Dok razmatramo naslov možemo pomisliti „pa, grešnik mora umreti jer zakon dokazuje da je kriv i zahteva njegovu smrt.“ Mi gledamo smrt grešnika kao potpuno zavisnu od njegovog odnosa prema zakonu. Ovaj koncept je duboko ukorenjen u razmišljanje hrišćana, i dok je na neki način ispravan ovo uobičajeno razumevanje ne objašnjava istinu u potpunosti.
Razmotrimo na trenutak šta je zapravo zakon. Zakon je u osnovi načelo ili pravilo koje upravlja ponašanjem. Zakon nalaže način na koji funkcionišemo. Ali kada govorimo o zakonu postoje dve vrste zakona koje treba da razmotrimo. Postoje prirodni i pravni zakon. Razumevanje ove dve vrste zakona je ključno za pravilno razumevanje razloga zašto grešnik mora da umre.
Prirodni zakon
U slučaju prirodnih zakona, svi ljudi prepoznaju značaj toga da stalno budu usklađeni sa njima. Pravila su ugrađena u prirodu i ne možemo ih menjati ni prilagođavati. Ovi zakoni jednostavno opisuju način na koji priroda funkcioniše i oni se nazivaju zakoni, jer priroda primorava sve stvari da se ponašaju u skladu sa ovim naročitim načelima. Od nas se zahteva da delujemo u skladu sa njima. Jedan takav zakon je zakon gravitacije. Ovaj zakon nas primorava da se ponašamo na tačno određen način sa sigurnim znanjem da ako promenimo svoje ponašanje da će uslediti drastične posledice. Na primer, ja mogu da se ne slažem sa zakonom gravitacije i mogu da zakoračim sa krova zgrade od 10 spratova. Ubrzo ću shvatiti da ako se ne budem ponašao u skladu sa zakonom gravitacije mogu trpeti ozbiljne posledice. Mogu da ne volim prirodne zakone, ali ukoliko ih zanemarim sigurno će uslediti nesrećne posledice. Ovo je istina o svim prirodnim zakonima.
Pravni zakon
Sa druge strane pravni zakoni su zakoni koje postavlja upravni organ (vlast). Ti zakoni se smatraju dobrim i potrebnim radi skladne egzistencije pojedinaca unutar određenog društva i ovi zakoni nisu podjednako potrebni u svakom društvu. Priroda ovih zakona često zavisi od prirode društva i onih koji upravljaju društvom i donose zakone. Sa ovim zakonima neposlušnost ne donosi uvek posledice. U mnogim slučajevima ovi zakoni se krše i izgleda kao da se prestupnik provlači nekažnjen. Primena ovih zakona nije ugrađena u prirodu kao u slučaju prirodnih zakona. Sa pravnim zakonom, upravni organ mora da uradi dve stvari. Prvo mora da donese zakone, a onda i da ih primeni. On to čini nametanjem kazni za kršenje zakona koje sami moraju primeniti.
Mnogi zakoni koje su uspostavile različite uprave i ministarstva su pogrešni i čak nepravedni. Ali Bog je autor svih prirodnih zakona. Prirodni zakon je uvek dobar. On je stvorio univerzum na savršen način sa ugrađenim prirodnim zakonima kako bi time osigurao postojanje života u ravnoteži i harmoniji.
