Manchester, Jamaica
www.restorationministry.com
vidclay@gmail.com

Zašto Isus nikada nije sagrešio?

Zašto Isus nikada nije sagrešio kada su svi drugi ljudi sagrešili? Da li je to sreća ili stvar slepog slučaja da samo jedan čovek od milijardi ljudi koji su ikada živeli nikada zapravo nije učinio grešno delo, čak ni kao beba?

Viđali smo temperamentne bebe i viđali smo sebično ponašanje kod beba čak i pre nego što postanu razumne i svesne. Da li je Isus ikada ispoljavao ovakvo ponašanje?

Da je Isus ispoljavao grešno ponašanje čak i kao beba (kao što su sebično ponašanje, temperamentni nastup besa itd), na taj način bi On pokazao da ima izopačenu duhovnu prirodu i da mu je potreban novi um. Bilo bi potrebno da se nanovo rodi. Istina je da beba ne može počiniti svesno grešno delo i zbog toga ne može biti kriva zbog greha. Ali beba može da pokaže grešno ponašanje pokazujući time da od trenutka rođenja poseduje urođene sklonosti ka tome da čini loše stvari i da ima izopačenu prirodu.

Pošto Isus nikada nije sagrešio onda je očigledno da On poseduje nešto što drugi ljudi ne poseduju. Ali šta je to što Isusa čini drugačijim od svakog drugog ljudskog bića, čak i kao bebe?

Fizička i duhovna priroda

Hajde prvo da zabeležimo ovu fundamentalnu istinu: svaka osoba u univerzumu poseduje fizičku ili materijalnu prirodu koja zavisi od genetike ili fizičkih atributa. Međutim, svaka osoba takođe poseduje i drugu prirodu, duhovnu prirodu, koja zavisi od stanja njegovog duha.

Čovekovo telo ima izopačenu ili palu prirodu. Takođe poseduje slabosti i sklonosti koje se genetski prenose. Čovek takođe poseduje izopačenu duhovnu prirodu. On ima um ili duh koji je u potpunosti sebičan i koji će ga prirodno navoditi da čini ono što je sebično. Greh nije pitanje genetike. Greh vodi poreklo iz uma. Greh je pitanje stanja uma.

Izvor sebičnosti

Jedina osoba u univerzumu koje je prirodno nesebična, po svojoj prirodi, je Bog. Kada je Bog rodio Sina ova nesebična priroda je preneta na Njegovog Sina koji je nasledio život i prirodu samog Oca.

I život se javi, i videsmo, i svedočimo, i javljamo vam život večni, koji beše u Oca, i javi se nama.“ (1. Jovanova 1:2)

Zbog toga postoje samo dva Bića u univerzumu koja su prirodno nesebična i to su Otac i Njegov Sin. Sva ostala bića mogu biti nesebična jedino ukoliko se ujedine sa Bogom kroz Njegovog Duha. Bez ovog jedinstva sa Bogom oni su prirodno sebični i koristoljubivi. Ali sebičnost nije stvar tela. Sebičnost ne zavisi od ponašanja ili od toga kako osoba odgovara na zakon. Sebičnost je osobina koja dolazi iznutra, iz čovekovog uma, i predstavlja prirodan stav svih ljudi koji su odvojeni od Božjeg Duha.

Čak i ako čovek nauči da bude poslušan zakonu to ga neće učiniti nesebičnim. Obrazovanje ne može učiniti čoveka nesebičnim. Proučavanje Biblije u pogledu zakona ne može ga učiniti nesebičnim. Jedino što čoveka može učiniti nesebičnim je zajednica ili jedinstvo sa Bogom. Zbog toga bilo kakvo obrazovanje koje je posedovao nije moglo učiniti da se Isus ponaša ispravno ukoliko Njegova priroda nije bila dobra.

Neki kažu da je Isus bio dobar samo zato što je bio ispunjen Očevim Duhom, ali da je On po svojoj prirodi bio sebičan i izopačen isto kao i drugi ljudi. Ovo je totalno pogrešna ideja. Ako je ovo tačno odakle potiču Njegova sebičnost i izopačenost? On je nasledio Adamovo telo, ali ne i Adamov um.

