Božje zapovesti same po sebi su besprekorne. Pavle kaže da su one „svete, pravedne i dobre (Rimljanima 7:12).“ Ali kao način da čoveka učine pravednim ili kao način da se proizvede pobožno ponašanje one su bile beskorisne. Pavle kaže:
„Jer da je bio dat zakon koji bi mogao dati život, tada bi pravednost dolazila putem zakona.“ (Galatima 3:21)
„I ustanovio sam da propis koji je trebalo da vodi u život vodi u smrt.“ (Rimljanima 7:10)
Čoveku je trebala pravednost. Zapovesti su opisivale i zahtevale pravednost. Pa šta je onda bio problem? Zašto je Bog morao da ukine Stari savez zasnovan na zakonu upisanom na kamenu?
„Jer znamo da je Zakon duhovan, a ja sam telesan, prodat u ropstvo grehu.“ (Rimljanima 7:14)
Stari savez nikada ne bi mogao da proizvede pravednost u čoveku. Postojao je suštinski konflikt između dva saveza koji je onemogućavao da se postigne cilj pravednosti. Sa dve kamene ploče objavljena je pravednost i zahtevana poslušnost. Ali reči su samo bile reči urezane u kamen, beživotna slova, i ona su pala na iskvarena srca telesnih ljudi sa svojim zahtevima za pravednošću.
Stari zavjet zasnovan na pisanom zakonu nije mogao da pomogne
Čovek je želeo pravednost. On je pokušavao i pokušavao da bude poslušan svetom zakonu, savršenom zakonu, ali je bio samo telesan. U takvom stanju nije postojala ni najmanja nada da bismo ikada mogli zadobiti pravednost kroz poslušnost zakonu. Bez obzira na to koliko naporno pokušavao uvek je trpeo neuspeh. Tako da, Stari savez, zasnovan na pisanom zakonu, nikada nije mogao da ispuni veliku potrebu čovečanstava za pravednošću i zbog toga je sistem morao da se promeni.
U Jevrejima 8:7 nam je rečeno da je prvi (stari) savez imao manu i zbog toga je Bog morao da uvede drugi savez: „Jer da je onaj prvi savez bio bez mane, ne bi bio potreban drugi.“
Zapazimo da je ovaj savez koji je nazvan Novi savez ili drugi savez zapravo Večni savez. To je savez pomoću kojeg su ljudi spaseni u svim dobima i Pavle to naglašava u Galatima 3:16-17. Međutim, u Božjem postupanju sa Izraelom kao nacijom, savez koji je učinjen sa njima na Sinaju ustanovio je prvi savez u smislu njihovog iskustva kao naroda. Pavle kaže da je ovaj savez imao manu i da je zbog toga morao da bude promenjen. U Jevrejima 8:8-9 on nam jasno kaže koja je to mana bila:
„Jer prekoravajući narod, On kaže: Evo, dolaze dani, govori Gospod, kad ću s Izraelovim domom i s Judinim domom zaključiti novi savez, koji nije kao onaj savez koji sam sklopio s njihovim praočevima onog dana kad sam ih uzeo za ruku da ih izvedem iz egipatske zemlje, jer oni nisu ostali u mom savezu, pa više nisam mario za njih, kaže Gospod.“
Mana saveza je bila u narodu. Stari savez je sadržao zakon koji nije imao mane i koji je bio, „svet, pravedan i dobar.“ Ali ljudi od kojih je zakon zahtevao pravednost bili su „telesni, prodati pod greh.“ Sistem nije mogao da funkcioniše jer su zakon i ljudi bili potpuno suprostavljeni jedno drugom. Poslušnost je bila nemoguća pod ovim uslovima i tako je Bog namerio da ovaj savez treba da traje samo određeno vreme.
„Jer ovo je savez koji ću sklopiti s Izraelovim domom posle tih dana, kaže Gospod. Svoje zakone staviću u njihov um i upisaću ih u njihova srca. Biću njihov Bog, i oni će biti moj narod.“ (Jevrejima 8:10)
Koja je bila razlika između Novog saveza i Starog saveza? Pa u Starom savezu Božji zahtevi su bili zapisani na kamenu. U Novom savezu su napisani na srcu. U Starom savezu postojao je samo pisani zakon (pisane reči), ali u Novom savezu postojao je duh zakona (živa realnost tih reči). U Starom savezu, pravednost je samo bila opisana i zahtevana, ali u Novom savezu pravednost je bila dodeljivana ulaskom Božjeg Duha u srce vernika.
Kao što možete videti, Deset zapovesti opisuju pravednost. One objavljuju Božju volju za čovečanstvo besprekornim rečima. Ali one ne mogu same po sebi da proizvedu pravednost. Pravednost se ne stiče vežbanjem ili formiranjem navika. Pravednost je svojstvo prirode, aspekt života, i može se primiti samo rođenjem. Zbog toga zapovesti ne nude rešenje za čovekov problem.