Priroda moralnog zakona
Moralni zakon je opisan kao „slika“ Božjeg karaktera. Kako je ovaj zakon izložen u Deset zapovesti, objavljen je na donekle ograničen način i ne izražava puninu Božjeg karaktera i može biti bolje opisan kao „izraz“ Božjeg karaktera, pre nego slika. Međutim, kada se moralni zakon ispravno razume u svim svojim dubljim implikacijama on svakako izražava kakav je Bog u svojoj moralnoj prirodi, i tada se on može prikladno opisati kao slika Božjeg karaktera. Ovo znači sledeće: Moralni zakon je ono što Bog jeste. Bog nije sačinio moralni zakon već je samo pretočio u reči ono što On zaista jeste i dao nam to kao novi način života. Živeti u skladu sa ovim zakonom znači živeti u skladu sa Bogom. Pošto je Bog život, onda živeti u skladu sa Njim znači živeti u skladu sa životom. Međutim, kada osoba prestane da živi u skladu sa moralnim zakonom, onda ta osoba prestaje da bude u skladu sa Bogom i u skladu sa životom. Smrt je sigurna posledica takve odluke! Bog ne mora da osudi ili ubije takvu osobu. Osoba automatski donosi smrt na sebe tako što bira da se odvoji od Boga koji je izvor života. Sada jasno vidimo da je moralni zakon u stvari prirodni zakon. To je zakon prirode. Biti u harmoniji sa njim znači imati život. Napustiti sklad sa ovim zakonom znači prigrliti smrt. Niko ne mora da vas osudi i niko ne mora da vas ubije. Sam greh će obaviti taj posao kao prirodnu posledicu načina na koji zakon funkcioniše.
Kako se smrt pojavila?
U Edenskom vrtu Bog je rekao Adamu: „…jer onog dana kad budeš jeo sa njega, sigurno ćeš umreti.“ (1. Mojsijeva 2:17). Većina ljudi je ovo shvatila kao da Bog preti Adamu; da je Bog zapravo rekao, „ako budeš jeo ovaj plod, biću prisiljen da te ubijem.“ Da li je Bog zaista na to mislio? Da li je Bog zaista pretio Adamu ili mu je dao proročanstvo? Da li je Bog ovim izjavio šta će On da uradi ili je jednostavno upoznao Adama sa prirodnim sledom događaja koji bi usledili ukoliko bi on izašao iz harmonije sa Bogom? Apostol Pavle kaže:
“Zato, kao što je kroz jednog čoveka u svet ušao greh i preko greha smrt, i tako se smrt proširila na sve ljude jer su svi sagrešili.” (Rimljanima 5:17)
Zapazite, jedan čovek je doneo greh u svet. Kada se pojavio greh smrt se pojavila sa njim. Nije Bog doneo smrt niti je nametnuo čoveku, greh je doneo smrt. Kada se greh pojavio smrt se pojavila jašući na leđima greha!
U 1. Korinćanima 15:56 Pavle kaže, da je “žalac smrti, greh.” Kada vas nešto ubode (neki insekt), otrov počinje da deluje u vašem telu i konačno dovodi do krajnjeg rezultata. Neko koga ubode smrtonosni škorpion ima u sebi seme smrti. Otrov deluje u njemu i na kraju kao rezultat donosi smrt. Zato Pavle kaže, “žalac smrti je greh.” Kada vas greh ubode on ubrizgava otrov u vas koji počinje svoj smrtonosni posao, ubijajući vas postepeno, sve dok se vaš život neizbežno ne odvoji od nas.
Pavle kaže da je Adam doneo greh, a greh je doneo smrt. Ova smrt je došla na sve ljude, jer su svi sagrešili. Svi ljudi umiru samo zato što imaju bolest greha u sebi (Rimljanima 5:12). Hajde da vidimo kako Pavle ovo dokazuje:
“Jer do Zakona je greh bio u svetu, ali greh se ne uračunava ako nema zakona.” (Rimljanima 5:13)
Na koji vremenski period Pavle misli kada kaže, “do Zakona”? On govori o periodu pre nego što je dat zakon na planini Sinaj, od stvaranja sveta do trenutka kada je zakon dat Mojsisju. Naravno, zakon je uvek postojao kao prirodno načelo života zbog toga što je zakon izraz Božje prirode, i Bog je uvek bio tu ali ljudi taj zakon nisu razumeli pre nego što je dat na planini Sinaj. Pavle nastavlja i kaže, “Ali greh se ne uračunava gde nema zakona.”
Šta je Pavle ovim hteo da kaže?
Hteo je da kaže da je greh bio prisutan. Ljudi su bili grešnici, ali Bog im nije uračunavao greh, odnosno nije mogao da ih proglasi krivim. Zašto nije mogao? Zbog toga što zakon još nije bio dat. Bez zakona ljudi nisu imali jasnu sliku o tome šta je ispravno a šta pogrešno, i zbog toga ljudi nisu mogli biti jasno okrivljeni za svoja loša dela.
