona koja je iznad svega drugog što postoji u našim životima. Pošto je jedna potreba direktno povezana sa nekim problemom, ukoliko želimo da ispravno oslovimo našu najveću potrebu, moramo prvo da znamo naš najveći problem.
Postoji jedan stih u Bibliji koji u jednom dahu govori i o našoj najvećoj potrebi i o našem najvećem problemu. To nije problem novca, to nije problem bolesti. Ovaj naš najveći problem je mnogo dublji i leži u osnovi svakog drugog problema. Mi smo ga nasledili (Rimljanima 5:12), ugrađen je u život koji posedujemo, prešao je na nas od naših prvih roditelja, Adama i Eve.
Evo stiha: „… Ali kad sin čovečji dođe, hoće li naći veru na zemlji?“ (Luka 18:8)
Prema ovom stihu, postoji nedostatak nečega na zemlji. Postoji implikacija da ovako može ostati do dolaska Sina Božjeg. Stvar koja nedostaje je vera. Nedostatak vere je neverstvo. Ovo je naš najveći problem. Vera je naša najveća potreba.
Jednostavno, nedostatak poverenja
Jednostavno rečeno, vera je nedostatak poverenja. Stavimo to u perspektivu naših društvenih odnosa. Kakav je tvoj stav prema onima koje ne poznaješ – kako znaš da li im možeš verovati? Kakav je tvoj odnos prema nekome kome ne veruješ – da li sa njim slobodno deliš privatne stvari? U oba slučaja si veoma obazriv i rezervisan zato što tvoje nepoznavanje i nepoverenje utiče na tvoju sposobnost da budeš otvoren i slobodan. Ono što želim da kažem je ovo: kada postoji poverenje onda si slobodan i otvoren.
Pomisli na jedno dete koje odrasta u atmosferi ljubavi i poverenja. Ono će uraditi odvažne stvari kao što je skok sa visine u ruke oca kome veruje i poznaje ga. Na sličan način postoji odnos sa Bogom. Ovaj odnos se gradi na istom nivou otac – dete, s tim što imamo posla sa Ocem koji je DALEKO superiorniji od bilo kog oca koga poznajemo. Njegova ljubav je veća od svake ljubavi koju smo osetili, ali zato što Ga ne poznajemo mi ne doživimo ni delić te ljubavi. Kako Ga ne poznajemo, Njegov karakter, putevi i ljubav su nam nepoznati i zato živimo u stanju neverstva koje nas sprečava da doživimo blagoslove koji dolaze od Njega.
Da objasnim: Da li je moguće za jedno dete da ima predivan odnos sa svojim ocem koji je milioner i da istovremeno trpi nedostatak novca? Ili, da li može ocu koji ima silu nad bolešću umreti dete od nekog oboljenja? Apsolutno je nemoguće. Ipak, to je isti problem danas. Imamo takvog Oca, ali većina nas nije svesna ili ne zna tu činjenicu. Zbog tog neznanja, ne možemo imati odnos poverenje u Njega čitavog svog života.
Ne poželiš li ponekad da imaš takvu osobu kojoj možeš sve da prepustiš i nikada ne brineš ni o čemu? Zar ne želiš da se detinjstvo nastavlja gde se tvoji roditelji staraju o svemu, da nikada ni o čemu ne brineš? Upravo o tome govori hrišćanstvo: da imamo takvog Oca koji se stara o SVIM tvojim potrebama prema svojim neograničenim sposobnostima. Pitanje je šta smo mi čuli o Bogu. U većini slučajeva je to ono što smo čuli od onih koji su čuli od nekog drugog, pa su to svedočanstva iz treće ili četvrte ruke a ne iz prve ili lična svedočanstva. U realnosti, mi zapravo ne poznajemo Boga ovog univerzuma. Ne poznajemo Ga lično, čak iako imamo nešto malo svetlosti od onoga što smo čuli ili čitali.
Zadivljujuća činjenica je ta da Bog čezne da poznaje svaku osobu jedan na jedan. Ovo je privilegija novozavetnog hrišćanstva. Evo stiha koji pokazuje kako je ovo drugačije u hrišćanstvu:
„Istinu vam kažem: među rođenima od žena nije se pojavio niko veći od Jovana Krstitelja, a najmanji u carstvu nebeskom veći je od njega.“ (Matej 11:11)
Jesi li ranije razmišljao o pominjanju ovog carstva nebeskog? Ovo je čudan stih za mnoge, ali da li ga razumeš u svetlu 8. poglavlja? Možemo ga parafrazirati ovako: „Čak i najmanje važna, najslabija osoba u kojoj prebiva Duh vaskrslog Isusa je veća i ima više nego Jovan Krstitelj ikada? Zašto? Zato što je najbliže što je bio bilo to što je stavio svoje ruke na Isusa kada Ga je krstio. Umro je pre nego što je carstvo o Hristu koji prebiva u nama došlo i nikada nije imao priliku da ga doživi.
Kako imati veru?
Vera, verovanje, poverenje i sigurnost su ujedinjeni u ovoj najvećoj od svih potreba. Možeš li da zamisliš šta bi se desilo kada bismo doživeli iskustvo slično onom sa učenicima na dan Pedesetnice? Možeš li da zamisliš kakav bi primer svet video ako bismo ti i ja i svi koji su pozvani Hristovim imenom počeli potpuno da verujemo Bogu, imajući veru, poverenje i sigurnost da će nam dati iskustvo carstva ovde na zemlji, danas. JEDINI razlog zbog kojeg nemamo to iskustvo na zemlji danas je zato što to ne verujemo.
„A bez vere nije moguće ugoditi Bogu, jer onaj ko mu pristupa mora verovati da On postoji i da nagrađuje one koji ga revno traže.“ (Jevrejima 11:6)
Neverstvo našeg naraštaja nije drago Bogu jer svet umire. Svetlost jevanđelja je potrebna da donese svedočanstvo Božje neuporedive ljubavi i očinstva svetu koji opipava u zlu i tami. Potrebno nam je iskustvo sa Bogom koje će svetu biti dokaz života koji je superioran u kvalitetu u odnosu na ono što postoji oko nas.
Vera se ne postiže radom na veri. Ona je rezultat odnosa. Da bi verovao nekome, prvo moraš da POZNAJEŠ osobu. Nekoga poznaješ tako što provodiš vreme sa njim. Što više vremena provodiš razgovarajući i komunicirajući, više ćeš razumeti osobu. Tvoje poštovanje raste u sve bolje poznanje sve dok se konačno ne razvije poverenje. Iskreno, da li provodimo vreme, mislim na kvalitetno vreme sa Bogom? Da li prepoznajemo Njegovo prisustvo SVE vreme? Da li prepoznajemo nebesku atmosferu anđela koji nas neprestano okružuju? Ukoliko više budemo bliski sa ovim REALNOSTIMA, utoliko će više rasti naša vera i poverenje u Boga.
Božja Reč sadrži Njegove poruke i obećanja za nas. One su Božji način da nas dosegne i pouči nas o Njemu samom i da iskaže Njegove želje za nas. Čista vera je jednostavno slušanje Boga čije su reči izvor vere, i saznanje da je ono što Bog kaže večna istina. (Rimljanima 10:17)
Ako Bog kaže nešto, onda je to tako. Ubeđeni smo u realnost o kojoj On govori jer znamo da je On naš Otac iskusivši ovo u našim životima. Naša vera mora da počiva na Njegovim rečima koje postaju žive u našim životima.