Što se tiče grešnika i toga što je telesan i „prodat u ropstvo greha“, jedina svrha koju zakon može imati je da upozna grešnika sa tim koliko je on u potpunosti bedan i beznadežan u svom stanju i da mu pomogne da uvidi koliko je nesposoban da promeni i unapredi svoje stanje. Zakon može samo da ga osudi za njegov greh, ali ne može da ga izbavi od njegovog greha.
Istinski izvor pravednosti
Ako želimo istinsku pravednost onda moramo da pronađemo izvor pravednosti. Moramo pronaći mesto gde je pravednost proizvedena. Zakon može samo da opiše pravednost, ali ono što je meni potrebno je da nađem mesto gde pravednost postoji sama po sebi kao realnost. Kada je Isak Njutn otkrio gravitaciju zapisao je svoje nalaze i zaključke i njegove reči su opisivale način na koji gravitacija funkcioniše. Čak i danas u školama studenti proučavaju ove reči koje danas nazivamo „Njutnov zakon gravitacije.“ Ipak niko nije dovoljno lud da poveruje da gravitacija postoji u Njutnovim rečima. Oni znaju da su Njutnove reči samo „slovo“ i da ako žele da pronađu gravitaciju moraju da je potraže na nekom drugom mestu. Reči mogu pomoći osobi da razume gravitaciju ali ne i da je doživi. Ista ovakva povezanost postoji i između pravednosti i Deset zapovesti. Zapovesti mogu da opišu pravednost, ali ne mogu nikada da je proizvedu. I tako Pavle kaže:
„A sada se pokazuje pravednost pred Bogom bez Zakona, o čemu svedoče Zakon i Proroci.“ (Rimljanima 3:21)
Tako vidimo da postoji pravednost „bez zakona“, bez slova zakona. Ona se ne suprotstavlja zakonu, ali je nezavisna od zakona, jer je zakon ne može proizvesti. Osoba ne može zadobiti pravednost iz odnosa sa zakonom jer zakon je nema da bi je mogao dati. Postoji mesto gde pravednost postoji kao živa realnost. Ona ne zavisi od poslušnosti zakonu. Ovo mesto je u Isusu Hristu (Rimljanima 3:22, 2. Korinćanima 5:21, Filipljanima 3:9). Sada osoba može doći Hristu koji je izvor svake pravednosti, koji je sam živi zakon, živa realnost svega što je zakon opisivao i u Hristu može pronaći besplatan dar savršene pravednosti koju traži.
Prirodna pravednost je u Hristu
Razmotrimo ovo pitanje: da li je zakon načinjen za Boga? Da li je zakon nešto što je trebalo da čuva Boga da ne učini nešto loše? Zašto Bog radi samo ono što je dobro? Da li zato što ga zapovesti obuzdavaju da ne čini zlo? Kakva suluda ideja! Bogu nije potreban zakon da bi činio dobro. On je sam po sebi dobrota; On je živi zakon. Zapovesti predstavljaju samo izraz toga kakav je On.
Kada osoba primi Hrista verom, sam ovaj Božji život postaje njen, kroz Svetog Duha. Osoba postaje sudeonik Božanske prirode – tj. Božja priroda postaje priroda te osobe. Da li sada vidite zašto nam više nije potrebna veza sa slovom zakona? Osoba sada ima Hristov um i Božju prirodu. Sada osoba čini ono što je ispravno, ne zato što zakon tako zahteva, već zato što Hrist živi u njoj, a jedini život koji Hrist može živeti je sveti život koji je u savršenoj harmoniji sa zakonom.
Pretpostavimo da čovek pronađe fotografiju prelepe žene. On se zaljubi u ono što vidi i svaki dan nosi sliku svuda sa sobom. On joj priča, ljubi je, grli je i vodi je noću sa sobom u krevet. Koliko zadovoljstva će dobiti? Ne previše, osim ukoliko nije lud. Sve što bude radio samo će ga frustrirati jer slika je samo opis, a ne realnost. Da bi pronašao pravo zadovoljstvo on mora pronaći realnu stvar. Fotografija ima mnogo ograničenja. Ona je slična realnosti, ali joj nedostaje mnogo svojstava originala. Naravno, fotografija može biti od pomoći, ona može pomoći čoveku da pronađe osobu koja je na njoj, ali to je jedino što ona može. Tako i Biblija kaže o zakonu:
„Tako nam je Zakon bio staratelj koji nas je vodio do Hrista, da bi se verom opravdali.“ (Galatima 3:24)
„Jer Hristos je ispunjenje Zakona, za pravednost svakom koji ga veruje.“ (Rimljanima 10:4)
