„A ja ne želim da se ičim hvalim, osim u krstu našeg Gospoda Isusa Hrista, kroz koji se svet razape meni, i ja svetu.“ (Galatima 6:14)
U ovom stihu Pavle govori o svojoj odlučnosti da se ne hvali ničim, osim Hristovim krstom. Ali na šta on misli kada priča o krstu? O čemu on govori? Da li o drvenom predmetu? Da li o istorijskoj činjenici Hristove smrti? Na šta on ukazuje? Vidimo da je Pavlovo hvaljenje u krstu bilo posledica onoga što je krst uradio za njega.
- Krst je razapeo svet njemu.
- Krst je razapeo njega svetu.
Šta to znači? Raspeće označava smrt – ništa više. Ono što je Pavle govorio je da je posredstvom krsta njegova veza sa svetom umrla. Što se tiče privlačnosti sveta ona ne postoji i što se tiče njegovog odziva svetu ni on ne postoji. Šta je sve ovo sprovelo u delo? To je bio Hristov krst.
Krst nije označavao samo smrt, već dobrovoljnu smrt. Smrt samovolji, smrt grehu, smrt Adamovom životu, smrt onome što ovaj život i ovaj svet nude. Ali kako je krst, sredstvo koje je ubilo Hrista, uspeo da ostvari ovo za Pavla (i za mene)? Zapazite da nisu disciplina i poslušnost oslobodile Pavla od sveta, već je to bio krst.
Jednostavna ali predivna istina je ta da je krst koji je ubio Hrista, oslobodio Pavla zato što je i njega ubio! Krst je bio sredstvo kojim ga je Hrist pogubio, time ga oslobodivši od sveta, od greha i od samoga sebe. Krst nas oslobađa, ne zato što je na njemu Hrist umro za nas, već zato što smo mi tamo umrli u Hristu! Ova sila krsta je sila koja nas oslobađa od naše prošlosti, od sveta, od samih sebe i od svega što smo bili. Međutim, ova sila je stvarnost i ova sila je dostupna samo kada postanemo jedno sa Hristom, kada uđemo u Njegov život, time postajući učesnici u samom njegovom iskustvu.
Problem
Problem je u tome što je u shvatanju mnogih ljudi, krst (kao i sve drugo) postao simbol onoga što je Hrist učinio pre 2000 godina, iskustvo koje je bilo u moje ime, koje me motiviše i predstavlja izazov, ali koje nema konkretni, stvarni uticaj na moje lično iskustvo (osim mog odziva na izazov). Pavle se nije ovako odnosio prema krstu. Hristov krst u njegovom iskustvu je bio stvarna stvar; događaj koji ga je pogubio. Nije on bio taj koji je nastojao da umre, već je krst realizovao njegovu smrt. Ovo je postala njegova realnost, on je bio raspet sa Hristom i primio je ovo raspeće kada je poverovao u Hrista.
Glavni problem hrišćanstva je taj što pokušavamo da uradimo ono što je Hrist već uradio. Mi vidimo hrišćanski život kao izazov, umesto kao dovršenu realnost. Mi shvatamo da je naša dužnost da radimo, umesto da verujemo i počivamo. Obraćenje znači da mi počinjemo da radimo, umesto da prihvatimo ono što je već urađeno. Sav fokus je na nama i na onome što mi moramo uraditi, umesto da fokus bude na Hristu i na onome što je On učinio, život postaje borba, umesto da bude pobeda.
Pavle se hvalio u krstu, ne zato što mu je to bilo izazov, već zato što ga je krst oslobodio. Naravno, takvo oslobođenje je moglo postojati samo zato što je bio oslobođen u Hristu – a to je značilo, kako je on verovao, da su on i Hrist postali jedno, sudeonici istog postojanja, tako da je sve što je Hrist ostvario, postalo njegova realnost. On je živeo Hristovim životom. U njemu, Hrist je ponovo živeo na zemlji. Sve što je bio Hrist bio je i on, sve što je Hrist ostvario i on je ostvario. Tako je on živeo život u kome je njegovo ja bilo razapeto i sila sveta uništena. Zbog toga se i hvalio u krstu jer je tu ostvareno njegovo oslobođenje.
Hrišćani su navikli da se odnose prema simbolima hrišćanstva (krštenju, zajedništvu, novorođenju, čak i molitvi), kao prema najobičnijim simbolima! Oni nisu prevazišli simbole i došli do realnosti. Za njih su ovi simboli bili samo rituali koji treba da stimulišu i motivišu. Oni nisu poverovali u realnosti koje su ovi simboli ilustrovali.
