Bog se uvek pobrine za nas, kada nam je potrebno nešto (uteha ili nešto materijalno), ali kad su izlečenja u pitanju nekada se desi, a nekada ne. Iako imaš vere ono opet ništa. Ovakve stvari nas lome i tada se često preispitujemo.
Verujem da postoji objašnjenje za to. Prvo je da je potrebno da čovek bude uporan i da veruje do kraja. Treba biti uporan dok se problem ne reši, čak iako to traje mesecima. Klejton ima jedno predavanje o tome kada priča da se molio danima i nedeljama i da je tek kad je ceo dan provodio u molitvi došlo je do izlečenja. Verujem da se ovim pokazuje istrajnost i vera koju je nemoguće srušiti. To je kao ona žena koju je Hrist oterao, ali ona je ostala uporna. Ovaj stih govori najbolje o upornosti u molitvi:
„Zamislite da u ponoć odete kod prijatelja i da mu kažete: Prijatelju, pozajmi mi tri hleba, jer mi je upravo došao prijatelj s puta, a nemam šta da iznesem pred njega? A on iz kuće kaže: Nemoj da mi dosađuješ! Vrata su već zaključana, i moja deca i ja već smo u krevetu. Ne mogu da ustanem da ti to dam. Kažem vam, ako i neće ustati i dati mu zato što mu je prijatelj, ustaće zbog njegove upornosti i daće mu ono što mu treba. Zato vam kažem: Molite, i daće vam se! Tražite, i naći ćete! Kucajte, i otvoriće vam se! Jer svako ko moli, dobija. Svako ko traži, nalazi. I svakome ko kuca, otvoriće se” (Luka 11:5-10).
Druga stvar je što mi želimo da Bog usliši sve naše želje. I ako se ne desi, onda padamo, a zapravo trebamo da prepustimo Njemu, pa ako imamo “trn u mesu” treba da nam bude dovoljna blagodat koju već imamo. Problem je opet u onom našem JA koje hoće da mu bude ugodno.
Hrist nije želeo na krst, razdvajanje od Oca nije dobra stvar kao ni naše bolesti, ali nekada je to potrebno. Naša vera se pokazuje kada trpimo i podnosimo kao što je naš Gospod Isus podnosio.
“Naprotiv, radujte se što imate udela u Hristovim patnjama, da biste se radovali i klicali i za vreme otkrivanja njegove slave” (1. Petrova 4:13).
“Jer je dolikovalo onome radi koga je sve i kroz koga je sve da, dovodeći mnoge sinove u slavu, putem patnji učini savršenim Začetnika njihovog spasenja” (Jevrejima 2:10).
Hrist je prošao kroz patnje i to ga je učinilo savršenim, tako će i nas istrajnost usavršiti u veri i ljubavi. Ali mi imamo naše zamisli – kako sve treba da bude dobro – i ako nije dobro kako smo zamislili onda odmah padamo u veri.
“Sada se radujem što podnosim patnje za vaše dobro i smatram da u svom telu još nisam dovoljno trpeo zbog Hrista, u korist njegovog tela, koje je zajednica” (Kološanima 1:24).
Pavle nije očekivao lagodan život, već je smatrao da treba još više da trpi/pati/strada.
“Kud god pođemo, uvek u svom telu trpimo smrtne patnje kakve je trpeo Gospod Isus, da se i Isusov život pokaže u našem telu” (2. Korinćanima 4:10).
Kakve je patnje trpeo Hrist? Najveće! Potpuno razdvojen od Boga i ostavljen od svih, plus još telesne muke. Pa ipak, on se složio da tako bude jer je to bila Očeva volja. Isusov život se pokazuje kada i usled loših okolnosti imamo veru i nadu, kada znamo da je Bog sa nama čak iako gori pod nogama, kada pristanemo na ono što se događa iako nam se ne sviđa. Kada znamo da je naš život u rukama Boga, i pristajemo na šta god da On stavi ispred nas, “bilo koju čašu”, kao što je Hrist popio ono što nije hteo. Jednostavno se složite sa trenutnom situacijom i trpite, ali ne svojom voljom nego Hristovom. Jer bez Hrista mi to ne možemo i nećemo.
“Zato smatram da patnje sadašnjeg vremena nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se otkriti u nama” (Rimljanima 8:18).
Svaka bol i nevolja koje nas zadese nisu ništa u poređenju sa onim što će doći. Čak i najstravičnija telesna stradanja nisu ništa. Jer to će sve proći i doći će ono novo, večno, savršeno, bez suza, bola, tuge i patnje. Ne gledajte na sadašnje patnje kao na nešto loše, već gledajte to kao priliku da Hrist zablista u vama i pokaže se svetu kroz vas.
