„A Zakon je došao kasnije kako bi se prestup još jasnije pokazao. Ali gde se pokazao greh, blagodat se pokazala u još većoj meri.“ (Rimljanima 5:20)
Kaže se da nam je zakon bio dat kako bi se „prestup još jasnije pokazao.“ Čovekovo stanje je bilo beznadežno. Bio je izopačen i izgubljen, ali kako je on to mogao znati? Kako je mogao biti naveden da vidi sebe takvog kakav je bio kako bi mogao da potraži lek? Ovo je bila jedna svrha zakona. Zakon je stupio na scenu „kako bi se prestup još jasnije pokazao“ – „kako bi greh preko propisa postao još mnogo grešniji” (Rimljanima 7:13).
Kao što Pavle kaže: „Ali nikada ne bih shvatio šta je greh da nije bilo Zakona” (Rimljanima 7:7). Zakon je bio dat kako bi čovek pokušao da ga drži, i u tom pokušavanju da ga drži mogao da prepozna da postoji nešto u njemu što on ne može da nadvlada. On bi prepoznao da mu je potrebna pomoć spolja, van njega, i ovo bi ga vodilo da se okrene Hristu.
„Čemu onda Zakon? Bio je dodat radi prestupa, dok ne dođe seme koje je obećano, bivši prenesen preko anđela u ruke posrednika.“ (Galatima 3:19)
Ali zakon je takođe služio još jednoj svrsi. Bio je „dodat radi prestupa.“ Pošto se greh jasno pokazao i urođena iskvarenost ljudskog srca proizvela sve moguće vrste zločina, postojala je potreba da se čovek disciplinuje i obuzda. Čak i među onima koji su se zvali Božjim narodom postojala je potreba za sistemom koji bi obuzdavao prirodne sklonosti telesnog srca. Zbog toga je Bog postavio Izrael „pod zakon.“ Bog ih je postavio pod sistem upravljanja gde je vladao zakon. Ovo nije bio Božji konačan plan već samo privremen način bavljenja problemom. Takav plan nikada ne bi mogao da proizvede istinsku pravednost, ali postojala je potreba da se obuzda čovekovo prirodno iskvareno ponašanje. I tako je „zakon bio dodat radi prestupa dok ne dođe seme koje je obećano“ (Galatima 3:19). Zapazite da je ovaj sistem trebalo da traje samo „dok ne dođe seme.“ „A otkako je došla vera, više nismo pod starateljem.“ (Galatima 3:25)
Ako vodovodna cev u kuhinji pukne neko može uzeti parče drveta i zapušiti rupu dok pravilno ne otkloni kvar. Parče drveta može delimično sprečiti curenje ali nije zadovoljavajuće ostaviti takvo stanje. Ovo je privremena mera dok se ne bude moglo uraditi nešto savršenije. Biblija kaže da je Bog upravo to radio sa zakonom, on je uveo sistem koji zahteva od čoveka da radi i ponaša se na određen način i da bude pod određenom disciplinom. On je znao da ovaj sistem nikada ne bi mogao da spasi čoveka. On je znao da ljudi neće savršeno držati zakon, zato to nije bio sistem koji je trebalo da traje večno. Ali postojala je određena svrha koju je zakon trebalo da ispuni dok Hrist ne dođe.
Naravno, zakon je dobar i savršen i zauvek ostaje kao standard za ono što je loše i što je dobro. Ali čitav sistem upravljanja gde smo kontrolisani zakonom nije zadovoljavajući zbog toga što zakon može samo da nam kaže kako da se ponašamo, ali nas ne može osposobiti da se ponašamo na način koji sam zakon nalaže.
Način upravljanja decom
U desetoj godini dete i dalje treba da se upravlja prema pravilima svojih roditelja. Kada napuni devetnaest godina roditelji će i dalje za njega imati nekoliko pravila. Ali šta kada napuni 30 godina? Ono će tada biti slobodno od roditeljskih pravila. Ali to ne znači da će njegov život biti nesređen. Ako su pravila obavila svoj posao dok je bilo dete, ono će imati dobro razumevanje onoga što je dobro i loše, i kada odraste ono će više biti u harmoniji sa tim pravilima nego kada su ta pravila upravljala njenim životom iako je sada slobodno od tih pravila.
Ovo ilustruje zašto je Bog dao Jevrejima zakon. Oni su bili njegova duhovna deca, ali nisu razumeli Božja načela. Oni su 400 godina bili robovi i sve što su znali bile su batine i prokletstvo. Oni nisu mogli da misle za sebe pa ih je Bog stavio pod zakon da ih disciplinuje dok ne dođu u poziciju u kojoj će moći da razumeju jevanđelje. Naravno, postojali su pojedinačni ljudi u Izraelu koji su razumeli jevanđelje. Svi koji će ikada biti spaseni moraju imati osnovno razumevanje jevanđelja, jer niko nikada nije bio spasen zakonom; već uvek jevanđeljem. Ali činjenica je da mnogi Izraelci nisu pronašli jevanđelje i Bog je pokušavao da ih dovede u poziciju u kojoj bi mogli da razumeju i žive jevanđelje.
Sa Hristovim dolaskom zakon je, kao sistem, ispunio svoju svrhu. Božja deca su došla do zrelog doba gde je trebalo da se izdignu do realnosti na koju je ukazivao zakon njihovog detinjstva. Tako sada razumemo šta znači biti pod zakonom. To znači biti pod upravom pravila. Biti oslobođen zakona znači da zakon više ne upravlja sa mnom. Sada je uzrok mog ponašanja promenjena priroda (kroz Hristovo prebivanje u meni Svetim Duhom), a ne to što me pravila drže disciplinovanim.
Galatima 3:24,25 nam kaže: „Tako nam je Zakon bio staratelj koji nas je vodio do Hrista, da bi se verom opravdali. A otkako je došla vera, više nismo pod starateljem.“
Hristove sluge
Ono što smo jasno videli je to da mi nismo sluge Starog saveza. Zapovesti napisane na kamenu ne mogu biti fokus hrišćanskog rada. Učinjeni smo „sposobnim slugama Novog saveza“, ne od slova, nego od Duha. „Gospod je taj Duh…” (2. Korinćanima 3:17).
Sam Hrist je realnost Novog saveza. On sam je živa realnost zakona. On je realnost svega onoga što su zapovesti opisivale. Mi smo sada sluge, ne mrtvih reči zapisanih na beživotnom kamenu, već žive realnosti na koju su te reči ukazivale. Hrist treba da bude centar i fokus naše službe. Hrist treba da bude sve i u svemu (Kološanima 3:11).