Hristovo Božanstvo

Kada je došao na zemlju Isus se odrekao Božanske sile i Božanske slave. Šta je drugo ostalo Božjem Sinu? Šta je to što Ga je još uvek činilo Božjim Sinom? Neki idu toliko daleko da kažu nestali su njegova sila, slava, um, priroda i karakter – pa šta je to onda došlo sa neba? Šta je ostalo od Božjeg Sina? Prema njihovoj teoriji, On je u potpunosti nestao! Sve što mu je ostalo bilo je ime, i to je moralo da bude lažno ime jer ništa od originala nije preostalo.

Ukoliko je ovo istina onda možemo samo doći do zaključka da Isus nije bio Božji Sin i da je Bog lako mogao izabrati bilo koju drugu ljudsku bebu i učiniti sa njom isto ono što je učinio sa Hristom. Oni koji veruju u ovo efikasno uništavaju istinu da je Isus Božji Sin. Prisetimo se istine da Božanstvo nije samo sila, već da takođe obuhvata i prirodu.

Božanska sila ima veze sa svemoćnom Božjom sposobnošću da učini bilo šta, da čini čuda, stvara svetove i da odbije svaki Sotonin savet. Isus je odbacio svaku takvu sposobnost kada je postao čovek (Filipljanima 2:5-8). Božanska priroda je osobina koju poseduju samo Bog i Njegov Sin, ali koja se može dodeliti onima koji prime Hristov život. Ova osobina je aspekt Božanske prirode koji čini Njegov stav totalno drugačijim od svih stvorenih stvari. Kada je došao na zemlju Isus nije ostavio svoju Božansku prirodu iza sebe.

„I Reč je postala telo i prebivala je među nama i gledali smo njenu slavu, slavu kao jedinorođenog od Oca, punu blagodati i istine.“ (Jovan 1.14)

Bog je dobar. On je u celosti dobar. To znači da On nema niti je ikada imao pobudu koja nije sveta i koja se ne temelji na ljubavi i nesebičnosti. Svi znamo da je ovo istina. Ova osobina se ne temelji na Božjoj sili, niti na Božjem znanju. To je sama suština Božje prirode. Kao što nam Biblija kaže „Bog je ljubav.“ To je ono što Bog zaista jeste. To je suštinska osobina njegovog bića i to je osobina koja razdvaja Božanstvo od svih drugih stvorenih bića. Nasuprot onoga što mnogi veruju, sila i moć nisu glavne osobine Božanstva. Kada bi to bilo tako Sotona bi onda bio bliži tome da postane Božanstvo od čoveka, jer ima daleko veće moći od čoveka. Glavna osobina Božanstva je ta da je Bog savršeno dobar. On je čista ljubav. Isus, kao Sin Božiji, posedovao je ovu duhovnu prirodu Božanstva potpuno sjedinjenu sa Adamovom palom fizičkom prirodom. Ta priroda mu je po pravu pripadala. Bila je Njegova rođenjem jer je on bio Božanstvo. On je bio Božji Sin. Tako su sve Njegove pobude bile da čini ono što je dobro, pravedno i za Njega je to bilo prirodno. Međutim, evidentno je da mu je Božja sila bila dostupna i da bez nje On ne bi bio u stanju da  čini  mnoge dobre stvari na koje ga je navodio Njegov um. Iako je bio dobar sam po sebi trebalo je da bude kršten Svetim Duhom i bila mu je potrebna sila Njegovog Oca da sprovede želje svog srca u delo.