U svojim poslanicama Pavle se vidljivo zadržava na dvema stvarima:
- Na Hristovom krstu.
- Na Hristovom vaskrsenju.
Obe ove stvari su ključne u životu vernika. Krst me oslobađa od vlasti greha, dok me vaskrsenje prebacuje u život, silu i realnost Hristovog sadašnjeg postojanja – život koji je u potpunosti u Bogu.
„…Znajući ovo, da je naš stari čovek bio razapet zajedno s njim, kako bi se naše grešno telo onemogućilo, da više ni u kom slučaju ne robujemo grehu. Jer ko umre, oslobađa se greha.“ (Rimljanima 6:6-7)
Pavle kaže da je naš stari čovek razapet. Šta je taj „stari čovek?“ Najjednostavnije rečeno to se odnosi na ličnost kakva sam bio dok nisam postao hrišćanin. Ova ličnost je pogubljena. Ona je prestala da bude faktor u mom postojanju. Zapazite naglasak; ovu staru ličnost nije pogubio Isus, već je ona bila pogubljena sa Njim. I opet, naglasak je stavljen na događaj koji se odigrao pre 2000 godina. Ovo se može prevesti sa „ušao sam u Hristovo raspeće.“ On je bio raspet pre 2000 godina, ali sam Ga ja tek sada prihvatio. Da li sada ja mogu biti raspet sa njim? Ovo je istina samo zato što sam primio njegovo raspeće. Njegova smrt je postala delotvorna u meni kroz Svetog Duha koji me je krstio u Njegovo postojanje (1. Korinćanima 12:13; 2. Korinćanima 4:10-11).
„Svi mi koji smo kršteni u Hrista Isusa, kršteni smo u njegovu smrt?“ (Rimljanima 6:3; Galatima 3:27)
Zapazite da je grešno telo uništeno (Rimljanima 6:6). To je bio onaj deo mene, koji me navodi na greh, deo mene koji je bespomoćan, zarobljen i prodat pod greh. Ovo se odnosi na „telo“ (Rimljanima 7:24) ali se očigledno misli na „telesan um.“ (Rimljanima 8:7-8).
Pavle koristi snažne reči dok objašnjava šta se događa kada se krstimo u Hristu. On kaže da to krštenje rezultuje time da smo razapeti sa Njim kako bi grešno telo moglo biti uništeno. Ova reč „uništiti“ potiče od grčke reči „katargeo“ i znači, ukinuti, prekinuti. Pavle bira ekstremne, beskompromisne reči da bi objasnio šta se dešava našem grešnom delu nakon što se nađemo u Hristu. Ono je mrtvo, raspeto. Ovde kaže da je uništeno. Zašto bira takve reči? Koju poruku želi da prenese svojim čitaocima? Zašto ne kaže da je grešno telo oslabljeno, obogaljeno, potčinjeno? Koji je njegov razlog za to? Njegova namera je bila da njegovi čitaoci potpuno razumeju da je u Hristu grehu potpuno došao kraj. Ne postoji više obrazloženje za greh. Nešto što je bilo uništeno, više ne postoji, i ovo se prema Pavlu dešava grešnom telu (telesnom umu). Ono više ne postoji.
Zašto onda iskustvo velikog broja hrišćana protivreči ovoj jasnoj istini koju Pavle poučava? Zbog toga što oni nisu prihvatili svoju smrt u Hristu, oni se ne smatraju takvima (Rimljanima 6:11), oni u to ne veruju.
Pavle kaže da ovo iskustvo, „od sada,“ može biti naše iskustvo. Ovde ne nalazimo dopuštenje za život u kome ćemo stalno biti poraženi i padati pod silu greha. Ovde vidimo i kraj i početak. Od ove tačke, greh se završava a počinje pravednost. Zašto je to tako? Šta je izvršilo ovu revoluciju? Raspeće, smrt, uništenje stare ličnosti, grešnog tela.
Ako smo ovu promenu postigli potčinjavanjem ili ograničavanjem grešnog tela, onda će postojati opcija povremenog greha i potreba za neprestanom borbom i uzdržavanjem od greha. Ali pošto je ova promena postignuta smrću, raspećem, uništenjem, ne postoji prostor ni dopuštenje za greh da se potkrade (mada treba da imamo na umu Galatima 2:17-18). Svrha raspeća, smrti grešnog tela, je da mi ne bi trebalo da služimo grehu, da greh ne bi trebalo više da ima vlast nad nama. Ako greh ipak nastavi da bude deo našeg iskustva onda je očigledno da je jevanđelje omanulo ili da mi nismo istinski poverovali u jevanđelje.