“Ipak, smrt je od Adama do Mojsija carovala i nad onima koji nisu počinili greh sličan prestupu kakav je počinio Adam, koji je tip onoga koji je imao da dođe.” (Rimljanima 5:14)
Uprkos činjenici da zakon nije bio opšte poznat ljudima pre nego što ga je Bog objavio na planini Sinaj (od vremena Adama do vremena Mojsija), ipak je smrt carovala nad ljudima. Svi ljudi su umirali. Pošto im se greh nije uračunavao onda nije Bog mogao biti taj koji ih je osuđivao i ubijao zbog njihove krivice. Oni nisu sagrešili kao što je Adam sagrešio, namerno prestupajući određenu zapovest. Bez zakona nije postojao način da oni budu okrivljeni, pa ipak su umirali. Šta ih je ubijalo? Greh ih je ubijao. Iako nisu imali jasnu sliku o tome šta je ispravno a šta pogrešno ipak su bili u stanju greha koji je Adam prosledio svim ljudima, i taj greh je proizveo smrt u svima. (Rimljanima 5:21, 7:24, Jakov 1:15). Ovo je Pavle želeo da istakne.
Zašto se pojavio pravni zakon?
Pa ipak nigde se ne poriče da Biblija uči da će ljudima biti suđeno na osnovu zakona, i oni koji se budu našli krivi biće osuđeni na smrt.
„Jer će Bog izneti svako delo na sud, i sve što je skriveno, bilo dobro ili zlo.“ (Knjiga Propovednika 12:14)
„Govorite i postupajte kao oni koji očekuju da će im biti suđeno po zakonu slobode.“ (Jakov 2:12)
Ovi stihovi pojašnjava to da su naša individualna dela značajna i da će Bog svako delo uzeti u obzir na sudu. Kako se ovo može objasniti? Ako greh ubija one koji mu padnu u zagrljaj i smrt je neizbežna posledica greha, zašto Bog treba da kazni one koji su počinili greh? Zašto se onda javlja potreba za ispitivanjem dela koja su ljudi činili kako bi svako bio nagrađen, „prema svojim delima?“ Zašto Bog onda nije ostavio grešnika samog u stanju umiranja znajući da će ga greh ionako na kraju ubiti? Zašto je Bog postavio pitanja u pravni okvir i zašto je uspostavio pravni zakon sa kaznama umesto da ga ostavi tamo gde ga je priroda postavila, ostavljajući greh da konačno uništi one koji su ga prigrlili? U Rimljanima 5:20 nam je rečeno:
„A Zakon je došao kasnije kako bi se prestup još jasnije pokazao. Ali gde se pokazao greh, blagodat se pokazala u još većoj meri.“ (Rimljanima 5:20)
Zakon je dat kako bi prestup postao jasniji; kako bi mogao da se umnoži. Da bi ljudi postali svesni toga koliko je velika sila greha koja postoji u njima.
„Da li je, dakle, ono što je dobro postalo smrt za mene? Nipošto! Ali greh jeste, da bi se pokazao kao greh koji mi preko onoga što je dobro uzrokuje smrt, kako bi greh preko propisa postao još mnogo grešniji.“ (Rimljanima 7:13)
Drugim rečima, kada je Adam sagrešio smrt je došla na sve ljude. Kao posledica toga svi ljudi su postali umešani u loša i zla dela, i svi ljudi su na kraju umirali kao posledica greha. Ali većina ljudi nije imala istinsku predstavu o tome koliko su istinski bili grešni. Ljudi su gledali na smrt kao na normalnu pojavu u svom životu, nisu povezivali način života koji su živeli sa smrću koje je došla na njih. Bog je u svojoj ljubavi morao da pronađe način da ljude natera da shvate šta se zaista nalazi u njihovoj prirodi i da ih natera da vide da postoji veza između prirode i smrti – da je greh bio uzrok smrti kako bi mogli da nauče da se plaše greha i da ga mrze. Morao je da postavi sistem na mesto, „kako bi greh preko propisa postao još mnogo grešniji“. On je izrazio zakon u pravnom obliku kako bi čovek mogao razumeti istinsku prirodu greha.
