Kada čujemo reč „Zakon“ na šta odmah pomislimo? Možda nekog asocira na kaznu, policiju ili sud.
Kako god da je, kod nas proradi osećaj krivice ili se probudi loša savest, jer nema nijednoga čoveka koji je ceo pred Zakonom.
Lično doživljavam Zakon kao neko upozorenje iza kojeg vreba neka opasnost, ako se ne budemo pridržavali datih uputstava, odnosno kao ogradu koja sprečava ili ograničava neku radnju koja nije dobra za obe strane. Zakon kao zakon nema smisla da postoji ako nema kazne, niti kazna ima smisla ako nema zakona. Postojanje zakona ima smisla samo onda ako ima i kazne za prestupnika. A ako nema, koja je onda svrha zakona ako nema kazne? Da bude samo pokazatelj, učitelj, savetodavac? …A gde nema zakona nema ni prestupa, a gde nema prestupa nema pokajanja. Jer ja ne znadoh za greh dok zakon ne kaza „ne poželi“.
Ne mora da znači ako je sve po „Zakonu“ da je sve i ispravno (ako uzmemo za primer današnje zakone koji se donose preko noći). Hoću da kažem da zakoni mogu da budu veoma grubi koji mogu da krše ljudska prava: pravo na imovinu, na vodu, vazduh, hranu, porodicu, prirodu, zabranu verskog opredeljenja pojedinca ili grupe ili čak pravo na život. To danas vidimo širom sveta. Jednom rečju to možemo da nazovemo: „porobljavanje“. Da, porobljavanje se upravo dešava kroz donošenje zakona. Često nismo svesni da zakon pokazuje samo da smo ograničeni ili robovi grehu. Možda to nećemo priznati ali u suštini jeste tako. Citat jedne žene (Harriet Tubman) koja je oslobodila mnoge od ropstva: Oslobodila sam hiljadu robova, oslobodila bih još hiljadu da su znali da su robovi. Upravo me je i ovaj citat nedavno nagnao da razmislim o ovome malo opširnije.
Zakon nam je bio pokazatelj da smo robovi. Jer bez Zakona ne bi ni znali da smo robovi. Možda tačnije, Božji Moralni Zakon nam svedoči da smo robovi grehu. To je Zakon koji je poznat u svetu kao pravilo deset zapovesti ili deset reči ljubavi, ma koliko bio svet, pravedan i dobar, on, čoveka nije mogao nikad da oslobodi od ropstva greha. Upoznati smo da su deset zapovesti date Mojsiju na gori Horiv. Mnogi ih gledaju kao nešto nebitno, da nisu u skladu sa vremenom (današnjicom), mislim posebno one koji ne poznaju Božji karakter u stvarnosti i na rugače. Sveta pisana Božja reč nam govori: „Tako je dakle zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra“ Rimljanima 7:12
Kako se budemo približavali vremenu Hristovog dolaska doći će do velikih nesporazuma između onih koji žive po Božjoj volji i onih koji mu se protive, donoseći zakone koji su u protivnim sa Božjim. Borba između onih koji žive po veri i onih koji misle da Bogu službu čine, ta borba će biti sve jasnija u očima onih koji poznaju Božje principe ljubavi. Polako smo počeli da tonemo u razmišljanju o Božjem Zakonu i pravedno je da kažemo da je Božji Zakon zapravo karakter Božji koji je sažet u deset reči ljubavi, a kako smo napomenuli da je bio dat Mojsiju (ja lično verujem) kao prinudno rešenje za jedan buntovan narod koji je upravo izašao iz zemlje egipatske, da se zaustavi zlo između njih samih i ako je bio Božja svojina, Božji izabrani sveti narod (jer su trebali da se razlikuju od ostalih okolnih naroda koji su činili gadna dela u Božjim očima).
Davanje Zakona na gori Horiv je bilo praćeno gromovima, munjama, tresenjem zemlje, trubom, vatrom, dimom. Bio je dat upečatljivo, da su svi zadrhtali i kazali Mojsiju poznate reči: „I sav narod vide grom i munju i trubu gde trubi i goru gde se dimi; i narod videvši to uzmače se i stade izdaleka, i rekoše Mojsiju: Govori nam ti, i slušaćemo; a neka nam ne govori Bog, da ne pomremo“ 2 Mojsijeva 20:18-19.
Na jednom mestu se kaže: sve što je kazao Gospod činićemo. Reakcija koju smo videli u narodu kroz ove reči je bio strah od nepoznavanja Boga i osećaja krivice, jer se nisu pridržavali onih reči koje su glasile: nemoj služiti drugome Bogu, ne gradi sebi lika rezanog, ne uzimaj ime Božje uzalud, ne kradi, ne laži, ne ubij, ne čini preljube, svetkuj dan od odmora dakle Subotu ili Šabat, ne poželi ništa svojeg bližnjeg, poštuj oca i mater. Osećaj krivice je došo do izražaja jer im je Bog u neposrednoj blizini sa onakvim otkrivenjem o sebi i svom Zakonu govorio u pravo vreme njihovog otpadništva. Zato su povikali ka Mojsiju da ne bi izginuli, shvativši da su debelo sagrešili i da im je potreban posrednik. Međutim, oni nisu imali sile da žive po tom Zakonu kao što je Zakon tražio, jer su bili robovi grehu a Zakon te nije mogao osloboditi ropstva, nije mogao da te iskupi, ukloni osećaj krivice, očisti savest, niti da ti da život. Mogao je samo da nas sačuva za neko vreme, ako se budemo pridržavali propisa. I pored toga Zakon te je jednostavno tretirao kao prestupnika.
