Zašto se đavo toliko žestoko protivi istini da je Isus pravi Božji Sin? Nije teško pronaći odgovor na ovo pitanje. Biblija izjavljuje da je Božja ljubav otkrivena u činjenici da je Bog dao Svog Sina da umre za čovečanstvo (Jovan 3:16; 1. Jovanova 4:9-10). Kako možemo razumeti i ceniti čudo te ljubavi ako ne uspevamo da raspoznamo identitet Onoga koji je poslat? Ako ne uspemo da shvatimo vrednost dara koji je dat i koliko je koštalo Boga to davanje? Samo tako što razumemo Hristov identitet volećemo Boga onako kako bi trebali (1. Jovanova 4:19).
Zato su naša ljubav prema Bogu i naša pobeda nad grehom su povezani sa istinom da je Isus Božji Sin. ”Ko pobeđuje svet, ako ne onaj koji veruje da je Isus Sin Božji?” (1. Jovanova 5:5)
Nije ni čudo što đavo mrzi ovu istinu!
Ono što je teško razumeti je to zašto se hrišćani toliko odlučno protive najjednostavnijim izjavama Božje reči. Zašto se osobe koje tvrde da vole Boga i da žele Njegovu slavu toliko tvrdoglavo protive istini koja otkriva Božiju ljubav u većoj punini od bilo čega drugog u univerzumu? Ovo je zaista tajna skoro velika kao takozvano Trojstvo!
Stotine godina ranije, tokom četvrtog veka posle Hrista, duh kompromisa, želja za svetskom popularnošću pomešana sa uticajem paganizma, su doneli doktrinu o Trojstvu u hrišćansku veru. Od tog vremena to je postalo toliko duboko ukorenjeno u tradiciju hrišćanstva da je postalo osnova doktrine većini hrišćanskih denominacija i smatra se jeresi da se govori protiv toga. Ali zašto se hrišćani i hrišćanke toliko uporno drže ove greške? Zašto, u svetlu jasnih izjava iz Pisma nastavljaju da prihvataju Trinitarijanskog boga? Odgovor je – popularnost.
Nijedna crkva ne bi bila prihvaćena danas (to je tačno za zadnjih 1500 godina) osim ako ne propoveda verovanje u Trojstvo. Negiranje Trojstva će rezultirati da crkva odmah primi etiketu KULTA. Zbog toga se ova doktrina, koja je u potpunosti osnovana na tradicijama ljudi umesto na Božijoj reči, uzdigla do takve opšte nadmoćnosti da kad neko jednostavno izrazi Biblijsku istinu da je Isus Božji Sin, on je optužen za jeres.
Jovanovo svedočanstvo
Od svih Isusovih učenika Jovan je taj koji se najviše od svih zadržao na temi Isusovog sinaštva. Zapravo, on je jedini od Biblijskih pisaca koji upućuje na Isusa kao na Božjeg „jedinorođenog Sina.“
Trinitarci navaljuju na ovu činjenicu i izjavljuju da je korišćenje ove fraze samo primedba Jovanovog stila pisanja. Da li je ovo tačno? Da li je samo Jovanov stil pisanja dao Isusu titulu, „Jedinorođeni Sin,“ ili je Jovan bio precizan, iskren, pošten hrišćanin koji je napisao jasne činjenice?
Jovan je poslednji od apostola umro živeći sve do negde između godina 95 do 100 posle Hrista. On je takođe bio poslednji od Biblijskih pisaca, sa njegovim knjigama poslednjim dodatim u Biblijski kanon. Veruje se da je Otkrivenje (napisano 95. posle Hrista) bilo prvo od njegovih zapisa (od onih koji su ubačeni u Bibliju) zatim je praćeno njegovim poslanicama i jevanđeljem koje nosi njegovo ime.
Jovanove poslanice, napisane nakon što su svi drugi apostoli bili mrtvi, otkrivaju da u vreme kada su ta pisma pisana, određeni smrtonosni uticaji su počeli da proturaju svoje glave u crkvi. Nekoliko nagoveštaja u Jovanovim poslanicama čine jasnim da su neki počeli da uče opasne jeresi. (1. Jovanova 2:18)
U svojoj prvoj poslanici, Jovan izrazito izjavljuje, nekoliko puta, da je Isus Božji Sin. Tu Ga on opisuje kao „jedinorođenog Sina“. Šta je razlog za naglašavanje? Da li je postojao razlog zašto je odabrao da opiše Isusa na tako određen način?
Poglavlje 2:22-23 čini jasnim da su postojali neki ljudi koji su se uzdigli u hrišćanskoj crkvi koji su počeli da uče da Isus nije zapravo Božji Sin u pravom smislu reči „Sin“ (prvi Trinitarci?). Jovan, poslednji od apostola, jedan od 12 posebno izabranih od Isusa da budu Njegovi posebni svedoci, onaj koji je „čuli, … svojim očima videli, … posmatrali, i … što su naše ruke opipale: o Reči života“ (1. Jovanova 1:1), smatrao je neophodnim da porekne ovo opasno lažno učenje u jasnom i nepogrešivom jeziku. Oni koji su učili ovu jeres su posedovali „duh antihrista“. Izrazito je naglasio da Isus, ne samo da je jedini „Božji Sin,“ On je Božji „JEDINOROĐENI Sin (1. Jovanova 4:9). Ovo nije bila zamisao koju je Jovan izmislio već je bila istina koju je on sam čuo sa usana Učitelja (Jovan 3:16).
On jasno daje do znanje da je ova istina centralni stub koji je osnova potpunog hrišćanskog iskustva. Bez ove istine ne možemo pobediti svet (1. Jovanova 5:5). Ispovedanje ove istine da je Isus Božji Sin je pokazatelj da boravimo u Bogu (1. Jovanova 4:15) i kroz razumevanje istine odnosa između Oca i Sina možemo ceniti veličinu Božje ljubavi prema nama (1. Jovanova 4:9).
Zašto niko od drugih Biblijskih pisaca nije isto ovo naglasio? Odgovor je jednostavan. Obratite pažnju na Jovanove reči: „Deco, poslednji je čas, i kao što ste čuli, dolazi Antihrist, ali već sada su se pojavili mnogi antihristi. Po tome znamo da je poslednji čas.” (1. Jovanova 2:18)
Jasno je, poricanje da je Isus Božji Sin je učenje koje nije bilo unaokolo pre vremena Jovanovog pisanja. Nijedan hrišćanin nije nikada dovodio u pitanje činjenicu da je Isus bio Božji Sin, jedinorođen od Oca, pretvoren u telo i poslat u svet. Međutim, sada kada je Jovan ostario, jedini živi apostol, đavo je fokusirao svoj napad na najvažniju tačku hrišćanske vere: doktrinu o Božjoj ljubavi otkrivenu u daru Njegovog Sina.
Biblija nije iskrivljena ili izmenjena literarnim stilom, ili idiomskim izrazima njenih pisaca. Takozvani “istraživači” hoće da poverujemo da jasne, jednostavne Biblijske reči ne mogu biti shvaćene, poverovane i prihvaćene dok ne budu prvo protumačene od “učenih ljudi”. Ova zabluda je uvek bila i uvek će biti odbacivana od onih koji veruju u suverenog Boga. On koji ima nameru da se Njegova reč čita, razume i sluša i koji je samim tim učinio jednostavnim da čak i dete, vođeno Njegovim Duhom, može razumeti.