U jednom aspektu Hrist je morao da se spusti na naš nivo. Preuzeo je našu fizičku prirodu sa svim njenim slabostima, oslabljenu degeneracijom koja je trajala 4000 godina. Ovde se u potpunosti spustio na naš nivo. Ali sada, kada je već bio ovde, kako je mogao da nam pomogne ako je duhovno bio u potpuno istom položaju kao i mi? Može li čovek izvući drugog čoveka iz živog peska ako i sam stoji u živom pesku? Ne, to nije moguće. Isus je morao da bude u prednosti, čak iako se spustio na naš nivo. Morao je da ima neke načine za uzdizanje čovečanstva i ovi načini nisu se mogli pronaći u čovečanstvu, jer u čovečanstvu ne postoji ništa dobro. Morao je uneti Božanstvo u čovečanstvo, a to je mogao učiniti samo ukoliko je i sam bio Božanstvo. U sebi je ujedinio Božanstvo sa čovečanstvom i na taj način uzdigao čovečanstvo do položaja gde čovek može postati Božji sin.

Isus nije uzeo ljudsku prirodu i onda učio čoveka kako da primi Sveti Duh. Svaki drugi čovek bi mogao ovo da uradi, ali samo je Božji Sin mogao biti u isto vreme i božanstvo i čovek.  Ovo je čovečanstvu bilo potrebno da ga spasi.

Može li Božanstvo biti iskušano?

Um sa Božanskim moćima ne može biti iskušan jer takav um vidi kraj još na početku. Ali Božanski um bez svojih moći, koji ne može videti budućnost i znati sve stvari, može biti iskušan. Može biti iskušan da izabere svoj put pre nego put potčinjenosti. Istina je da je sama suština zla, sebičnost, a Božanstvo je u celini ljubav i nesebičnost. Isus je po svojoj prirodi bio nesebičan od momenta svog rođenja. Ali ono što je Sotona pokušavao da uradi čitavog Njegovog života je da Ga natera da čini nešto, što spolja gledano nije sebično, ali što se zasniva na nezavisnosti od Oca. Ovo je bio još jedan od načina da se Isus navede na potčinjenost sebi i sopstvenim načelima što predstavlja temelj Sotonine vladavine. Njegova tri iskušenja u pustinji bila su slikovit prikaz toga kako je Sotona pokušavao da navede Hrista na greh.

Prvo ga je iskušao da pretvori kamenje u hlebove. Ovo je nešto što nije izgledalo sebično ali da je Isus to uradio to bi značilo da je učinio nešto na svoju inicijativu, bez Očevog vođstva. Zapravo, Sotona je iskušavao Isusa da postane sam sebi Bog. Isus je rekao Sotoni da čovek mora živeti prema Božjoj Reči. Bog mora usmeravati svaki aspekt života i čovek ne sme da donosi odluke na svoju ruku.

Isusovo sledeće iskušenje je bilo da skoči sa vrha hrama i dokaže da je Božji Sin. Ovo je bila pozivnica za Isusa da dokaže da je Božji Sin tako što će učiniti čudo. Ovo bi bila Njegova lična odluka umesto Božja. I ponovo je bio iskušan da deluje bez Očevog vođstva i usmerenja.

Sotona je treći put iskušao Isusa tako što mu je ponudio kontrolu nad celim svetom bez potrebe da se bori ili umre, samo ukoliko bi se Isus poklonio njemu i obožavao ga. Ovo je bila ponuda za Isusa da stekne kontrolu nad svetom, na način, koji se suprotstavlja načinu koji je Bog odredio. Isus je istog trenutka odbacio predlog.

Jedini put kada Biblija otkriva da se Isus borio sa sobom je u Getsimaniji i na Golgoti. Ni jedan put više, osim tada, se tokom svog života nije borio sa Očevom voljom. Ali čak i tada šta je Isus rekao? „Ako je moguće, da me mimoiđe ova čaša, ali ipak neka bude tvoja volja.“ Da li je zahtevao sebičan način? Ne. Rekao je, „ako postoji neki drugi način da oni budu spaseni, a da ja ne moram da budem rastavljen od tebe neka bude tako.“ U ovome nije bilo sebičnosti. Ako je postojao lakši način onda nije bilo potrebe da On ide težim putem. Ali sada vidimo da je bio iskušan da izabere Svoj način, pre nego Očev način. Ne sebičan način, već samoopredeljen način. Ovo je bio sam koren Luciferove pobune. Sebičnost znači misliti o sebi umesto o drugima. Samoopredeljenost, samoupravljanje, znači da biram svoj način pre nego Božji, čak i činjenjem nečeg što je dobro. To ima veze sa verom ili nedostatkom vere i znači verovati sopstvenoj mudrosti više nego Božjoj. Čak iako činim dobro za druge, a ako je to samoopredeljeno, to je greh.