Sve ono što je Zakon tražio mi nismo u nijednoj tački bili sposobni da ispunimo. Naša priroda je po nasledstvu grešna priroda i osuđena na smrt. Da smo kao takvi držali sve zapovesti Božje bez premca ta priroda bi ostala nepromenjena. Zato je bilo potrebno novorođenje. Da se savest očisti Duhom Svetim. Bio je potreban jedan novi savršeni život, kome Zakon nije imao šta da zameri. Jer samo takav (novorođeni) život, Zakon ne može da osudi. Samo takav život je suštinski svet, pravedan i dobar kao i Zakonodavac koji je dao Zakon, za koji smo gore kazali da je pravedan, svet i dobar. Ali da bi imali takav život bila je potrebna intervencija sa strane, u ovom slučaju Otac i Sin su zavrnuli svoje rukave da nađu i spasu ono što je izgubljeno. Intervencija Onoga koji je izvor dobra a to je samo Bog. Bilo je potrebno da Božji Sin položi svoj život u otkup za mnoge (Matej 20:28), da bi zadovoljio pravdu zakonsku i otkupi one koji su pod Zakonom. Pojavivši se, jedan takav život dao je nadu za palog čoveka, jedna iskra koja je postala veliko svetlo. Život koji je maksimalno bio iskušan u svemu (osim greha) a to je „večno odvajanje od Boga“ i prođe kroz smrt, vaskrsenje i vaznesenje i na kraju proslavljanje tj. manifestaciju takvog života u svima onima koji ga veruju. Da nas prebaci iz smrti u carstvo ljubavi svoje. Prošavši sve to stekao je pravo (dade mi se svaka vlast i na nebu i na zemlji; seo je sa desne strane veličine) da se i drugima prenese taj život isključivo verom. Takav život primamo jedino na dar i zato smo sinovi i kćeri Božje i kao takve nas Zakon ne može osuditi jer više nismo robovi grehu (ako vas Sin izbavi zaista ćete biti izbavljeni; izbavljeni od ropstva grehu).
Nanovorođenju prethodi smrt ili umiranje svome „ja“. A ja više ne živim, a što sada živim, živim verom sina Božjega koji sebe predade za me. Zato se kaže u Jovanovom jevanđelju da takav život još nije bio došao (misleći na Duha o kojem je bilo reči u tekstu): „Koji me veruje, kao što pismo reče, iz njegova tela poteći će reke žive vode. A ovo reče za Duha kog posle primiše oni koji veruju u ime Njegovo: jer Duh Sveti (sveti život) još ne beše na njima, jer Isus još ne beše proslavljen (manifestovan)“ Jovan 7:38-39.
Upravo primanjem Svetog Duha mi primamo Hristov život koji je u svemu bio iskušan osim greha (Jevrejima 4:15) i na taj način bivamo sudeonici u Hristovoj prirodi kojoj nema osuđenja. Zakon više nema za šta da nas osudi, jer smo drugi ljudi.
Šta mislite, zašto su Izraelci dali ovakvu izjavu posle Božjih reči koju je Mojsije preneo: „A sav narod odgovori složno i reče: Šta je god kazao Gospod činićemo. I Mojsije javi Gospodu reči narodne“ 2 Mojsijeva 19:8.
Bilo je u pitanju SAMOPOUZDANJE, a to je GREH! (Vera nije samopouzdanje, vera je oslanjati se i uzdati se na Boga i na Hrista bez samopuzdanja). Jer mi ne možemo ništa da učinimo bez Njega, a još manje da živimo po Zakonu. Kroz taj akt su pokazali da su telesni i hteli pravednost koja nije od vere nego od Zakona. Jer ako pravda dolazi od dela Zakona to Hrist uzalud umre.
Na ovu temu su napisane bezbroj stranice. I kad bi samo Sveto Pismo čitali bilo bi više nego i dovoljno. Međutim zašto pored tako jasnih uredbi, jasnih svedočanstava postoje još uvek podele među vernicima? To je dobro pitanje koji mnogi postavljaju i ne dobijaju odgovore! Zato što ne veruju i ne primaju Hristov život koji se prima isključivo verom jer je „Vera KLJUČ“. Apostol Pavle govori za podele: da to treba da bude među nama, da se pokažu oni koji su pošteni, tj oni koji su se uhvatili verom i oni koji su opadači braće. Znači po rodovima će se prepoznati. Neko dok čita ovakav tekst može reći: on misli da je savršen i da ne treba Zakon, on je umišljen i još mnogo sličnih komentara koji vode preko rasprave direktno u smrt. Jer kad bi se stalo na nekoj zdravoj raspravi bi bilo još dobro, ali je problem u ljudskoj prirodi koja je (i sotonska) spremna uvek da nekog uvredi, preko bockanja pa sve do grubih i podmuklih reči koji su zavijene u ljupkim ogovaranjima. Ovo sam lično sam doživeo u svom iskustvu. U takvim slučajevima se gubi Hristov Duh i najbolje je povući se iz rasprave.
Svako ima Pismo i svako može da dođe do istine bez da mora druge satanisati i ogovarati. Ostati na tome, produbljuje rasprave, stvaraju se „religije“ koje dovode do podela, a „vera“ je ona koja kroz ljubav radi i nadima sve, čak i ako ima nekih razlika one su tu da pokažu da li možemo da nosimo jedni druge. Želim da nam Gospod otvori oči, da vidimo, da se ne nađemo slepima, golima ni siromašnima kako se približuje dan Gospodnji.
„Savetujem te da kupiš u mene zlato žeženo u ognju, da se obogatiš; i bele haljine, da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti očnom pomaži oči svoje da vidiš“ (Otkrivenje 3:18).
