Da li smo spaseni u grupama?
Jako je popularno mišljenje da Božji narod predstavlja jednu „grupu.“ Imajući na umu da su Izraelci kao nacija pripadali Bogu skloni smo da tako posmatramo i Božji narod danas. Ali kada kažemo, „kao narod“, mi stavljamo prst na kritičnu tačku koja zbunjuje i obmanjuje mnoge hrišćane. Niko nije spašen „kao narod.“ Bog ne spasava ljude združeno. Bog jedino spasava ljude kao pojedince tako da ne postoji šansa da je Bog uspostavio Večni savez sa narodom ili nacijom. To je bilo nemoguće! Bog uspostavlja Večni savez samo sa pojedincima jer se vera mora praktikovati pojedinačno. To ne može biti učinjeno „kao narod“, na združenoj ili grupnoj osnovi. Zato se ni za jednu crkvenu grupu ne može reći da predstavlja „Božji narod“ kao crkva. Crkve mogu biti oruđa u Božjim rukama koje On koristi kako bi ispunio određenu svrhu, ali one nisu Njegov narod u smislu posedovanja spasonosne zajednice sa Njim. Ta spasonosna zajednica se može iskusiti samo na individualnom nivou.
Pod starim savezom Bog je definitivno uspostavio i upotrebio Jevrejski narod kao oruđe da pouči svet. Od trenutka kada je uspostavljen Stari savez oni koji su razumeli njegovu svrhu imali su korist od toga, i čak i danas, svaki pojedinac koji pažljivo proučava taj sistem može kroz njega videti Hrista. U svojoj telesnosti i sebičnosti Jevreji su kroz sistem uspostavljen samo za njihovo dobro verovali da su bolji od drugih naroda. Ali Božja prava namera je bila da ih upotrebi kako bi blagoslovio svet pomažući na taj način svetu da pronađe Mesiju. Čitav sistem je bio samo ilustracija koja je trebalo da demonstrira realnosti koje su u Hristu.
Izraelci su postali potpuno zbunjeni i mnogi hrišćani danas su im se pridružili u zbunjenosti misleći da se u samom tom sistemu nalazilo spasenje i da je Bog više želeo da spasi Jevreje nego bilo koji drugi narod. Ali Bog je pokušavao da blagoslovi svet postavljajući negde na ovoj planeti školu gde su ljudi mogli da pogledaju i vide put Hristu i zašto im je On potreban.
Upotreba naših zabluda
Bog je oduvek radio na tome da spasi ljude na bilo koji mogući način, ponekad na najmanje očekivane načine. Od samog početka Bog je upotrebljavao čovekove zablude kao sredstva da ga dovede Hristu. Među ljudima je oduvek postojala ideja da ako bi samo mogli da budu poslušni i rade ono što je dobro onda bi Bog bio zadovoljan. Oni koji su bili pošteni i iskreni uskoro su prepoznali da ih svi njihovi napori nikuda nisu vodili i da im je bila potrebna pomoć. Bog je ovo iskoristio da ih dovede u položaj gde bi mogli da prepoznaju svoju potrebu za Hristom, i kroz veru u Njega da prime novi život i budu ponovo rođeni. Čak i danas zakon služi toj svrsi. Svakako je to činio mnogo puta i u mom životu. Mnogo puta sam pokušavao da budem dobar dajući sve od sebe. Zašto sam tako naporno pokušavao? Zato što sam pokušavao da živim po Božjem standardu, nisam uspeo, i završio sam govoreći Bogu, „Pomozi mi! Ja to ne mogu da uradim!“
Zakon i dalje služi kao staratelj. Pogrešna ideja da treba da budemo poslušni zakonu kako bismo stekli Božju naklonost duboko je ukorenjena u ljudsku svest, i Bog još uvek upotrebljava ovu pogrešnu ideju mnogo puta kako bi nas doveo do kraja slepe ulice, da bismo se okrenuli Hristu. U tom smislu, Stari i Novi (večni) savez, koegzistiraju od samog početka do kraja vremena. Novi savez nije stvarno uspostavljan sve do Isusove smrti, ali su se ljudi ipak spasavali ukoliko su verovali u ovu pogodnost koja je trebalo da dođe u budućnosti. Međutim, u određenoj tački svetske istorije Bog je uspostavio sistem, kao sredstvo poučavanja, gde je čitavo jedno doba i čitava jedna nacija bila utemeljena na ovoj Staro-saveznoj ideji življenja poslušnošću. Kada je Hrist došao svet je zakoračio u novo doba gde su puna svetlost vere i šta znači verovati i živeti postali očigledni.
„On nas je spasao i pozvao nas svetim pozivom, ne zbog naših dela, već zbog svoje namere i blagodati, koja nam je pre merljivih vremena data u Hristu Isusu, a objavljena je sada kad se pojavio naš Spasitelj, Hristos Isus, koji je ukinuo smrt, a obasjao život i neraspadljivost posredstvom dobre vesti.“ (2.Timoteju 1:9-10)
I tako delimo vreme na dva doba, doba Starog saveza i doba Novog saveza, ali to zapravo ne znači da postoje dva načina na koji bi ljudi mogli biti spaseni. Ovako neki ljudi ovo tumače. Oni kažu da zbog toga što je nekada bio Stari savez, a sada je Novi savez, Bog ima različite načine za spasavanje ljudi. Prvo ih je spasavao Starim savezom, a sada ih spasava Novim, ali to nije istina! Ovo je lažna ideja i od nje se treba ograditi. Čoveka je uvek spasavao Novi savez, kako u ovom dobu, tako i u bilo kom dobu od početka vremena.