Ali da li je Isus morao da se bori protiv iskušenja da počini blud? Da li Ga je njegovo telo vuklo ka seksualnom odnosu, sa takvom silom, da je morao da se tušira hladnom vodom da bi se ohladio? Da li je morao da se bori sa tim da Mariji i Marti ne izgovori nametljive reči i da se opire nagonu da ih dodiruje na neprikladan način? Apsolutno ne! Ali neki veruju da je Isus bio iskušavan istim iskušenjima, u istom stepenu i intenzitetu, sa kojim iskušenja privlače nas? Ali Biblija kaže da je Isus mrzeo greh. To nije bilo nešto što ga je privlačilo.

„Voleo si pravednost i mrzeo bezakonje. Zato te je Bog, tvoj Bog, pomazao uljem radosti više nego drugove tvoje.” (Jevrejima 1:9)

Naravno, Biblija kaže da je bio iskušan po svim tačkama kao mi. Međutim, kada pažljivo razmotrimo nekoliko stvari postaje jasno da, iako je On načelno bio iskušan kao mi, On nikada nije iskusio naša iskušenja u svakom detalju. Pre svega, dve osobe se mogu suočiti sa potpuno istim iskušenjem, i dok jedna osoba smatra da nije moguće da mu se odupre druga nema takav problem. Činjenica da je Isus morao da se suoči sa istim iskušenjima kao mi, i da je bio iskušan kao i mi, ne znači da je morao da se bori sa tim iskušenjima kao što se mi borimo. Kada iskušenje postaje veoma snažno? Da li onog trenutka kada se pojavi u našem umu ili kada mi počnemo da razmišljamo o mogućnostima?

„Nego svakoga iskušava njegova želja tako što ga vuče i mami. Zatim želja, kada je začeta, rađa greh, a greh, kad se učini, donosi smrt.“ (Jakov 1:14-15)

Kada čovek pogleda prelepu ženu, kada je snažno iskušan da ode u krevet sa njom? Da li kada prvi put pogleda u nju ili kada počne da razmišlja o tome šta bi moglo da se desi između njih? Svaka iskrena i poštena osoba zna odgovor. Iskušenja su snažna samo onda kada razmišljamo o tome kako bi izgledalo da im se predamo. Kada je um neke osobe odlučan u tome da neće izvršiti određeno delo, onda efikasno to delo gubi svu silu da iskušava tu osobu.

Možemo razmotriti Josifov odgovor Potifarovoj ženi i uporediti ga sa Davidovim grehom sa Betšebom. Iskušenje je steklo uporište u Davidovom umu dok je polako šetao na krovu naslađujući svoje oči prelepim telom žene svog suseda i razmatrajući mogućnosti. Nije tako bilo sa Josifom, koji nikada, ni za trenutak, nije razmišljao o tome, kako bi bilo u krevetu sa ženom svog gospodara. Sada, da li se Isus ikada igrao sa mislima o grehu? Da li je ikada ostavio prostor za mogućnost da učini nešto loše? Apsolutno ne! On je mrzeo greh. Zbog toga je jasno, da u pogledu iskušenja koja često opsedaju nas Isus nikada nije iskusio borbu da nadvlada a kroz koju mi često moramo da prođemo.

Istina je da je Isus morao da zadobije pobedu nad grehom. To je ono što je morao da nam da. Ali ovo ne znači da je morao da se bori sa grehom na isti način na koji se ja borim. Zašto nije? Zato što nije došao da mi da borbu sa grehom, On je došao da mi da pobedu nad grehom. To je sve što je On trebalo da uradi. Zadobivši tu pobedu On sada meni daje život koji je već pobedonosan nad grehom.

image_pdfimage_print