„Otkriće“ zakona
Isak Njutn je sedeo ispod drveta jabuke, jednog dana, kada mu je jabuka pala na glavu. Radoznalom umu ovog naučnog genija ovaj događaj postao je katalizator čudesnog „otkrića.“ „Zašto je jabuka pala na moju glavu?“ pitao se. „Zašto je jabuka pala naniže umesto naviše?“ Razmišljajući o ovome on je postao svestan činjenice da su stvari oduvek funkcionisale na ovaj način, u svim okolnostima i uslovima. To ga je navelo da formuliše nešto što nam je svima danas poznato kao zakon gravitacije i njemu se pripisuje otkriće ovog zakona.
Naravno, ovaj zakon je postojao davno, pre nego što se Isak Njutn pojavio na sceni, ali kada ga je otkrio, njemu i ostatku sveta delovao je zadivljujuće. Za njega je to bilo potpuno iznenađenje. Isak Njutn je ovaj zakon izrazio rečima i označio ga kao zakon gravitacije. Ali iako ga je izrazio rečima, ovo je bio samo način da se opiše nešto što je oduvek bilo prisutno, još davno pre nego što ga je bilo ko prepoznao. Izražavanje ovog zakona rečima nije stvorilo ili uspostavilo zakon, samo ga je učinilo poznatim i razumljivim u određenom stepenu. Na isti način Božji moralni zakon je oduvek postojao. Svi anđeli su mu oduvek bili prirodno poslušni. Lucifer je bio prvi koji je anđelima ukazao i otkrio da je njihovo ponašanje uvek bilo jednosmerno; uvek u skladu sa Božjom voljom. Ova misao, da je postojao zakon koji je upravljao njima, anđelima je delovala kao čudna ideja, jer je njihova služba uvek bila prirodna, radosna poslušnost. Takoreći, Lucifer je „otkrio“ moralni zakon i bio odlučan u tome da mu se ne potčini.
Kako bi Bog omogućio čoveku da razume način na koji funkcioniše moralni zakon, kako bi čovek bio u stanju da otkrije silu greha i primeti povezanost između greha i smrti, Bog je morao da formuliše ovaj zakon, ili drugim rečima da ga izrazi na način koji je čovek mogao da ga razume. Ovo je Bog uradio na planini Sinaj. Pogledajmo ilustraciju koja nam može pomoći da ovo bolje razumemo.
Ilustracija
Pretpostavimo da je grupa ljudi zarobljena na vrhu planine. Svuda okolo su litice bez ikakvog puta kojim bi mogli da siđu odatle. Gledajući niz ove litice sve što mogu videti je tama, jer je podnožje previše daleko da bi se moglo videti. Zapravo u podnožju se nalaze šiljate stene koje čekaju da samelju svakog ko padne ili ko je dovoljno lud da skoči sa ove planine.
Jednog dana, pojavljuje se jedan stranac, niotkuda, i počinje da ubeđuje ljude da se ispod guste tame u podnožju planine nalazi zemlja beskrajne lepote i izobilja – doslovno, raj. On počinje da objašnjava ljudima da onaj koji skoči odatle počinje iznenada da usporava sa padom, čim prođe gustu tamu, i na kraju se, nežno kao pero, prizemlji u ovaj raj. Ovaj stranac čak par puta skače sa vrha planine i vraća sa punim rukama egzotičnog voća. Postepeno, ljudi postaju ubeđeni i počinju da skaču jedan za drugim. Međutim, postoji jedan čovek koji tačno zna šta se dole nalazi. On se u očajanju zalaže za to da ljudi ne skoče i upozorava ih na užasnu sudbinu koja ih čeka, ali uzalud. Ljudi nastavljaju da skaču. Na kraju, ovaj čovek koji je svestan opasnosti, vadi pištolj i staje na sa strane. On kaže „ubiću svakoga ko skoči.“ Nekoliko ljudi odluče da rizikuju i skoče. Po svemu sudeći ovi ljudi su već mrtvi, ali uprkos tome, ovaj čovek ih ubija iz pištolja.