Samo od ovog sveta
Ovo nas dovodi do određenih zaključaka koje treba da imamo na umu. Niko nije mogao da primi večni život kroz Stari savez. To se nikada nije dogodilo niti će se dogoditi! To nikada nije bila Božja namera. Božji blagoslovi pod Starim savezom su bili samo privremeni, svetovni blagoslovi i imali su veze samo sa ovim svetom tako da su zapovesti povezane sa ovim savezom bile poznate kao, „svetovne.“ (Jevrejima 7:16). Pavle ukazuje na njih kao na „načela ovoga sveta,“ (Galatima 4:3; Kološanima 2:20).
Pavle kaže da smo pod Starim savezom „robovali načelima ovoga sveta“ (Galatima 4:3) ukazujući time na mnoge zakone i pravila koja su bila data Izraelcima. Mnogi hrišćani kažu da se ovo nije moglo odnositi na zakon koji je Bog dao. Oni kažu da Bog nikada ne bi mogao da uspostavi nešto što bi ukazivalo na telesnost i svetovnost. Ali činjenica je da je čitav Stari savez samo ovakav i bio, jer jedina korist koja se mogla dobiti od ovog saveza bila je vezana za ovaj svet i fizičke stvari. Nije bilo ničeg večnog u Starom savezu tako da je savršeno ispravno da se on označi kao „telesan“ i „privremen“ i „svetovan“ i da se nazove „načelima ovog sveta.“ Stari savez se nije bavio večnim realnostima uprkos činjenici da je bio neophodno sredstvo poučavanja koje je trebalo da dovede ljude tim večnim realnostima.
Jevreji su smatrali da je spasenje bilo prisutno u poštovanju ovih stvari tako da su onda morali da spuste Boga na svoj nivo. Ako verujete da će vam Bog dati večni život zato što ubijate ovce i zato što stavljate kopije zakona na svoje čelo i poštujete deset zapovesti za kakvog ga Boga vi smatrate? Vaš koncept Boga je potpuno izopačen.
Jedino što se može videti je da je u ovim stvarima spasenje ilustrovano ali ne i primljeno u realnosti, kako biste mogli preko ovaca, preko poštovanja praznika, rituala i slova zakona, videti veću realnost i rekli, „Bog je Bog koji se bavi realnostima a ne formom.“ Ali ako mislite da su forme i ceremonije ono što zadovoljava Boga onda spuštate Boga na svoj dečji nivo i pravite od njega nekoga ko se ne razlikuje puno od ljudi.
Privremene kazne i nagrade
Stigli smo do poslednje stvari za razmatranje: pošto se Stari savez odnosi na ovaj svet i na načela ovog sveta, onda su kazne i obećanja povezana sa ovim savezom takođe privremena. Prepoznajemo da obećanja imaju veze samo sa ovim svetom, ali možda imamo poteškoća da razumemo da je isto i sa kaznama. Kazne povezane sa ovim sistemom zakona nisu bile večne, one su takođe morale da budu privremene! Tako da, ako je čovek bio kamenovan do smrti, zato što je prikupljao drva na Subotnji dan, da li je to neminovno značilo da je on izgubio svoj večni život? Ne, neminovno! Naravno, ako je čovek bio toliko udaljen od Boga da je namerno sakupljao drva na Subotnji dan to definitivno pokazuje da takav čovek nije imao zajednicu sa Bogom. Ali pretpostavimo da je čovekova žena bila bolesna i on je otišao da prikupi drva na Subotnji dan kako bi joj skuvao nešto toplo i oni ga uhvate, šta bi uradili? Kamenovali bi ga! Pod Starim savezom ovaj čovek bi umro kao grešnik! Ali šta se dešava pod Večnim savezom? Ako je vera ovog čoveka ispravna ovaj čovek će imati večni život iako je pod Starim savezom kamenovan do smrti kao grešnik. Isto ovo bi se dogodilo i ženi koja bi bila uhvaćena u preljubi. Ovo se dogodilo i lopovu na krstu. Zato ne treba da gledamo na ubistva pod Starim savezom i pogodnosti koje su ljudi dobijali pod istim savezom, i misliti da su neminovno pokazatelj konačnih sudbina ljudi. Mnoga od ovih ubistava i nagrada bila su samo ilustracija i tip.
Kada razmatramo pitanje večne sudbine ljudi moramo gledati izvan onoga što vidimo pod Starim savezom. Zato je Pavle mogao da kaže, „Rava je spasena,“ iako je ona bila neko koga većina ljudi ne bi očekivala da vidi na nebu. Kada posmatrate ponašanje nekih od ovih ljudi zapitate se, „kakvi su to bili ljudi?“ Ali Bog gleda na to iz drugačije perspektive i mi takođe moramo da naučimo da gledamo iz te perspektive ukoliko želimo da razumemo Božje namere.
Ljudi koji ostanu pod Starim savezom nikada ne iskuse stvarnu unutrašnju promenu. Kod njih se može promeniti samo spoljašnje ponašanje. Pod Starim savezom oni uvek ostaju vezani za ovu zemlju i pod kontrolom telesne prirode. Oni će Hrista doživeti u Novom savezu samo kada dožive stvarnu promenu i kada istinski postanu naslednici večnih stvari.