Sada se scenario menja. U početku je pad ubijao ljude koji bi skočili, ali sada je čovek taj koji ih ubija. Umesto da deluje zakon uzroka i posledice – umesto da zakon gravitacije ubija ljude, sada ih čovek ubija. On ima uspostavljen sistem gde se svi moraju povinovati pravilu ili suočiti sa kaznom i ovaj novi sistem je zauzeo mesto zakona uzroka i posledice. Sada postoji pravni zakon („ ne skači ili ću te ubiti.“) umesto prirodnog zakona (ako skočiš gravitacija će te ubiti). Prirodni zakon je viši i on postoji oduvek, ali zbog ljudskog neznanja i samodestruktivnih dela ovaj čovek je postavio pravni sistem unutar prirodnog sistema kako bi spasio one koje prirodni sistem ne može. Zapravo on ubija samo one ljude za koje je već izvesno da će da umru, i pucajući u njih, pre nego što sačeka da se smrskaju na šiljatim stenama, on zapravo pokazuje milost, jer će sada postići nekoliko pozitivnih stvari.
- Učiniće da se oni koji preostanu, uplaše skakanja. Pod ovim se misli da će pružiti ljudima priliku da žive malo duže, sa nadom da će otkriti istinsku prirodu toga što se nalazi u podnožju i karakter bića koje ih je obmanulo.
- Sprečiće patnju onih koji se smrskaju o stene ali ne umru odmah.
Naravno, svi ljudi će se plašiti čoveka sa pištoljem. Oni ga mogu zvati tiraninom i čekati priliku da skoče kada on ne gleda. Oni će se buniti u njegovom prisustvu i kriviti njega za to što ih je lišio sreće, iako u stvarnosti on samo radi za njihovo dobro. Možete li videti paralelu?
Zbog toga je Bog postavio pitanja u okvir pravnog zakona zajedno sa neophodnim kaznama. Dajući zakon, Bog je rekao, „ako skočiš, ubiću te.“ Iako je greh uvek ubijao ljude oni ga nisu prepoznavali i plašili ga se. Oni su prihvatili svoj izopačen način života i svoju smrt koja je sledila kao samo jedan način života, i nisu videli razlog da se boje greha i promene svoje puteve. Zbog toga je Bog uspostavio pravni sistem. On je postavio okvir u okviru koga, ukoliko biste ste prekršili utvrđene zakone, zahtevao bi vašu smrt. Sada su se ljudi plašili greha jer su ga dovodili u vezu sa smrću, i pokušavajući da ga odbace od sebe dolazili su do spoznaje koliko je greh čvrsto integrisan u njihovu prirodu. Otkrili su da im je potrebna natprirodna pomoć ukoliko ikada žele da se oslobode greha. I tako je zakon postao njihov staratelj koji je trebalo da ih vodi Hristu. (Galatima 3:24)
Nažalost, mnogi ljudi su počeli da smatraju Boga svojim pravim problemom pošto im je On dao ova pravila i zahtevao od njih da budu poslušni u bolu od smrti. Ljudi bi se pre otarasili Boga nego što bi se otarasili svojih greha i očajavali su pod Njegovim pravilima i krivili Njega zbog činjenice da oni koji su neposlušni moraju da umru. Činjenica je da nije bilo toliko važno da li će Bog kazniti prestupnika smrću ili neće. Greh bi ga ionako neizbežno ubio.
Razmotrite slučaj pretpotopnih ljudi ili Sodomljana. U jednom slučaju Bog je poslao potop, a u drugom vatru kako bi zbrisao njihove civilizacije. Da Bog to nije uradio šta bi se desilo tim ljudima? Pa, za koju godinu bi ta generacija ionako cela bila mrtva! Greh koji je radio u njima ubio bi ih, kao što ubija sve ljude! I oni bi bili podjednako mrtvi kao kada bi ih ubili potop ili vatra! Pa, zašto ih je Bog onda ubio nekoliko godina ranije? Kakvu razliku to pravi. Bog je to učinio zato što je želeo da da objavu, kako bi drugi naučili da se plaše greha i zbog toga da bi postale evidentne dubine do kojih je greh degradirao čovečanstvo.
Tri nivoa
U našem stavu i odnosu prema Bogu ljudi se u osnovi nalaze na tri nivoa.
- Na prvom, najnižem nivou, ljudi veruju, „ako ne budem poslušan Bogu On će me ubiti.“ Tako se oni plaše Boga i nastoje da mu udovolje iz straha od kazne. Ovo je osnova paganskih religija, ali mnogo puta i Izraelci su imali ovakav odnos prema Bogu podstaknut izopačenim motivima, i na žalost, mnogi hrišćani danas se nalaze na ovom primitivnom nivou razumevanja. Ovi ljudi vide Boga kao problem.
- Na drugom nivou, ljudi veruju da nije Bog taj koji predstavlja problem već njihova grešna dela. Bog ne želi da ih ubije, ali će morati ukoliko ne promene svoja dela. Pravda će zahtevati da ih On uništi. Ovi imaju bolje shvatanje Boga, ali se i dalje nisu uhvatili u koštac sa stvarnim problemom i oni vide smrt kao neophodan Božji čin zato što ga kontroliše pravda. Oni smatraju da pravi problem predstavljaju dela koja oni čine. Stoga smatraju da treba da ulože napor da promene svoja dela, kako bi mogli da se suoče sa zahtevima zakona. Na ovom nivou grešnici smatraju da je centralno pitanje zadovoljenje pravde.
- Ali na trećem nivou konačno razumemo! Postoji jedan i samo jedan problem. A to je da je razdvojenost od Boga dovela do bolesti u meni koja se zove greh i on izjeda moj život, on proizvodi zla dela u meni i ubija me. Greh je stvarni uništitelj, a ne pravni zakon koji zahteva smrt grešnika; to je zakon prirode – zakon posledice. Sada prepoznajemo da je stvarni problem u grehu koji se nalazi u meni i da ono što mi treba nije samo promena mojih dela već promena moje prirode. Moram tražiti život samo u Onome koji je u stanju da uradi to za mene. Na ovom nivou, vernik konačno funkcioniše na osnovu pravednosti verom.
Treba da razumemo ovo jer kada naše razumevanje dosegne samo do drugog nivoa onda mi na odnos prema grehu i prema Bogu uvek gledamo iz legalnog okvira. Greh je onda povezan sa detaljima zakona i spasenje je povezano samo sa poslušnošću pravilima. Božja naklonost i sam život su povezani samo sa tim kako odgovaramo na ova pravila. A zapravo ovo je temelj legalizma.
Ne moja dela, već moja priroda
Kada dođemo do trećeg nivoa onda smo spremni da više ne budemo deca i sluge, već sinovi i kćeri (Galatima 4:3,7) i mi razumemo. Nije problem u tome šta radim. Nisu problem moja dela, problem je u tome šta sam ja. To je problem moje prirode. Shvatam da Bog ne ulaže napore da bi promenio moja dela već da je Njegov napor fokusiran na to da mi da novo srce; novu prirodu, što podrazumeva i to da će se moja dela promeniti. Sada se ne plašim Boga i čak se ni ne plašim svojih dela. Sada se plašim sebe! Sada se više ne borim da promenim svoja dela, već nastojim svim srcem da pronađem i da se potčinim Hristu koji je jedini u stanju da promeni moju prirodu! Moju smrt ne zahtevaju ni Bog ni pravda. Već je to moja grehom prokleta priroda i dok me je Božji zakon doveo do spoznaje i razumevanja, on je nemoćan da reši moj problem. Ja moram doći Hristu (ne pisanom već živom zakonu) da bih mogao imati život (Galatima 3:24); kako bih mogao imati novu prirodu.
Bog je postavio sukob u pravni okvir. On je ustanovio zakone i kazne, ali ovo nije kompletna slika. Ovo je samo slika u slici; sporedan nivo. Prava pitanja postoje na višem nivou, a ne na pravnom nivou; postoje na nivou prirodnog zakona gde smo uključeni u načela koja su ugrađena u svako postojanje u univerzumu.
